Major Milan Tepić (1957-1991)

 „Jedanput ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško.“

Jedna je od najcitiranijih rečenica u srbskom jeziku kad god se želi reći ponešto o herojstvu. Izrekao ju je major Milan Tepić iz potkozarskog sela Komlenca. S obzirom na istorijski kratku distancu u odnosu na rat u kome je i Tepić herojski poginuo, vodile su se rasprave o njegovom podvigu, ali zvaničnih dilema nije bilo - on je poslednji odlikovani heroj Jugoslovenske narodne armije i prvi heroj Republike Srpske.

Dana 29. septembra 1991, u tridesetčetvrtoj godini života, u Bjelovaru u Hrvatskoj, poginuo je spasivši svoje vojnike, ali i ko zna koliko potencijalnih žrtava oružja koje je uništio žrtvujući svoj život. U julu, te godine, major Tepić bio je u centralnom skladištu borbenih sredstava u selu Bedeniku kod Bjelovara. Po dogovoru JNA, Unprofora i tadašnjih hrvatskih vlasti, evakuacija kasarne i vojnih objekata trebalo je da se desi 1. oktobra. Međutim, kasarna je pod rukovodstvom potpukovnika hrvatskih paravojnih snaga Josipa Tomšića napadnuta dok su u njoj bili vojnici i oficiri sa preostalim članovima porodica. Uz pomoć dve hiljade vojnika, kasarna u kojoj nije bilo vode ni struje danima, napadnuta je i zauzeta. Tako je major bio prinuđen da se sa vojnicima povuče u skladište.

Ne želeći da prepusti oružje iz kasarne “Vojnović“, hrvatskim snagama, Tepić je svojim vojnicima naredio povlačenje na bezbednu razdaljinu od skladišta. Prema nekim izvorima, na to ih je upozorio rečima: „Vojsko, slušajte me dobro! Ne znam koliko ćemo moći ovako još da izdržimo, ustaše će tek žestoko navaliti i nastojati da nas zaskoče. Zato su pažljivi sa vatrom i izbjegavaju da udare po skladištu, i ovo što mi imamo ovdje je za njih više nego dragocjeno. Kad dođe trenutak, kad se više ne bude moglo izdržati i kad dođe muka do oka, tražiću da se udaljite na pristojnu udaljenost od glavnog objekta. Da ne zamerate mi ako sam negde prema nekom pogriješio, ali hoću dvije stvari da uradim uz vašu pomoć. Da ustašama ne dam Bedenik, i da vi ostanete živi. Neka neko od vas sačuva moj ratni dnevnik.“



Kad su se vojnici obreli na dovoljnoj udaljenosti, a hrvatska vojska već se približila odredištu, minirao je skladište municije sa 170 tona eksplozivnih sredstava i digao ga u vazduh. Osim njega, poginulo je zvanično 11, a nezvanično 200 napadača na kasarnu, koji su se potom vodili kao nestali. Tako je Milan Tepić ušao u istoriju na sličan način kao i resavski vojvoda Stevan Sinđelić i njegovo herojstvo u kasnijim narodnim prepevima nikako nije moglo da izbegne takvo poređenje.

Njegovo naređenje, međutim, nije poslušao vojnik na odsluženju redovnog vojnog roka, Stojadin Mirković, koji je iz oklopnog transportera dejstvovao po neprijatelju sve dok nije pogođen protivoklopnim projektilom. U znak odmazde streljan je i komandir straže Ranko Stefanović.

O tim danima na Bedeniku, posebno Tomšić je kasnije svedočio kako se hrvatske vlasti nisu slagale sa akcijom njihove vojske, kako su vojnici JNA čekali avijaciju koja nije stigla, kako su ubijani i civili. Ali, samoinicijativni lideri te akcije tadašnje HV-a nisu kažnjeni ničim do onim čime ih je major Tepić kaznio-da ne dođu do oružja koje su izuzetno želeli.

Rođen u selu Komlenac, nadomak Kozarske Dubice, 1957. godine, Tepić se, ironično, školovao u Zagrebu na Vojnoj akademiji. Radio je u Požegi i Varaždinu, a potom u Bjelovaru. Imao je suprugu Dragicu, ćerku Tanju i sina Aleksandra koji je godinama nakon smrti svog oca i sam postao vojno lice.

Milanov otac Stevo je, prema svedočenju majke Milene, umro nekoliko godina kasnije od tuge za sinom. Milena je i sama bila primorana da napusti selo kada je hrvatska vojska prešla Unu. Sa sobom je ponela samo sliku svog sina, jer bez nje, kako je govorila, nije mogla da zamisli dan. Majoreva porodica nije dobila ostatke njegovog tela, ali je na groblju u Komlencu, ipak, podigla spomenik.

Major Milan Tepić proglašen je narodnim herojem, a njegovo ime nose ulice u Beogradu, Novom Sadu, Banjaluci. Zbog neodređenosti zvanične politike prema poslednjim ratovima, ulica u Novom Sadu preimenovana je u Nušićevu. Glavni zagovornici tog čina pravdali su svoju odluku činjenicom da je Tepić bio samo žrtva zvanične politike Beograda. Ali niko nije uspevao da ospori njegov častan postupak, žrtvovanje i retko herojstvo. Osamnaest godina kasnije njegovo ime još nije ušlo u udžbenike, a ni filmovi o njegovoj posvećenosti zadatku još nisu snimljeni, kako bi to sasvim sigurno bio slučaj da živimo u nekoj drugoj državi, pa čak i onoj koja se stvarala u borbi protiv majora i njegovih vojnika.

Ipak, njemu u čast, Vojska Republike Srpske izdala je orden za zasluge u ratu u bivšoj Bosni i Hercegovini. Jedna kasarna u Srbiji, u Jakovu, nosi njegovo ime, takođe. Ali, na Internetu se može pronaći da njegovo herojstvo posebno prepoznaju Srbi van Srbije, koji svojim klubovima daju ime po njemu. Izvesno je, dakle, da ma kakva se politika prema poslednjim ratovima vodila i ma šta o tim stradanjima pisalo, na kraju, u udžbenicima istorije, junaštvu majora Milana Tepića obični ljudi neće prestajati da se dive.

Dragana Perić,