Ko je koga etnički očistio

Nedavni intervju ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića agenciji Tanjug i dalje izaziva oštre reakcije u Hrvatskoj, a naročito njegova izjava da je Hrvatska a ne Srbija izvršila etničko čišćenje time što je u „Oluji” proterala 250.000 Srba. Na to je istog dana reagovalo hrvatsko ministarstvo spoljnih poslova saopštenjem u kojem „najoštrije odbacuje izjavu srbijanskog ministra Jeremića o etničkom čišćenju srpskog stanovništva” i kao „neobičnu tezu” naziva njegovu izjavu da „Srbija nije ugrozila ničiji suverenitet i teritorijalni integritet”. Na osnovu toga hrvatsko ministarstvo zaključuje kako se „Srbija još nije suočila sa svojom nedavnom prošlošću i ulogom koju je imala u raspadu bivše države” i napominje da se „ovim ujedno potvrđuje opravdanost postupka koji sada protiv Republike Srbije vodi Republika Hrvatska pred međunarodnim sudom pravde u Hagu radi povrede odredaba Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida”.

O priznavanju Kosova, čime je Hrvatska direktno podržala atak na suverenitet i teritorijalni integritet Srbije mimo odluke UN i velike većine zemalja sveta, u ovom saopštenju nema ni reči.

Zatim su se sa sličnim reakcijama i komentarima počeli javljati pojedini mediji, a danas se tome posvetio i „Jutarnji list”, čiji se komentator Davor Butković već u naslovu zalaže da „Hrvatskoj treba nova politika prema Srbiji”. Naravno, zbog „nespremnosti Srbije da prihvati krivicu za rat”, iako je – kako piše – „materijalna činjenica da je Srbija izazvala rat, da je Srbija krenula u rat, da je Srbija preko JNA, ali i preko raznih dobrovoljačkih jedinica, fizički vodila rat, da je Srbija izazvala najveća zverstva koja su se dogodila od 1991. do 1995, od Vukovara do Srebrenice”.

Štaviše, autor navodi da je „jezivo i cinično neverovatno nemoralno da zemlja koja je orkestrirala genocid Bošnjaka i pražnjenje velikih teritorija Hrvatske te Bosne i Hercegovine od nesrpskih stanovnika, sada optužuje bilo koga za etničko čišćenje, no takvo je ponašanje Srbije i svih njezinih političara realnost na ovim prostorima, ono se neće promeniti”. Upravo tu tvrdnju o navodnom učešću Srbije u organizovanju genocida nad Bošnjacima, podsetimo, odbio je Međunarodni sud u Hagu, a uskoro će se znati i njegova ocena u pogledu iste takve optužbe Hrvatske protiv Srbije za zbivanja na prostoru RH.

Zanimljivo je da autor u prvom delu komentara potvrđuje da „nema nikakvog spora da Tuđmanova vlast nipošto nije smela proterati Srbe (iako je 250.000 verovatno naduvana brojka)”, zatim o tome da hrvatske vlasti „nisu štitile Srbe na područjima oslobođenima za vreme ’Oluje’”, da su hrvatske vlasti „godinama sistematski sprečavale povratak hrvatskih Srba koji su napustili našu zemlju posle ’Oluje’” itd, ali na kraju ipak zaključuje kako su „izjave poput Jeremićevih konstanta srpske politike s kraja osamdesetih i početka devedesetih, koja nije doživela svoju 'denacifikaciju'“.

„Potrebno je da Hrvatska artikulira novu strategiju državne politike prema Srbiji, koja polazi od činjenice da se u Srbiji, kada je reč o ratovima iz devedesetih, nažalost, ništa nije promenilo”, zalaže se autor i smatra da „ne treba računati ni na kakvo stvarno prijateljstvo, simpatiju ili 'iskrene' odnose sa Srbijom, ali se mora razraditi celi niz političkih poteza koji bi uvažavali nužnost saradnje, koji bi respektirali međunarodni imperativ za stabilnošću u regionu i koji bi pomogli ostvarenju konkretnih hrvatskih ekonomskih i političkih interesa prema Srbiji i u Srbiji”.