Bilo je planirano da se Jugoslavija bombarduje u oktobru 1998. godine

U oktobru ove godine navršiće se 15 godina od svojevrsnog datuma – neispunjenog plana bombardovanja Jugoslavije u oktobru 1998. godine. Takav je jubilej sporazuma Holbruk-Milošević, važne pripremne etape NATO agresije na Jugoslaviju. Setimo se tog događaja.

O tome da je NATO planirao da bombarduje Jugoslaviju, Evropa je nagađala. Prema raznim izvorima, između ostalog memoarima Bila Klintona, sredinom juna 1998. godine NATO je započeo planiranje niza vojnih operacija na Balkanu, a odluku da bombarduje Jugoslaviju Klintonova administracija je donela 12. avgusta 1998. godine. Priprema operacije je podrazumevala nekoliko etapa: priprema javnog mnjenja, isceniranje povoda i dobijanje dozvole od SB UN. U planiranom spektaklu sve scene su smišljene unapred: Srbima su izvdojili ulogu zločinaca, Albancima nevinih žrtava, a SAD je trebalo da kazne zlo. Sa povodom je sve bilo jednostavno: za 8 godina balkanske krize Amerikanci su imali već rezervne scenarije za isceniranje povoda. Za početak Srbiji je bio postavljen ultimatum: ili da prihvati uslove SAD (da povuče sve trupe sa Kosova), ili će je napasti. Unapred se znalo da Beograd neće pristati na takve uslove. Do tada Snage bezbednosti Jugoslavije su razbile značajni deo teorista na Kosovu i deblokirale najvažnije komunikacije.

23. septembra 1998. godine SB UN je usvojio Rezoluciju 1199, koja obavezuje Srbe da prekinu vatru, povuku odrede snaga bezbednosti koji su se „koristili za represiju protiv civilnog stanovništva“, stvore uslovi „za realizaciju efikasne i stalne međunarodne kontrole na Kosovu“. Ipak SB nije planirao da donosi odluku o bombardovanju Jugoslavije. Tome su se protivile Rusija i Kina.

Ali delatnost NATO-a se razvijala po sopstvenom scenariju. Već narednog dana posle usvajanja rezolucije generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je izjavio da je Savet alijanse doneo odluku da pređe na novu fazu priprema za moguća vojna dejstva NATO-a na Kosovu. To je bio signal o spremnosti na delovanje uprkos rezoluciji SB. 1. oktobra SB UN nije preporučio realizaciju vojne akcije NATO-a u Jugoslaviji, na šta su predstavnici NATO-a izjavili da je alijansa u stanju da izvede napad bez odobrenja SB. Zemlje članice NATO-a su počele da pripremaju moguću akciju: sastavljeni su operativni planovi, formirani su timovi i pripremani avioni.

Klinton je počeo da razmišlja kako da izađe iz dvostrukog ćorsokaka u koji su SAD saterali Rusi i Zapadna Evropa. Kako bi dale NATO-u punomoćja za hitna dejstva, SAD su donele odluku da rade u neliko pravaca: sa ruskim MSP-om, predsednikom Jeljcinom, evropskim partnerima, Kontakt-grupom, drugim međunarodnim organizacijama.

Najlakše je bilo raditi sa ruskim MSP-om. Već u oktobru 1998. godine, prilikom sastanka sa Stroubom Telbotom ministar spoljnih poslova Rusije Igor Ivanov je stavio do znanja da Rusija neće insistirati da se ovo pitanje iznosi na razmatranje SB. Sa obradom javnog mnjenja takođe nije bilo teškoća. Na stranicama američkih i evropskih listova počele su da se pojavljuju fotografije „masovnih ubistava civila“ na Kosovu.

13. oktobra Savet NATO-a je naredio da se ubrza priprema vojne operacije i postavio je Beogradu ultimatum. Odbijanje ultimatuma od strane Beograda je odrešilo NATO-u ruke. Na Balkan je doleteo Ričard Holbruk. Predstojao je težak razgovor sa Miloševićem. Ali Holbruk je imao pripremljen argument: podrška Kontakt grupe uključujući Rusiju. Holbruk je tražio pristanak Predsednika Jugoslavije na sledeće. dostup NATO-a vazdušnom prostoru iznad Kosova radi izviđanja sitaucije na zemlji, uvođenje u region međunarodnog korpusa civilnih posmatrača od dve hiljade ljudi, mirni povratak izbeglica, početak političkog procesa.

