Zaboravljena spasonosna srpska šajkača

Povodom obeležavanja 90. godišnjice kraja Prvog svetskog rata, slovenački organizatori gurnuli pod tepih ulogu srpskih vojnika u oslobađenju Slovenije i utvrđivanju njenih severozapadnih granica

Hicem iz raketnog pištolja obeležen je početak priredbe kojom je uz Krnsko jezero, najveće slovenačko visokogorsko jezero na planini Krn odakle puca pogled na nacionalni simbol Triglav, obeležena 90. godišnjica kraja Prvog svetskog rata, 16. novembra. Iz različitih krajeva Slovenije, sa polaskom iz kasarni Slovenačke vojske (SV), na Krn se sjatila masa sveta odevena u sive, austrougarske uniforme, a pratnju su im činili oficiri i vojnici savremene slovenačke vojske, kao i predstavnici “savezničkih armija”. Kod Krnskog jezera su na improvizovane jarbole podignute zastave – slovenačka, hrvatska, bosanska, američka, austrijska.

Među uzvanicama iz različitih država, prednjačili su vojni atašei koji su u počast salutirali pomenutim barjacima. Skup je protekao u duhu kakav se poslednjih godina u Sloveniji ustalio – brisanja granice između u ratu poražene i pobedničke strane. Za mlade generacije je to donekle razumljivo – slovenačko tlo je pre 90 godina bilo deo Austrougarske monarhije, a većina Slovenaca je nosila (tada omražene) uniforme austrijskog zavojevača. Zanimljivo je da meštani iz slovenačke Štajerske i Koruške danas s veseljem vade iz naftalina i o ovakvim prilikama odevaju očuvane austrijske uniforme svojih predaka, vojnika Monarhije.

PORAŽENI SLISTILI POBEDNIKE: Nedavno je u Pivki priređena simulacija bitke iz Prvog svetskog rata u kojoj je hrabra slovenačka soldateska oslobodila kotu od Italijana, koji su onomad bili saveznici pobednika. Ovakvim manevrima se u svesti savremenih slovenačkih generacija briše osećaj stida zbog nekadašnje pripadnosti “pogrešnoj strani”, austrijskoj, koja je rat izgubila. Retuširanje istorije nije neuspešno, pa su organizatori subotnje komemoracije na Krnu zaboravili da pozovu državu čiji su se vojnici aktivno borili na slovenačkom tlu za poraz Austrougarske i doprineli potonjem oslobođenju i stvaranju prve slovenačke države.

Zaboravljena je Srbija. U srpskoj Ambasadi u Qubljani potvrđuju da predstavnici Srbije nisu bili pozvani ni na jednu od nekoliko svečanosti kojima je Slovenija ove godine obeležila kraj Prvog svetskog rata. Aleš Sila, portparol slovenačkog ministarstva odbrane (MORS), propust pravda činjenicom da Srbija u Sloveniji nema svog vojnog atašea (dok Slovenija u Srbiji ima), kao i da Slovenačka vojska nije bila “direktni organizator” svetkovine, nije slala pozivnice, već je “samo pomagala oko organizacije, logistički”. Portparola nije omelo ni to što je svečani govornik kod Krnskog jezera bio generalmajor Slovenačke vojske Alojz Štajner, zamenik načelnika Generalštaba SV, pa saznajemo da je formalni predsednik organizacionog odbora priredbe na Krnu Janez Stušek (61), gradonačelnik opštine Radovljica i predsednik “Malog vojnog muzeja Bohinj”, na čijem sajtu nalazimo da je po vokaciji aktivan učesnik rata za Sloveniju 1991. i član republičke koordinacije za vođenje borbe protiv JNA, za šta je odlikovan najvišim državnim priznanjima. Aktivan je i u Savezu veterana rata za Sloveniju (1991), pčelar, dobrovoljni vatrogasac, planinar, smučar i davalac krvi. Nije neobrazovan, završio je dva fakulteta, dakle zna istorijska fakta s kraja rata 1918, što možda objašnjava zašto mu je ponestalo snage da čitaocima NIN-a objasni zašto je srpska zastava izostavljena sa obeležavanja kraja Prvog svetskog rata na živopisnom Krnu.

