Samo Srbin Sebe Sakati

Međutim, nemaju pravo nikoga da teraju u Sarajevo, Istambul ili Novi Pazar, i da ljude vređaju na osnovu porekla ili vere, a to se tog dana desilo. Emiru Kusturici, koga su krivili za odluku Vlade (koja inače ne ugrožava njihovu imovinu, već samo interese), gotovo da su zapretili i ličnom, pored toga što su ga nagrdili na „pasija usta“.
     
      BEZ KRALJA I MOŽE, ALI BEZ NACIONALIZMA NE VALJA
     
     Često nam se nabija na nos da smo nacionalistički narod. To nije tačno.
     
     Nacionalizam je u doba samoupravnog socijalizma neopravdano anatemisan, i poistovećen sa šovinizmom. Međutim, od kada je taj izraz ušao u srpski jezik, pa do boljševičke osude, označavao je snažnu privrženost vlastitoj naciji. Za razliku od sličnog izraza rodoljublje, koje ne mora da ima političku dimenziju, nacionalizam je uvek ima. I svakako podrazumeva borbu za interese vlastite nacije, čak i na uštrb drugih. No, ljudi i na berzi ulažu s nadom da će na račun drugih zaraditi. Život je surov. Ipak, postoje neka pravila, i granica koja razdvaja normalno od nenormalnog, prihvatljivo od neprihvatljivog.
     
     Srbima nedostaje pravi nacionalizam. Njega nema bez istinskog pragmatizma, a on podrazumeva sistematičnost. Mi smo, kada baš zagusti, uglavnom privrženi svojoj naciji, i spremni radi nje i na velike žrtve. Zato u normalnijim okolnostima, o narodu i njegovim interesima, mnogo ne mislimo. Srbi i Srpkinje su i u privatnom životu neretko lakomisleni, a tim pre su takvi na polju kolektivnih interesa. Prvo što stranci zapaze kada dođu u našu sredinu, to je naša sklonost ka ponavljanju fraza: „Lako ćemo“, „Nema problema“. To govorimo čak i onda kada su oko nas brojni problemi. Valjda nam deluje da će oni biti manji ili mi postati veći, ako ih ostavimo za sutra. Ili smo, naprosto, lenji i nemarni.
     
     A i ljudi smo velikog ega. Doduše, nekada se radi njega i prekomerno identifikujemo sa nacijom. No, to se obično dešava na mah, onda kada je neko nipodaštava, pa proradi naš ponos. Naravno, i kada nas lično zlostavljaju, potražimo pribežište u narodu. Štagod mi mislili o našoj slobodoljubivosti, nisu se Srbi mnogo bunili protiv Osmanlija, dok god porezi nisu postali preveliki, a zulum nad rajom nesnosan. Više su socijalni motivi podstakli Srbe na ustanak, iz koga se izrodila obnova naše državnosti na prostoru Srbije (da ne zaboravimo da je i Crna Gora tradicionalno srpska zemlja), nego verski i nacionalni razlozi.
     
     Sa nastankom naše nacionalne države, i sa njenom evropeizacijom, naš narod je učen nacionalizmu kroz obrazovni sistem, štampu i preko partija. Srpska elita, školovana na zapadu, naučila je kakva pravila važe u svetu. Uostalom, kako je govorio jedan ruski političar sa početka 20. veka: „Po opredeljenju sam zapadnjak, zato sam nacionalista“.
     
     I baš kada je odnos prema nacionalnom pitanju (izuzimajući vreme kada prorade emocije), običnog srpskog naroda evropeizovan, naša elita je obolela od nacionalne megalomanije. Taman su Srbi u punoj meri utuvili u glavu da ne misle u duhu reči narodnog tribuna Adama Bogosavljevića: „Moja njiva neće biti veća sa ujedinjenjem Srpstva“, a Srbe su počeli da uče da Srpstvo i nije bitno. Postali smo Jugosloveni, ali to je već druga, i to duga priča.
     
