PRIČA IZ DNEVNIKA JEDNE DAME- Gospodin Savršeni i porok u obliku borbe sa ljubavlju- VII DEO

Gledala sam četiri zida svoje sobe u tom malom stanu, na četvrtom spratu. Sve je nekako u broju četiri a i nas je četvoro. Dva srca i dve duše. On i ja. Gledala sam senke koje je pravio Mesec, pružajući svoju prelepu svetlost kroz venecijanere moje sobe. Kažu da je Mesečeva energija ogromna i svemoćna. Nekada sam znala svoje želje da uputim i njemu. Svoje jadikovke i svoje misli. Sada sam sama u svojim mislima. Nemo sam gledala i mirno ležala, mirno zajedno sa svojim unutrašnjim nemirom.

Oduvek sam poznata samoj sebi kao neko ko mnogo razmišlja o svemu oko sebe i svoje aure. To nisu bile obične misli, to je bio mozaik nekad sklopljen, nekad iznova rasturan pa sklapan, uglavnom mnogo mislim i mnogo razmišljam. Nekada mi je ova osobina donela mnogo dobrog nekada me uvodila u unutrašnje  pećine moje duše, neotkrivene delove mog bića i često me zbunjivala... Mislim da je svako od nas “zamak“ neiscrpnih tajni i izazova.

 
Posle dužeg vremenskog perioda srela sam muškarca savršenog intelekta, zgodnog muškarca, onakvog, kome je svaki kompliment višak jer vređa njegovo postojanje koje je idealistički neopisivo. Prekidam sebe u ovome da bih se podsetila da sam takvog muškarca odbila večeras, ITEKAKO odbila da provedem noć sa njim, odbila da provedem sate ušuškana pored njega, odbila njegovo prisustvo u celini. O da, moje stanje se zove strah. Plašim se.
 Plašim se jer znam koliko nezdravo mogu da poletim. Da budem iskrena sa sobom već sam poletela i letela, samo se još uvek nekako suzdržavam.
 Moj um je moj izdajnik. Razoruža me i nahrani me, nikad oba u jednom mahu. Koliko nezdravo znam da poletim, isto tako i da padnem i utonem u svom porazu. Priznajem imala sam strah od straha, naime imala sam strah da volim.

Ja sam Dama koja, ponekad se činilo, da još uvek nije naučila da odvoji strast od emocija i ljubavi. Ovo je ljubav, osećam njene znake, znam da jeste, ali opet sa druge strane, šta ja znam?! Sve se nekako pomešalo. Naivno verujući da je neko prava ljubav i verujući u ljubav, život mi je lupio par puta šamar, i njih ću zauvek pamtiti. To se draga moja zove iskustvo, nije ništa srašno. Krucijalno u njemu je poruka koju si izvukla i šta si naučila. Ali da prekratimo ove muke, stani, ovde nema mesta slabostima. Ne želim da joj opet ustupim mesto u filmu mog života. NE ŽELIM! Imala sam samopouzdanje da stvarno mogu da letim, ali nekad sam i ne tako sigurna u svoj let, očigledno.

U sobi je bilo mračno već sada, i nekako sve mračnije, čini mi se. Nestrpljenje je tinjalo u meni, uzimala bih na mahove telefon, ali sam ga odmah zatim bacala po krevetu, kao da sam se opekla svaki put kad bih ga dodirnula... Krevet je inače bio ogroman, ono što mi je asocijacija ovolikih kreveta jeste “To je krevet za dvoje“ a ti si sama u njemu. Hajde nazovi ga i reci mu: “Znaš, malopre sam neiskreno odgovorila (to mi se često dešava kad sam sa tobom) a sada želim da znaš, slaba sam na tebe,da, nisam ni sama svesna toga. Ma daj, u svetu normalnih nema mesta tom svetu u kome ti živiš, taj svet emotivnih luda ili već posrnulih slomljenih srca. Moj svet zapravo i jeste drugačiji. Od ovog čoveka ne znam kako ću se otrgnuti i obuzdati...

Ne znam ni zašto sprečavam sebe.