Brigadir Janez Kavar, predsednik Udruženja vojnih alpinista Slovenije, stacioniran u kasarni SV u Bohinjskoj Beli, takođe ne zna gde nestadoše Srbi, pa objašnjava da su članovi Udruženja učestvovali u svečanosti kojom se neguje baština Prvog svetskog rata “koju veoma podržavamo i poštujemo”. Zašto to osećanje nema i za negovanje spomena na srpske vojnike koji su svoje kosti ostavili daleko od kuće, po slovenačkim vrletima, Kavar “nije nadležan da odgovori”. Miha Butara, predsednik “Saveza slovenačkih oficira”, to što na proslavi 90. godišnjice kraja Velikog rata “nije bilo nijednog predstavnika Srbije”, objašnjava time da su “pre nekoliko godina” Srbi zvani, “ali se nisu odazvali”. Zanimljivo je da organizatori različitih pomena palima u klanici 1914-1918 nisu zaboravili da podsete da je ovde ratovalo čak 18 naroda. Smetnuli su s uma da je među njima bio i srpski.

Iako Sila tvrdi da Slovenačka vojska ima odličnu saradnju sa Vojskom Srbije, Butara otkriva da nema podatak da su predstavnici srpske vojske bili među pozvanima na i jednu priredbu kojom je u Sloveniji obeležen kraj Prvog svetskog rata. Pored ambasadora Sloveniji bliskih zemalja, među poštovaocima negovanja baštine jednog od najgorih ratova u ljudskoj istoriji (ljubljansko “Delo”), na komemoraciji na Krnu su prednjačili pripadnici slovenačke gorske policije i aktivisti odani uniformama Prvog svetskog rata. Pošto su u svesti okupljenih dva hica, iz pištolja ispaljena, prizvala “početak rata”, usledilo je nekoliko raketa iz suprotnog smera, čisto da ožive sliku o dve suprotstavljene, zakrvljene strane. U nastavku – kulturni deo programa sa duvačkim orkestrom SV, trubačkim kvintetom slovenačkog policijskog duvačkog orkestra, i vojni atašei iz nekoliko Sloveniji bratskih vojski koji svečarski pale spomen-oganj. Fajront je označen zelenom signalnom raketom, kao simboličnim okončanjem boja. Hepening je potom preseljen na zapušteno vojno groblje na Duploj planini, gde su posle molitve vojnog kapelnika položeni venci i zapaljene sveće. Treba podsetiti da je Krn prve tri sedmice rata bio u austrijskim rukama, a onda su ga, prema tumačenju novije slovenačke istoriografije, “zauzeli Italijani”, da bi ga “zadržali” okupiranog sve do poslednje bitke na frontu kod Soče.

Poslednje klanjanje zaboravljenim grobovima vojnika iz Prvog svetskog rata otkriva da je “nepoznati počinilac” (kome za tu kažnjivu radnju preti do pet godina zatvora) oskrnavio nadgrobne spomenike muslimana poginulih 1916. na austrijskoj strani, sahranjenih na zabačenom vojnom groblju u slovenačkom Logu pod Mangartom. Slovenački muftija Nedžad Grabus je preko medija upozorio da su na 74 nadgrobna znaka Bošnjaka osvanula ocila, srpska “nacionalistička obeležja”. Islamska verska zajednica u Sloveniji je pre godinu dana na istim grobovima zamenila hrišćanski krst odgovarajućim muslimanskim obeležjem. Muftija je osudio akt mržnje, pozvavši na suživot a šef SPC u Sloveniji paroh Peran Bošković zapretio je pravoslavnim vernicima da će biti ekskomunicirani ako se usude na slična dela.

Nadležni u Bovcu koji paze zaboravljena vojna groblja iz dva rata, opominju da nisu retki napadi na nadgrobne spomenike, pa su svojevremeno na meti bili i srpski. Ne zna se kakva je njihova sudbina, jer Ambasada Srbije u Qubljani kaže da “Ambasade Republike Srbije nisu nadležne za brigu o vojnim grobljima”, pa o njima u Sloveniji navodno brine slovenačko ministarstvo za rad, porodicu i socijalna pitanja.
DOBRI, PA NEPODOBNI: Nameće se pitanje zašto su Srbi u Sloveniji od dobrih momaka koji su pedesetih godina prošlog veka bili spremni da polože život kako bi slovenački Trst vratili u slovenačko okrilje, u novo vreme postali nepoželjni. Odgovor je da je za to zaslužna Miloševićeva politika, nedavni ratovi i nikad zaboravljeno beogradsko “teranje (Slovenaca) u Filadelfiju”. Mlađe generacije o Srbima uče iz istorijskih udžbenika u višim razredima osnovne i srednje škole, gde je naširoko opisan srpski hegemonizam, dominacija i diktatura u državnoj tvorevini nastaloj posle 1918. Sve je potkrepljeno ilustracijama (bez kritičkog komentara istih) kojima je propagandna mašinerija Austrougarske satanizovala Srbe i Srbiju uoči i po završetku Prvog svetskog rata.