      AUTOŠOVINIZAM – NAŠA BOLEST
     
     Šovinizam – to je mržnja usmerena prema pripadnicima drugih naroda, ili nekim nacijama u celini. Šovinizam nije, kao što se neretko kaže, ekstremni vid nacionalizma. Jer, nacionalista makar nastoji da radi u korist svog naroda. Šovinista mrzi druge narode, ali to ne znači da ima konstruktivan odnos prema svojoj naciji. Uostalom, kakva je korist od pozitivnog vrednovanja sopstvenom narodu, kada šovinistu vodi slepa mržnja, a ne zdrav račun? Konačo, na stranu praktične posledice te pojave, šovinizam je sam po sebi nešto ružno i primitivno!
     
     Među nama i nema baš tako malo šovinista, kao što smo skloni da mislimo. Ajde, de, možda i nema baš mnogo „velikih“ odnosno doslednih, kao što je slučaj kod naših suseda Hrvata, ali „malih“ i povremeno ispoljenih, svakako ima na pretek. Većina Srba neće razbijati kola ljudi drugih nacionalnosti ili pokušavati da im uradi nešto nažao, ali smo prečesto skloni da ih međusobno omalovažavamo i nazivamo pogrdnim imenima. No, kad prorade emocije spremni smo i na gore. I to često ne zbog naroda, već radi sebe samih, krijući se iza nacije. Veliki ego u sudaru sa realnošću stvara frustracije, a onda ih lečimo iskaljujući se po raznim osnovama da druge.
     
     Kako je Bogdan Popović lepo primetio, osnovna karakteristika srpskog naroda je velika osetljivost. Ona je uzrok nekih naših dobrih osobina, npr. sklonosti ka saosećanju i toplini u međuljudskim odnosima, ali uporedo sa njima prouzrokuje i karakteristika koje ne valjaju. To su: „suviše živ temperament, koji se brzo uzruja pod uticajem spoljnih utisaka, nedovoljna vlada nad osećanjima, razdražljivost, naprasitost, suviše strasne želje, suviše jaka srdžba kada se te želje ne ispune, ponekad opasna neuzdrživost u rečima, i ponekad (vrlo mi je žao reći) izvesna pakost i zavist.“
     
     Tako, kada se ražestimo, zbog nekog nacionalnog problema ili nečega što smatramo ličnom nepravdom, iz mnogih od nas izbije bura uvreda. A naše negativno istorijsko nasleđe pruža nam za tako nešto pravi rezervoar na polju međuverskih i međunacionalnih odnsa. No, za utehu, ne vređamo žestoka samo druge. Na stranu lične uvrede, u stanju smo da zaspemo pogrdama na regionalnim osnovama čak i svoje sunarodnike. Vojvođanima su za mnoge nedaće krivi Srbijanci, Srbijanci su zbog svojih muka kivni na prekodrinske Srbe, opet, za njih su sunarodnici iz manje ugroženih krajeva često loši Srbi, itd. Čak i aktuelni, šizofreni raskol, koji je zahvatio crnogorsku srpsku etničku grupu, umnogome je rezultat naše sklonosti da se delimo i vređamo na kolektivnim osnovama.
     
     Sve to, kao i dubinska nebriga za nacionalne interese iz nehata, ali i suštinska sklonost dela Srba ka identifikaciji sa tuđim interesima, jesu elementi autošovinizma. No, i nešto drugo je, nesumnjivo, bitno doprinelo umanjivanju našeg naroda, i njegovom dodatnom uplitanju u vrzino kolo balkanskih sukoba. I nešto drugo je važan element našeg autošovinizma.
     
