ROBERT BOB VILSON :“NATURALIZAM NA SCENI JE LAŽ“

-Gospodine Vilson, poznato je  da ste vi s Beketom diskutovali o nekim Vašim predstavama. Takođe se zna, da ste potrošili ne jednu deceniju na to da bi ste scenski realizvali „Poslednju Krepovu vrpcu „i sami u njoj igrali.Zbog čega ste se odlučili da se tako vežete za tu predstavu?

Beket se iza kulisa upoznaje s Vilsonomn

-Tokom mnogih  godina nisu me napuštale misli o toj Beketovoj drami,a 1970-ih godina postavio sam dramu„Pismo kraljice Viktorije „ koja se zasniva na apsurdnosti teksta. Predstavu smo igrali u Parizu i sam Beket je došao da je vidi.Posle  završetka predstave obavestili su me da je Beket izrazio želju da  dođe iza kulisa   i da se sa mnom upozna.Bio sam veoma uzbuđen, ali on je  rekao da mu se veoma svidela moja drama, a osobito tekst.

Sedmočasovna predstava  ćutanja u Dalasu na kojoj nije izgovorena ni jedna jedina reč

Posle smo se nekliko puta sreli i jednom prilikom sam ga upitao kojeg glumca najviše ceni.Pokazalo se da je to Baster Kiton, koji je i moj omiljeni glumac. 

Ispalo je da se mnogi naši  pogledi na pozorište podudaraju.U to vreme  jedna od mojih poslednjih radova   bila je sedmočasovna predstava postavljena u Dalasu u kojoj nije izgovorena nijedna jedina reč.Na to je  Beket primetio:“Ja sam mnogo  radio s tišinom, u mojim dramama ima mnogo ćutanja, ali nikad nisam imao posla s tišinom koja traje 7 sati.“

Igrati tišinu i to komediju !

Složenost režije i glumačke igre  u Beketovim dramama  sastoji se u tome   što treba igrati tišinu, a istovremeno igrati komediju.    Često Beketa postavljaju  kao tešku drmu, skoro tragediju i drama kao što je „Poslednja Krepova  vrpca „  tretira se kao tragična priča  starog usamljenog čoveka.Ali ako bi je igrao Baster Kiton ili Čarli Čaplin, onda bi to bila komedija.Ubeđen sam da Beketa često nepravilno  shvataju i postavljaju  pokušavajući da ga prevedu na jezik naturalizma  na sceni.Beket je za mene  u svojim dramama sazadan na konstrukciji  stvorenoj u vremenu i prostoru. I otuda svaki pokušaj da  se on igra u okvirim naturalističkog tetara nije ništa drugo nego čist promašaj koji je unapred osuđen na neuspeh.

Naturalzam na sceni je čista laž iz prostig razloga što je sama scena veštački ambijent

Naturalizam na sceni  je čista laž,iz prostog razloga što   je sama scena veštački ambijent, pa je  sam boravak na njoj veštački, neprirodan.  Tu je sve drugačije-ti govoriš drugačije, krećeš se drugačije. 

Beketovu dramu je moguće postaviti u bilo kojoj, čak i u vrlikoj sali,ali po mom mišljenju ona zahteva kamerni prostor  jer je to monodrama čiji junak stalno obitava u maloj sobi.Bilo mi je teško da postavim dramu i da  sve vreme posmtram  sebe  na sceni sa strane.Ali s vremena na vreme sam igrao tu dramu i kao i ranije ponekad izlazio na scenu.Igrajući više saznaješ o tome šta radiš, jer u  toj predstavi  prve reči ja izgovaram tek u 53. minutu, a pažnju geldlaca moraš držati tih 53 minuta.

Kako treba shvatiti činjenicu da Vi većinu vremena provodite radeću u Evropi  i smatrate li se američkim režiserom?

-Ako se govori o teatru  i čak šire-performing arts –onda bi se moglo reći da je današnja Amerika dosta provincijalna.Evo nekih primara za tu tvrdnju.

Savet za kulturu države Njujork može dodeliti subvencije za  predstave samo onom  ko živi u toj saveznoj državi.To je teško postići.U Americi se nikad ne bi moglo dogoditi priča kao  sa operom „Ajnšatjn na plaži“koju sam 1978. Postavio zajedno sa Filipom Glasom  po narudžbi tadašanjeg ministra kulture Francuske  Mišela Gia. I to zato   jer bilo vrlo smelo rešenje, pošto niko ni izbliza nije mogao pretpotsaviti  šta će iz toga izaći.

 U SAD  nedostaju orijentiri za kulturnu polotiku

 U SAD ima mnogo pozitivnih stvari:Ustav, Povelja o ljudskim pravima,ali što se tiče kulture i umetnosti,o nekim orjentirima,  posebno o nekoj jasnoj kulturnoj politici ne može biti ni govora. Ne treba smetnuti s uma da će, recimo, kroz nekih pet hiljada godina  u nekom vidu ostati samo umetnost.Kad  govorimo o Kini, Egiptu, Grčkoj, civilizaciji Maja,mi danas sudimo na osnovu toga šta su stvorili  umetnici.Jer upravo ljudi umetnosti   dokumentuju vreme i retransponuju ga u budućnost, ko smo mi ustvari. 

SAD su mlada nacija, ali postojati bez promišljene kulturne  strategije je veoma opasno. 

Kako zamišljate budućnost američkog eksperimentalnog  tetara posle Vas i Woster group?