Otuda je najnovije slovenačko paradiranje u staroaustrijskim uniformama i amnezija aktuelnih vlasti u pogledu pomoći koju su Srbi pružali Sloveniji u najteža vremena, dokaz koliko je teško suočiti se i pomiriti sa vlastitom istorijom, što je tendencija prisutna i u Sloveniji. Istorijske činjenice pokazuju da je u prećutanoj prošlosti bilo drugačije, a da se dobar deo slovenačke političke elite i naroda na početku Prvog svetskog rata zatekao na pogrešnoj strani, u neprijateljskim rovovima u ratu vođenom i protiv Srbije. Paradoks je da je upravo Srbija na kraju tog rata Slovencima, ali i Hrvatima i drugim narodima pod austrougarskom kapom, iako su učestvovali u agresiji na Srbiju, pomogla da kraj borbi dočekaju na strani pobednika, a ne poraženih gubitnika.

MALO PODSEĆANJE: Anali pamte da je vest da je Austrougarska objavila rat Srbiji, u Qubljani i drugim slovenačkim gradovima dočekana sa opštim oduševljenjem. Najveći slovenački dnevnik “Slovenec” u broju od 27. jula 1914. objavljuje antisrpsku huškačku pesmu bana Natlačena pod naslovom “Bojni grom”, čija treća strofa glasi: “Topovima pozdravljamo vas Srbe; hladan dom vam dižemo uz vrbe.” Slovenački nadbiskup Anton Bonaventura Jeglič u govoru održanom 11. avgusta 1914. pozdravlja pastvu rečima: “Muškarci! Zove vas car da oružjem u ruci branite katoličku Austriju, našu katoličku carsku porodicu od zakletih neprijatelja. Dakle, napred! Sa vama je Bog, napred sa odličnim vojskovođama, napred ka slavnoj pobedi!” Dva dana ranije Jeglič je održao još jedan govor u kome je propovedao da je rat protiv Srbije pravedan i da je to osveta za “krajnje nepravedna nastojanja da se razbije i uništi naša krasna Austrija pod žezlom naše drevne habsburške carske familije”. Ivan Šušteršič, predsednik pokrajinskog odbora Slovenačke narodne partije još 5. jula 1914. u ljubljanskom hotelu “Union” ukazuje da je Srbija “zemlja ubica i razbojnika” i preti da će “teška pesnica slovenačkog vojnika... razbiti lobanju tog Srbina u kome živi proždrljiva megalomanija”.

Ni slovenački liberali nisu bili bolji. Ivan Tavčar, predsednik ljubljanske opštine i prvak Slovenačke liberalne napredne stranke, pozdravio je sa svog balkona vojnike koji odlaze u “borbu (protiv Srba) za slovenački narod”. Kada je za to čuo njegov politički saputnik, poslanik u austrijskom parlamentu Ivan Hribar, u dnevnik zapisuje sledeće:”Morala bi da izazove gnušanje ova vizantijska servilnost koja otkriva svu bedu ropskih duša…” Malo ko ovde pamti prosrpski stav Ivana Hribara koji u Sloveniji ima status patriote iako je na početku Drugog svetskog rata skočio u reku Qubljanicu zavijen u jugoslovensku zastavu, i tako izabrao smrt umesto da pristane na ultimatum italijanskih okupatora koji su mu 1941. ponudili položaj gradonačelnika Qubljane – isti položaj koji mu je austrijski car 1908. uskratio zbog “jugoslovenske” orijentacije.