      BRAT JE MIO AKO JE ISTE VERE
     
     Dok su postojale srpske srednjovekovne države, versko nije poistovećivano sa nacionalnim. Doduše, u državi Nemanjića, pravoslavna crkva imala je status državne religije, ali katolicima nije onemogućavao da ispoljavaju svoju veru. A ni oni nisu zbog nje prestajali da budu Srbi (etnički identitet u srednjem veku nije imao značaj kao danas, ali daleko je od toga da ga ljudi nisu bili svesni). Primorske srpske zemlje (a Dalmacija južno od Cetine bila je prema pisanim izvorima od doseljavanja Slovena na Balkan, naseljena Srbima) imale su uglavnom rimokatoličko stanovništvo.
     
     Za to što je naša nacija poprimila etnokonfesionalni karakter, krivi su Turci. Čitava organizacija osmanlijskog društva počivala je na veri. Celokupno stanovništvo bilo je svrstano u četiri grupe, koje su u pogledu svega onoga što se države direktno nije ticalo, uživale široku autonomiju. Naziv za takve (makro)grupe bio je milet, što znači „verska nacija“. Postojali su pravoslavni, muslimanski (sunitski), jevrejski i jermenski (monfizitski) milet. Pripadnici verskih manjina svrstavani su u neki od mileta. Tako su šiti dodeljeni sunitskom miletu, dok su katolici jedno vreme svrstavani u pravoslavnu, ali ipak češće, u njima manje odbojnu, jermensku „versku naciju“.
     
     Iako formalno deo jednog mileta, pripadnici autokefalnih pravoslavnih crkvi faktički su imali izdvojen položaj. Tako su pravoslavni Srbi, pošto je sredinom 16. veka obnovljena Pećka patrijaršija, sve do njenog ukidanja u drugoj polovini 18. stoleća, suštinski bili „autonomna nacija“. I nije ni čudo što su navikli da samo pravoslavce doživljavaju kao Srbe. Uostalom, u Otomanskom carstvu koliko toliko učeni Srbi, ili crkveni velikodostojnici koji su to i hteli, nisu ni smeli da zastupaju drugačiji stav. Konačno, posao crkve i nije da se uzdigne iznad svoje osnovne misije. Normalno je da su sveštenici, i kada su mogli drugačije da postupaju, uglavnom insistirali na izjednačavanju Srpstva i pravoslavlja. S druge strane, nije bilo naše nacionalne države koja je mogla, ako ne i da se izdigne iznad verskih podela, onda bar da pruži okvir za svesrpsku integraciju na osnovu političkih, kulturnih, jezičkih, ekonomskih i drugih veza.
     
     Nacionalnom zbližavanju nije pogodovalo ni to što su se islamizirani Srbi, na osnovu pripadnosti muslimanskom miletu i privilegovanog položaja, malo po malo iskreno identifikovali sa Turcima. Kada je Otomansko carstvo počelo da gubi oblast za oblašću, i BiH je dospela pod Habzburšku vlast, proces odnarođivanja naših muslimana već je daleko otišao. Elita koja se obrazovala po zapadnom uzoru, neretko se vraćala nacionalnim korenima, ali narod je uglavnom ostao od pravoslavne braće odvojen verskim bedemima. Kao što je bilo, da se ne zavaravamo, i na drugoj strani.
     
     U Srbiji, gde je država počela da se bavi nacionalnim prosvećivanjem, došlo je do izvesnog pomaka u prevazilaženju etnokonfesionalnih međa. No, on je bio površinski. Nije bilo dovoljno vremena da se ukoreni (a i ratovi za oslobođenje Srpstva, u kojima su u pokretanju naroda veliku ulogu igrali i versko-nacionalni mitovi) nisu pogodovali jačanju nadreligijskog nacionalnog identiteta. I taman kada smo došli u priliku da se država time sistematski pozabavi, i to ne samo na pravoslavnom prostoru, već i muslimanskom u BiH i Raškoj oblasti, odnosno srpsko-katoličkom u Konavlima, Dubrovniku, Boki i Južnoj Dalmaciji – započeli smo sa jugoslovenskim eksperimentom. Navodne, tek plemenske podele među jugoslovenskim narodima, postale su nevažne u odnosu na „zajednički“ nacionalni identitet.
     