Na osnovu  svog malog uvida  u ono što stvaraju mlada pokoljenja  u Americi, moglo bi se govoriti o tome da se u umetnosti dešava  neka vrsta Renesanse.Mladima je svojstveno takva percepcija prostora, zvuka,svetlosti, muzike, teksta, poezije i reči uopšte  čime se odlikovala  epoha Humanizma i Renesanse.Ne volim da prognoziram  i usmeravam, ali sama činjenica da je performans Marine  Abramović mogao da se odigra u Muzeju savremne umentosti u Njujorku i da traje tri meseca, govori da se mnogo toga već menja. I  za šta je prijemčiva  ta pojava, za tetar ili za muzej?Razni žanrovi  su izukrštani, mnogo toga se podudara.I sve više mladih ide tim putem.

Veliki problem za Ameriku je njena kulturna odvojenost u autonomnost

Veliki problem za Ameriku je njena kulturna  odvojenost  i autonomnost.Ako u početku boravite u Majamiju, zatim u Sent-Luisu,onda u San Francisku, a potom u Prinstonu u državi Nju-Džersi,dobićete najrzaličitije slike o onom što ste tamo videli i osetili.Nemate nikakvu, ama baš nikakvu predstavu, o tome šta se događa u pozorišnom prostoru  sveta.Nemoguće  je govoriti o nekim dalekim zemljama kao što su Rusija ili Vijetnam, pošto u Americi niko ne zna ni šta se događa na Aljasci.

Za takvu ogromnu zemlju kao što su SAD,kuturna politika se svodi  na to da se sazna u Dalasu ili Teksasu  za  ono što se događa  na Kubi ili Sietlu.

Kad sam postavljao „Hamleta „ u Hjustonu, nije bilo novca, pa smo radili koporodukciju s Francuskom, Italijom, Nemačkom i posle premijere smo  morali da igramo predstave u Francuskoj.Zapamtio sam kako su mediji pisali da „naš Hamlet „ putuje  u druge zemlje.

U Ervropi ste bliži jedni drugima, a  Francuska  je zemlja koja je postla dom, rod rođeni  za mnoge –Stravinskog, Pikasa, Pitera Bruka... I za mene.

Kako se odnosite prema situaciji kad vaša predstava   ili plaši publiku ili kad  publika ništa ne razume i napušta dvoranu kao što se desilo   2001. na perdstavi  „Igra snova „ u Moskvi kad su gledoci bili iz sveta umetnosti ali najmanje polovina je izašla iz pozorišta  tokom   predstave?

Predstava  igrana od 7 uveče do 7 ujutru  i na gostovanju u Danskoj svi gledaoci pobegli 5 sati pre  završetka

-(Smeje se) .Jednom davno u Njujorku  sam igrao u predstavi na koju je došao samo jedn postariji čovek, a i on je izašao na polovini.A početkom  70-ih godina  igrao sam u predstavi „Život i vreme Josifa Staljina „ koja je trajala 12 sati od  7 uveče do 7 ujutru i u njoj je  učestvovalo  128 izvođača.Imalo smo gostovanja u Kopenhagenu gde je bilo planrano  10 izvođenja. U trećem činu, otprilike oko 2 sata, neko nam je iza kulisa  rekao da u sali niko nije ostao. Pitali su me šta da se radi. Reao sam im da ko u datom momnetu ne igra, neka ide u salu.Sledećg dana producent prdestave je rekao da je to propast, da  predstava nije po ukusu  danske publike. I moja prijateljica je kazala:“Po meni je to prelepo što drama nije po ukusu  danskih gledalaca.“

Problem je  u tome što  mi sve vreme pokušavano da shvatimo.Ali ne razumeti i promisliti   je takođe  normalno. 

Savremeno pozorište kao savremena televizija:svake dve sekunde gledalac mora dobiti novu informaciju

Savremeno pozorište me neodoljivo podseća na savremenu  televiziju  na kojoj j svake dve do tri  sekunde gledalac mora dobiti informaciju. I da kažem „Ajnštajna na plaži „ i ne treba razumeti, treba ga proživeti.Ali  gledaoca možemo takođe uzaludno izgubiti.Prosto mi nismo na sve  to navikli.To se isto dešavalo i sa predstavama Balančina,Mersa Kaningema,muzikom Kejdža i drugima koji su radili s apstrakcijom.

Nedavno sam završio predstavu „Starica „ po Danilu Harmsu.To je drama apsurda i mnogi  je nisu razumeli  otuda što su hteli da se razaberu  u tekstu Harmsa.A mi se, poput školskih učitelja, staramo da damo  odgovore, premda je mnogo važnije postavljati  pitanja.

Za mene je svet kao biblioteka, a život je deo moga svakodenvnog posla 

Verovatno  Vas često pitaju kako živite  u  tom fantastičnom ritmu...

-Za mene je svet –biblioteka, a život deo  moga posla. I kad me pitaju kako mogu da  tako  mnogo radim,ne znam šta bih im odgovrio, jedostavno ja tako živim.Umetnost je nešto na što ja volim da  gledam.To može biti i nešto novo, a i nešto što izaziva  nespokojstvo, nešto neobično, u svakom slučaju nešto što sam sam preživeo i obično ne pokušavajući da to prevedem na intelktualni nivo.

Ne volim šeme i kategorije

O meni često govore da sam bio u sastavu grupe  koja je  započela   postmodernizam u pozorištu.

Ne znam šta je to postmodernistički teatr,ja sam prosto uradio onako kako sam uradio.  

A to što sam uradio više sam istraživao  telom,pokretom. nego razumom, rekao je Bob Vilson na kraju intervjua  za moskovski list „Nezavisne  novine „.