U Sloveniji se o svemu tome mnogo ne divani i ne zna. Posle osamostaljenja Slovenije juna 1991, uloga Slovenaca u Prvom svetskom ratu bojena herojskim nijansama – evociraju se, na primer, uspomene na zapadni (Soški) front nadomak Kobarida, koji je odneo milion ljudskih života, među njima mnogo Slovenaca što u austrijskim, što u italijanskim uniformama. Veliki značaj se pridaje i “borbi za severnu (slovenačku) granicu”, a mlađi autori istorijske borbe vođene 1918. i 1919. godine često interpretiraju tako da istaknu “autohtonost” slovenačkog otpora. Time svesno prikrivaju činjenicu da su najžešće borbe vođene u vreme stvaranja države SHS i da je Slovenija stekla državnost i pomoću danas nepoželjne “braće s juga”, a pre svega Srba.
U kontekstu Prvog svetskog rata slovenački istoričari ističu generala Rudolfa Majstera, zaslužnog za oslobođenje Maribora. Majster je 1. novembra 1918. u Mariboru sa malobrojnim slovenačkim vojnicima i Srbima, oslobođenim zarobljenicima iz austrougarske vojske, preuzeo vlast u gradu. Proglasio je Maribor “jugoslovenskom teritorijom”, o čemu je vlada u Qubljani naknadno obaveštena. Majsterov poduhvat je uspeo iako je u užem gradskom jezgru, prema popisu iz 1910, živelo 27.994 stanovnika, od čega je svega 3823 ljudi (ili 13,7 odsto) kao jezik sporazumevanja navelo slovenački. Majsteru nije bila važna demografija, pa je svojom akcijom preokrenuo tok istorije.
Položaj u Koruškoj je bio drugačiji; pokrajinska vlada je zavisila i od pomoći srpskih dobrovoljaca a kasnije i od srpske kraljevske vojske. Krajem 1918. raspolagala je sa 8.925 vojnika i oficira te 1.695 srpskih vojnika, povratnika iz austrijskog zarobljeništva. Na poziv za mobilizaciju se u Koruškoj odazvalo samo 2500 rezervista, jer su se slovenački Korušci loše odazivali na mobilizacije. Uprkos tome su neke jedinice izvele uspešne operacije, poput one 30. novembra 1918. kada Franjo Malgaj zauzima Velikovec (Volkermarkt). Od ogromne pomoći mu je bilo i 140 srpskih vojnika sa šest mitraljeza, koje mu je poslao potpukovnik Stevan Švabić. Qubljana je u to doba tražila od Beograda da pošalje u Sloveniju srpsku vojsku i obezbedi severnu granicu zemlje “Slovenaca, Hrvata i Srba”, proglašene 31. oktobra 1918. u Qubljani. Prvi bataljon srpske vojske došao je u Sloveniju 22. decembra 1918. pod komandom generala Krste Smiljanića, vođe srpske vojne misije. U njegovom štabu je bio i potpukovnik Milan Nedić. Slovenačka vlada je Krsti Smiljaniću poslala više zahteva za pomoć. Ali kako je Krsta Smiljanić imao malo snaga na raspolaganju, nije mogao da izvede napade. Zato je ljubljanska pokrajinska vlada samostalno odlučila da izvede prvi napad na Celovec (Klagenfurt), o čemu je Krsta Smiljanić kasnije obavešten. Ofanziva kreće 29. aprila 1919. u ranim satima. Slovenačke čete su u borbama sa austrijskim “abverovcima” doživele poraz, kako zbog lošeg snabdevanja, tako i prevelike međusobne udaljenosti četa. Nemački protivnapad stiže čak do Dravograda i ugrožava Slovenj Gradec. Neki istoričari upozoravaju i na uspešnu austrijsku propagandu, jer su slovenački vojnici lecima upozoravani na “srpsku nekulturu”, “ratno drugarstvo sa Austrijcima” i da “Srbi moraju umreti”….

Maja počinju pripreme na veliku, zaista “svejugoslovensku” ofanzivu. Vrhovna komanda srpske vojske u Sloveniju šalje konjanike, pešadiju i mnogo artiljerije, tri puka redovne vojske, prekaljene u probijanju Solunskog fronta. Austrija na svojoj strani ima oko 10.000 vojnika i 50 topova, a jugoslovenska vojska 10.000 vojnika zajedno sa dobrovoljcima, oslobođenim srpskim vojnicima, 94 topa i 270 mitraljeza. Komandanti su bili isključivo srpski vojnici, jedino je Labodskom odredu koji je imao 2.000 vojnika i 14 topova komandovao general Majster. Koroškom odredu je komandant bio pukovnik Qubomir Marić sa 3.200 vojnika i 32 topa. Među njima je bila i baterija srpske artiljerije i dva eskadrona konjice. Jezerskim odredom je komandovao pukovnik Dobroslav Milenković sa 4.200 srpskih vojnika, konjicom i 23 topa. Qubeljskim odredom komanduje potpukovnik Sava Tripković. U jedinicama je bilo 720 Slovenaca sa 8 topova. Jeseniški odred je imao dve čete pešadije, mitraljesce i dva topa, zajedno: 200 vojnika. Prilikom napada su posredno pomogli i vojnici hrvatskog pukovnika Uzorinca koji su u Mariboru preuzeli ulogu Majsterovih četa.