     Tokom zvanične politike integralnog jugoslovenstva, gotovo da su ponovo uspostavljeni mikro mileti, verske zajednice unutar tzv. jugoslovenske nacije. Vlasti su govorile o Jugoslovenima pravoslavcima, Jugoslovenima muhamedancima i Jugoslovenima katolicima, i na tim osnovama dolazilo je do ubrzane asimilacije nepravoslavnih Srba. Hrvati nikada nisu prihvatili integralno jugoslovenstvo, i uporno su radili na jačanju svog nacionalnog identiteta, odnosno na njegovom širenju, a oficijelno trpanje u isti koš svih katolika srpsko-hrvatskog jezika, pogodovalo je njihovoj asimilatorskoj politici. Što se muslimana tiče, i oni su, na novim osnovama, postepeno zaokruživali svoju osobenost. Ono što se desilo posle dolaska komunista na vlast, makar u vezi sa izdvajanjem srpske katoličke i muslimanske zajednice iz našeg nacionalnog korpusa, bilo je samo stavljanje tačke na j. A tom procesu pogodovali i verski sukobi iz Drugog svetskog rata, koje su svojom genocidnom politikom izazvale ustaše.
     
      SRPSKO SAMOSAKAĆENJE
     
     Većina Srba, pogotovo manje obrazovanih, danas nepokolebljivo veruje da samo pravoslavac može da bude Srbin. Ne samo što nismo umeli da privučemo našu braću druge vere (a ne radi opravdanja, već zbog pune istine, treba reći da ni njihovo ponašanje obično tome nije pogodovalo) već smo prečesto terali i one koji su nam sami dolazili, svesni svojih korena.
     
     I nismo samo njih terali, već smo se neretko tako ponašali i sa inorodcima koji su nas iz nekog razloga zavoleli, i sa nama se poistovetili. Seti te se samo šta je pisao Arčibald Rajs, kako ga je gnevni komšija vređao zbog njegovog porekla i, gotovo, proklinjao što je došao među Srbe! A sve to zbog nekog ličnog nesporazuma (u kome komšija i nije bio u pravu, već je bio ljut što nije mogao da uradi ono što je poželeo).
     
     Olako zaboravljamo i šta su oni, koje po nekom kriterijumu doživljavamo kao drugačije od nas, učinili za srpski narod. Da nije bilo Mehmed-paše Sokolovića, velikog vezira srpskog porekla, pitanje je kakva bi mi danas bili nacija, i da li bi imala svoju državu. Na rubu zavađenih imperija, na granici civilizacije, da Srpska pravoslavna crkva nije obnovljena, islamizacija i pokatoličavanje bi bili mnogo intenzivniji, i možda bi pravoslavci na našim prostorima bili u manjini. A obzirom na prepletenost interesa velikih sila, i na naš mentalni sklop, malo verovatno je da bi tek u tim uslovima uspeli da na nadverskim osnovama konsolidujemo nacionalni identitet, ali i da stvorimo svoju državu. Da nije bilo spomenutog otomanskog velikaša srpskog porekla, možda bi preostali pravoslavni Srbi bili balkanski Kurdi. Ali za razliku od njih malobrojni, i utopljeni u moru pripadnika drugih nacija i vera. Zato, i zbog toga što postojimo, makar ovakvi kakvi smo sada, recimo veliko hvala Mehemdu!
     
     Kada nam je bilo najteže, kada su se na nas okomili svetski moćnici, samo zato što smo, u doba raspada SFRJ, s pravom probali da popravimo ono što smo iz lakomislenosti ranije upropastili, sa nama se poistovetio još jedan veliki čovek srpskog porekla. U pitanju je Emil Kusturica, u svetu već tada poznat režiser. Sarajlija rođen u muslimanskoj porodici koja nije zaboravila svoje srpske korene.
     