Ah, svi ti moji monolozi. Užasno želim sve što mislim na glas da kažem. A šta posle? Ne, to je loša ideja a i sada u ovom trenutku čuli bi te samo zidovi.

Ako on ode posle tih mojih reči, ako ga uplašim, mada takvog muškarca je teško uplašiti. Ne, ova ideja, luckasta ideja o puštanju mojih misli izvan moje glave je loša ideja i više kao lucidan san. A i smo na javi.

Zaspaću, tata mi je često govorio „Jutro je pametnije od večeri“, umorila sam se od sebe. Tolika halabuka i nemir oko jednog negativnog odgovora za koji sam tada mislila da je na mestu. Laku noć nemiri moji.

Jutro je počelo kafom, mirisalo je na divan dan, počelo je prelepim Suncem, i pretoplim zracima. Sedela sam na terasi na visokoj barskoj stolici, opet nebo ispred mojih očiju, i naravno odmah pored mene i vaza sa ružama. Njegovih želja delo. One su polako počele da venu. O dobro jutro i tebi dobri moj Gospodine Savršeni zaposeo si mi i dušu i srce. Izađi iz mojih misli, one ratuju zbog tebe, bez taktike za osvajanje, bez taktike za borbu. Sada sam već uzdahnula, jel mora i ovo jutro da počne s tobom. Da li se ti draga moja zaljubiš ili opsesivno i kompulsivno postaješ nečiji rob i rob svojih misli u isto vreme?! Ljubav je naporna nekad, a u mom životu izgleda to je konstantna pojava. Zato sam i bežala. Čim krenem korak ka toj nepoznatoj ljubavnoj slabosti ja trk u nedogled. Ovaj put si se zaista zaglibila, smejem se u sebi, pomišljajući na živo blato. Ovo je pravo živo blato, i nema mi povratka.

Ne znam kako bih bliže objasnila ovaj u meni pisan tekst sudbine. Ali kako se u životu ne dešava ništa slučajno, ni ovo nije. Mislim da neće biti velika mudrost da se i sada pokorim tome što mora biti. Ipak mi možda biramo put ali nekad nemamo kontrolu nad svim životnim idejama sudbine. Ali šta je tu je.
Ovo jutro i ne mora započeti njime! Ali ni sad o tome ne odlučujem ja iako odlučna u ovoj uzvičnoj rečenici, jer stiže SMS poruka „Dobro jutro, da li znaš da te obožavam.“ Naravno od ushićenja i ruže su dobile ponovo onu pravu roze boju, kakve su bile ono veče kad sam ih dobila od njega. Moj osmeh je dobio novu notu. Univerzume hvala, srećni smo. Ja sam srećna žena. Moja krila su dobila nov let. Ovaj čovek je probudio u meni i devojčicu i dete jer mu se tako radujem i sve emocije koje su godinama spavale su sada non stop budne. Pristajem na igru, predajem se, želim da volim, spremna sam da volim. Koja borba, kao da teram sebe da verujem u to što želim i verujem u pobeđeni strah. Želim da počistim đubre koje se u mojim monolozima gomilalo, ovde strahu nema mesta, samo što nije dovoljno samo reći, već i krenuti u realizovanje ove želje. Kao i do sada, samo sam mahnula rukom i uživala u trenutku sreće, zaplesala sam sama sa sobom pevušeći po stanu.

Leptirići su raširili svoja krila. Poletela bih u svakom novom zalogaju pesme koju sam pevala. Gutala sam reči od sreće.

Želim da znam da, ako sam spremna da rizikujem, iako sam svesna svog straha, spremna sam i da pobedim ali i da izgubim. Moja je mana zapravo što sve gledam iz nekog negativnog ugla, i favorizujem negativnu perspektivu. Ali i sa tim se borim. U danima kad sve peva u meni, pozitivnost se vraća, lepota poroka ljubavi se vraća. Sada sam spremna, pokušaću da ne obuvam ove nesigurne staklene cipelice.

Voleti znači postojati. Voleti znači živeti. Biti otrovan od ljubavi ili poročan od nje je dar od Boga. Ja letim...LETIM!

Svi tekstovi su zasticeno delo autorke.