Milošević nije ispoljio želju da ide na bilo kakve ustupke u političkom procesu. Beograd je bio uveren da je agresija NATO-a neizbežna, da nikakvi ustupci neće spasiti zemlju. Kako piše tadašnji premijer Jugoslavije Momir Bulatović, SAD su bile zainteresovane za prirodna bogastva Kosova, za neometanu izgradnju vojne baze u pokrajini. Na takve ustupke rukovodstvo nije moglo da se reši. Ali Beogradu je bilo potrebno vreme da završi vojnu pripremu za moguću agresiju. Kako bi dobio to vreme, 13. oktobra 1998. godine posle dugih razmišljanja i razmatranja sa ekspertima, Slobodan Milošević se odlučio na potpisivanje sporazuma sa specijalnim predtavnikom SAD Ričardom Holbrukom o prihvatanju svih zahteva međunarodne zajednice. Tako se pojavio dokument pod nazivom Principi političkog regulisanja situacije na Kosovu i Metohiji. Važna komponenta sporazuma bila je dozvola civilnim avionima da posmatraju situaciju na Kosovu. To je značilo da su međunarodne organizacije dobile mogućnost da kontrolišu sitauciju u pokrajini, što nisu imale ranije. 16. oktobra 1998. godine ministar spoljnih poslova Savezne Republike Jugoslavije i aktualni predsednik OEBS-a u Evropi potpisali su sporazum koji predviđa formiranje Posmatračke misije OEBS-a na Kosovu.

Posle sporazuma sa Ričardom Holbrukom usledili su i drugi ustupci. 15. oktobra načelnik Generalštaba Savezne Republike Jugoslavije i Vrhovni komandant saveznih snaga NATO-a u Evropi potpisali su sporazum o osnivanju misije za vazdušnu kontrolu iznad teritorije Kosova, koja bi dopunila Posmatračku misiju OEBS-a. Sada je OEBS mogao da prisustvuje na zemlji, a NATO u vazduhu, što je u mnogome ograničavalo mogućnosti za vojni i politički manevar srpske vlade. Sporazum je podrazumevao povlačenje srbskih snaga iz pokrajine, razmeštanje dve hiljade posmatrača OEBS-a, dislociranje „interventnih snaga u susednim zemaljama u slučaju izbijanja problema“. Stvarana je opšta zona bezbednosti koja je obuhvatala vazdušni prostor SRJ u prečniku od 25 kilometra od granice Kosova. U ganicama ove zone ratno vazduhoplovstvo i PVO SRJ nisu mogli da izvode operacije u vreme letova koje su vršile pilotirane izviđačke letelice NATO-a. Da primetimo da je na čelu evropske Posmatračke misije OEBS-a bio Amerikanac, ambasador Vilijam Voker.

Ispunjavajući obaveze iz sporazuma, specijalne jedinice Armije i policije koje su se nalazile na Kosovu i Metohiji za vreme antiterorističke operacije od jula do septembra 1998. godine sklonile su punktove sa saobraćajnica, napustile pokrajinu i vratile se u baze, između ostlog van granica Kosova. Broj policajaca bio je sveden na nivo od početka marta 1998. godine.

Na papiru Misija je bila važna komponenta mira i stabilnosti na Balkanu, mada za vreme Misije desila se nova konsolidacija OVK, njeno dodatno naoružavanje, reorganizacija i aktivizacija. Članovi OVK ponovo su napadali policiju, armiju, civile, terorisali civilno stanovništvo. Čim je armija počela da povlači svoje jedinice sa Kosova, albanski teroristi su se vratili u sve regione koje su napustili, počeli borbe, faktički započeli novu etapu rata na Kosovu i Metohiji, vrbujući u svoje redove nove članove. Od oktobra 1998. pa do kraja januara 1999. godine na Kosovu i Metohiji bilo je registrovano preko 500 oružanih napada terorista. U tom periodu u etničkom čišćenju iz 35 sela bili su proterani Srbi.

