Srbija pred otkazom

Svaki drugi od onih dva i po miliona zaposlenih u Srbiji strahuje da će ostati bez posla. One koji imaju tu (ne)sreću da u Srbiji imaju posao, kažu istraživanja, od otkaza jedino više plaši – smrt. I to ne sopstvena, nego nekog svog. Nekada su, i to ne tako davno, psiholozi govorili da je od gubitka posla, pored smrti bliske osobe, strašniji još samo raspad braka. Međutim, otkako se videlo da pedesetogodišnjak u tranziciji ima više šanse da ponovo nađe ljubav svog života nego bilo kakav posao, razvod je pao na skali užasa prosečnog građanina Srbije. Zbog tolikog straha od gubitka posla i zato što im država ne pruža nikakvu sigurnost, niti zaštitu, Srbi su postali, upozoravaju psihijatri, bensedinska nacija.

I to je sve bilo pre ove svetske finansijske krize. A sada je, kažu psihijatri – isto. Doduše, ima nekih pomaka. Svakim danom sve manje ljudi se plaši da će ostati bez posla. Za poslednjih nekoliko meseci hiljade njih. A neke procene kažu da će se sledeće godine plašiti još manje. Još za oko 120.000 trenutno uplašenih. 

Nekada, u socijalizmu, najveća trauma za čoveka bila je gradnja kuće. Posao se tada dobijao uglavnom preko veze i bilo je dovoljno da se jednom zaposlite pa da ceo život više ništa ne radite. Danas, možete ceo život da radite a da ne uspete nijednom da se zaposlite. Ali, sada više nema stresa zbog gradnje kuće. U svakom zlu, eto, ima i nečeg dobrog.

Srbi su se zbog tranzicije razočarali u kapitalizam pre nego što su ga i „okusili”. Mit o sistemu u kome se ceni rad, poštuje trud i plaća znanje, građen je, uglavnom, na gastarbajterskim pričama o „prelepoj” Švedskoj u kojoj oni što ostaju bez posla dobijaju socijalnu pomoć veću od prosečne srpske plate. U bajci o kapitalizmu otkaze su dobijali samo oni što neće i ne umeju da rade. Ne vaši roditelji u šestoj deceniji života, samo nekoliko godina pred penzijom za koju su čitavog života odvajali od plate u firmi čiji direktor se od pre nekoliko godina zove gazda. Ne ni vaš sin, stručnjak, koji je skapava radeći petnaest sati dnevno za sina onog vašeg direktora koji je nasledio „tatinu” firmu. U toj našoj bajci o kapitalizmu, da skratim, sve je mnogo više ličilo na socijalizam. U njoj i kad se ostane bez posla, daju pomoć od koje može da se ide i na more, pristojan stan u kome svako ima svoju sobu i, naravno, uskoro i nov posao.

I eto, na pragu ostvarenja tog sna desila nam se još i ova kriza. U stvari, desila se njima. Propadaju im firme, automobilska industrija im je na ivici kolapsa, hiljade ljudi dnevno ostaje bez posla. Reklo bi se, opet smo im sve dalje. Kod nas nema krize, a automobilska industrija cveta. Jedina „kopča” sa kapitalizmom, hvala nebesima, jesu „ovi” što ostaju bez posla. To su, što bi se reklo, zdrave kapitalističke snage, zametak naše bolje budućnosti, jedini na koje utiče globalna kriza. Kapitalisti, takoreći.

Oni ostaju bez posla zbog velike finansijske krize kao u najrazvijenijim državama sveta. To nisu oni koji su godinama već bez posla (takvih prema zvaničnim evidencijama ima oko 730.000, a prema pravim podacima dvostruko više). Ne. To su ljudi koje štiti država, kao prave Šveđane. Možda vam je promaklo, ali ministar za rad i socijalna pitanja je pre nekoliko dana rekao da je država proverila nekoliko stotina slučajeva otpuštanja i da je ustanovila da su ti ljudi nepropisno otpušteni. E, to više ne može. Greška će biti, obećao je, ispravljena. Svi oni će biti otpušteni po propisu.