Jugoslovenska ofanziva je iznenadila Austrijance. Slovenački i srpski vojnici su do 4. juna potukli austrijsku vojsku i osvojili Celovec (Klagenfurt), Velikovec i u Sloveniji nikad prežaljeni slovenački nacionalni simbol (danas u Austriji) – Gosposvetsko polje. Austrijski istoričari u domaći uspeh ubrajaju to što su austrijske jedinice imale naređenje da smeju da se predaju samo silama “antante”, dakle i jedinicama srpske vojske. Kada je četa ljubljanskog puka došla do Gosposvetskog polja, ispred crkve je zapevala “Napred zastave slave” i “Lepa naša otadžbina”, pa sveštenstvo vojsku pozdravlja rečima: “Neka vas Bog primi, kraljeva jugoslovenska vojsko.” Istoričar Lojze Ude u analizi tadašnjeg dešavanja ističe značaj “srpske komande i discipline” i zaključuje da je prvi poraz slovenačke vojske u Koruškoj pokazao da slovenački vojnici dva meseca ranije nisu bili dovoljno jaki da sami zauzmu (austrijsku) Korušku i da su “na pomoć morali doći Srbi”.

Slično je bilo i na zapadnom frontu. Predsednik slovenačke vlade Jože Pogačnik dočekao je u Postojni italijanske oficire kao pripadnike “savezničke vojske”. Italijani su u grad poslali vojni orkestar, mada je slovenačka vlada protestovala da je prekoračena demarkaciona linija. Italijani odlučuju da “vojska svejedno tu ostane”, pokušavajući da “operetskim ratom” prodru ka Vrhniki. Zaustavila ih je 14. novembra 1918. jedinica 26. pešadijskog puka kod Vrhnike, sastavljena od Srba, bivših vojnih zarobljenika pod komandom potpukovnika Stevana Švabića. Italijani nisu hteli da odu ni iz Bele Peći, pa slovenački stotnik Vinko Potočnik poziva u pomoć srpske vojnike jer je “poznato da imaju Italijani pred srpskom šajkačom više respekta nego pred našom, još uvek austrijskom vojničkom kapom”. Slično je bilo i u Bohinjskoj Bistrici, gde su se italijanski alpinci pod komandom svog “sototenta”, suočeni sa Srbima, prvim vozom vratili nazad, u Podbrdo.

Opisani vojni uspesi su bili dobrim delom poništeni voljom naroda u austrijskoj Koruškoj, gde je 10. oktobra 1920. na osnovu Pariske mirovne konferencije organizovan plebiscit u tzv. “zoni A”. Iako je više od 70 odsto stanovništva u tom delu austrijske Koruške bilo slovenačke narodnosti, na plebiscitu je 22.025 glasača (59 odsto) glasalo da teritorija ostane u sastavu Austrije, a 15.272 (41 odsto) za priključenje Jugoslaviji. Mada su se Slovenci sami odlučili da najveći deo Koruške, oslobođene u ratu u kome je palo i na stotine srpskih vojnika – pripadne Austriji, danas slovenački udžbenici istorije uče podmladak da Beograd nije odgovorio na molbe Qubljane da blagovremeno pošalje trupe, čime je Srbima natovarena krivica za gubitak (slovenačkog) dela teritorije i razdvojenost nacionalnog bića.
Danas se o Srbima u Sloveniji razmatra i u kontekstu “srpske agresije” 1991. i odlaska “poslednjeg vojnika JNA” iz Koparske luke (25.10.1991). Kada je Janez Janša, slovenački premijer u odlasku, 25. decembra 2005, na dan Rudolfa Majstera, održao govor u Mariboru, ni rečju nije pomenuo doprinos srpskih dobrovoljaca u odbrani “severne granice”, ali nije zaboravio da kaže da se 1919. ondašnji slovenački politički vrh prilikom prelaska u jugoslovenski državni okvir “suočio sa unitarističkim pritiscima beogradske elite”, kao i da su Majste