Posmatračka misija je bila dočekana sa oduševljenjem među Albanima na Kosovu. Oni su puštali predstavnike misije na sve svoje baze i komandne punktove. Pri tome „posmatrači“ je trebalo s jedne strane da pokažu svetu mračnije stanje stvari na Kosovu, kako bi opravdali buduće bombardovanje, a sa druge da provere preciznost vojnih karata, konkretišu koordinate označenih ciljeva. Poebnu pažnju posmatrači su obraćali na sistem PVO. Čak jugoslovenski vojnici su morali da učtivo dočekuju predstavnike misije, mada su shvatali da svaki njihov dolazak u kasarnu zanči da je cilj za bombardovanje fiksiran.

I tako je SRJ pokazala svoju privrženost rešavanju problema političkim sredstvima, mada se NATO spremao za "rad". Upravo zato je bilo toliko važno da se kontroliše vazdušni prostor iznad dela teritorije Jugoslavije, uvede niz ograničenja u sistem PVO, koordiniše svoja delatnost sa operacijama Posmatračke misije OEBS-a za kopneno posmatranje.

Planove NATO-a je otkrio generalni sekretar NATO-a Havijer Solana odmah posle potpisivanja sporazuma: NATO će iz vazduha pažljivo kontrolisati teritoriju Kosova i stalno pretiti primenom vojne sile... ostavši potpuno spreman i raspoložen za vojnu intervenciju u slučaju nepoštovanja sporazuma. Narednog dana posle potpisivanja sporazuma šef austrijske diploamtije Volfgang Šisel, verovatno po dogovoru sa NATO-om, izjavio je da vazdušna kontrola Alijanse treba da važi za čitavu teritoriju Jugoslavije.

Kasnije se ispostavilo da je drsko ponašanje najumerenijeg čoveka u NATO-u, ministra spoljnih poslova Austrije, bilo izazvano time što je odluka o agresiji protiv Jugoslavije do tada već bila doneta. Alijansi je ostalo samo da nađe odgovarajući povod za početak vojnih dejstava protiv SRJ, ne ustručavajući se što ovakva dejstva nisu dozvoljena u SB.

Bez obzira na dobru volju Beograda i potpisivanje sporazuma, odsustvo odluke SB, čvrst stav Rusije i Kine, u oktobru 1998. godine pošlo je za rukom da se samo za nekoliko meseci odloži planirana NATO operacija na balkanu. A tako ponižavajući sporazum koji je potpisalo rukovodstvo Jugoslavije, samo je olakšao pripremu za agresiju. Narednih meseci pritisak se nastavio, pokrenut vojni mehanizam mašinerije NATO-a više niko nije mogao da zaustavi.

16. oktobra 1998. godine u nemačkom Bundestagu razmatran je dokument "Sprečavanje humanitarne katastrofe u konfliktu na Kosovu". Tada je minstar spoljnih poslova Joška Fišer izajvio: Humanitarna situacija se dramatično pogrošava, na desetine hiljada Albanaca se krije u šumi. Više od 290 hiljada izbeglica se nalazi u očajnom položaju. Ako oni tamo dočekaju zimu, desiće se humanitarna katastrofa. U februaru 1999. godine Bundestag je glasao za učešće u vojnoj operaciji protiv Srbije.

Kako se ne bi ponovile oktobarske greške, lestvica na pregovorima u Rambujeu je bila podignuta tako visoko, da Srbi više nisu mogli da idu na ustupke. Njih su optužili za miniranje pregovora, neželju da odaberu mirni put rešavanja problema Kosova. Avioni su dovedeni u punu borbenu pripravnost. A posle isceniranja ubistva albanskih civila u selu Račak, u kojem je neposredno učestvovao Vilijam Voker, bila je izdata naredba za početak agresije protiv Jugoslavije.

dr Jelena Guskova,