     Emir je svojim ugledom i radom mnogo doprineo da se u vremenu kada su se Srbi i Srbija pominjali samo po lošem, neretko i izmišljenom, za nas čuje i u vezi sa nečim pozitivnim. A svoju identifikaciju sa narodom svojih predaka, krunisao je čak i prihvatanjem pravoslavne vere.
     
     I pored toga svega, umesto da smo mu zahvalni što je ostao sa nama, deo tzv. autentičnih Srba, zbog ličnog računa na verskim osnovama omalovažava i pokušava da otera Emira. A nakaradan argument im je da se on ne imenuje kao Nemanja.
     
     Kojim slučajem i da nije prihvatio pravoslavlje, i da se ne oseća kao Srbin, takav postupak je neprihvatljiv. Niko nema pravo da ugrožava naše komšije drugih vera i nacionalnosti. No, ovde se radi i o uništavanju sopstvenog nacionalnog bića, o istrajavanju na onome što nas je već zavilo u crno. Nemali broj Srba se istrajno ponaša kao budala iz tatarske narodne izreke, i odbija naše (makar po poreklu) drugačije sunarodnike, koji nas se nisu odrekli!
     
     * * *
     U mnogim pripadnicima našeg naroda ključa negativna energija. Ona je rezultat nacionalne i lične nepravde, koja nas je u novijoj istoriji zadesila, ali i ranijih negativnih nasloga, koje su u tim okolnostima oživele. Zbog toga pravimo štetu, i sebi, i drugima. To što su u našem okruženju narodi koji su prema drugima gori, za loše koje mi učinimo nije opravdanje! A zlo koje mi napravimo sami sebi, gotovo da na celoj našoj planeti nema pandan.
     
     Suzbijanje srpske tradicije, marginalizovanje naše istorije, anatemisanje nacionalizma, siguran sam, tome samo doprinosi! Umesto racionalnog, u prvi plan dolazi iracionalno. Umesto konstruktivnog, na površinu izbija destruktivno. Frustrirani ljudi olako pomisle da se naciji služi mržnjom. A niko ih ne uči da nije tako, već njihov naboj samo biva pojačavan pričama da naciji i nije bitna.
     
     Krajnje je vreme da se država pozabavi vaspitavanjem nacije, kao što je slučaj u svim normalnim zemljama, u duhu nacionalnog pragmatizma. I to na način koji ne bi zanemarivao multietnički karakter Srbije, ali bi uvažavao i njene etničke temelje. Ne moramo da izmišljamo toplu vodu, dovoljno je da se ugledamo na zemlje koje to sa uspehom već rade (npr. Rumunija, Slovačka, Rusija). A to što ćemo insistirati na istini, ako ona nekoga vređa, to je njegov problem. Ako Srbi budu sistematski i sebe, i druge, podsećali na srpsko poreklo Bošnjaka ili velikog dela Dalmatinaca i Hercegovaca katolika, odnosno odnarođenih Crnogoraca, nikoga time neće prisiljavati da se deklariše isto kao njegovi preci. No, olakšavaju takvo opredeljenje onih koji to sami požele, makar i zbog preovladavanja svesti među nama, o nadkonfesionalnom karakteru Srpstva.
     
     To što će Srbi umeti bolje da se bore za svoje interese, ne znači da će biti šovinistički nastrojeni prema drugima. Naprotiv, značiće da će tako postupati i ređe. Zato oni koji umesto koncepta novog srpskog patriotizma, forsiraju politiku samounižavanja, ne rade samo protiv Srba, već rade i protiv onih koji sa nama žive, a od većine nas se po nekom kriterijumu razlikuju. Zato je na istoj strani i Vesna Pešić koja je ne tako davno Emira Kusturicu terala u Sarajevo, kivna što nije hteo da se odrekne svog srpskog korena, kao i primitivac koji je u Kremni izvikivao gnusne, verski obojene pogrde, na njegov račun. A na nama ostalima je da se zamislimo!