Putinov reformator sređuje vojsku

Jedan od prvih ranjenih u ruskom ratu s Gruzijom bio je general Anatolij Hruljov – glavnokomandujući 58. armije, pogođen artiljerijskim šrapnelom i evakuisan. Ranjavanje oficira visokog čina na takav način bilo je vojnički gledano nelogično. Međutim, apsurd događaja izrazio je na neki način celu operaciju, u koju se s ruske strane ušlo kao s povezom preko očiju, bez jasnog saznanja s koje će se strane naići na vatru protivnika – gde su tačno gruzijske jedinice.

Rusi nisu imali bespilotne špijunske letelice. Bili su bez opreme za noćno osmatranje. Međusobna radio-veza bila je slaba i komandiri su se snalazili mobilnim telefonima. Avijacija je podržavala trupe, ali „po svom kompasu”, dejstvujući bez koordinacije.


Povraćeni „ključevi Kavkaza”

U takvim uslovima, artiljerija Gruzije ostala je neranjena sve do naredbe Tbilisija o povlačenju, a rusko vazduhoplovstvo platilo je u kratkom ratu sa čak sedam oborenih bombardera („suhoja” i jednim Tu-22M3). Moskva nije imala informaciju da je njen ratni protivnik u međuvremenu opskrbljen ukrajinskim protivavionskim projektilima.

Politički učinak „petodnevnog rata” je veliki. Jedan najzad dobijeni rat je rado primljen poklon Kremlja javnosti Rusije, predugo traumiranoj osećanjem inferiornosti ruske vojske, pokazane intervencijom generala Gračova u Čečeniji. Trupe poslate u Gruziju bile su konačno nešto drugo – u odnosu na izmučene regrute-obveznike, prepuštene svirepostima odasvud sabranih bandita.

U Gruziji su debitovali profesionalci – dobrovoljno regrutovan embrion jedne buduće armije, zamišljen u formi ruske replike američkih „marinaca”. Njen preobražaj, iz glomazne aglomeracije uniformisanih parazita i tlačenih vojnih obveznika, obećavan je godinama. Ali, sve doskoro bez progresivnog pomaka. Teško je savladati solidaran unutrašnji otpor ruskih visokih činova.

Nove jedinice (među njima i Čečeni bataljona Vastok Sulima Jamadajeva) pojavile su se u polju borbeno motivisane i znatno bolje organizovane. „Pobeda nad agresorom” prineta je uz pomoć medija i u poslednji zabiti kutak – i aplauz Rusa Medvedevu i Putinu odjeknuo je jače od topova u Gruziji.  

Rat je doneo poen kod kuće, ali i geostrateški. Zaposedanjem Južne Osetije i Abhazije, u kojima se vojnički već utvrđuje, Rusija je povratila „ključeve Kavkaza”, i njena čizma je sada tik uz ventil zapadnih provodnika energije iz kaspijskog regiona, na kavkaskoj raskrsnici. Ugrožena je jedna od dividendi SAD iz „dobijenog hladnog rata”. Osim toga, pridodat je materijalni argument tezi Moskve da Rusija, račun za svoje postupke polaže samo sebi i više nikome – te će sama i kontrolisati i možda korigovati događaje u prostoru bivšeg SSSR-a. Bivši SSSR je sada „zona njenih interesa”.


Manjkavosti tenkovskih jedinica

Iskrsava, međutim, pitanje osposobljenosti armije i flote da svojim razvojem, organizacijom i naoružanjem prati vrlo visoko podignutu lestvicu ruske spoljne politike. Premijer Putin je, u svojstvu predsednika, učinio više simboličnih gestova (patrolama bombardera nad egzotičnim morima, ili ispaljivanjem raketa), žureći da kaže da je Rusija bar u papučama sovjetske sile. Ali oni koji su armiju pokušali da vide „kroz Gruziju” nisu zadovoljni time što su videli.

Od pet aviona ratnog vazduhoplovstva, četiri je zastarelo, tvrdi admiral Eduard Baltin, bivši komandant sovjetske Crnomorske flote („Nezavisimaja gazeta”, 20. avgusta).

„Gruzini su oborili naše Su–25, a to je, eto, avion koji je ratovao još u Avganistanu. (...) Ne bi bilo potrebno slati pilote pod vatru PVO, da je u naoružanju bilo (bespilotnih) BPLA.” Admiral lamentira i nad stanjem brodogradnje. Ona, kaže, „nikako ne uspeva da uvede u seriju zemlji tako potrebne podmornice sa strateškim raketama” – dok 65 odsto strateških nuklearnih snaga SAD dežura baš u okeanu.

„Funkcioneri vlade i Ministarstva odbrane nisu jedanput javno izjavljivali da savremeno oružje i borbena tehnika samo što ne počnu da pristižu jedinicama (General armije Mihail Mojsejev, bivši načelnik Generalštaba SSSR-a). A pokazalo se – 58 armija opet ratuje na BMP-1 kome je skoro četrdeset godina, i gruzijska PVO obara ruske avione zato što obaveštajci neznaju gde se nalaze i kakve su protivvazdušne snage agresora.”

General Vladimir Boldirev, glavnokomandujući združenim snagama invazije sa štabom u Vladikavkazu, u Severnoj Osetiji, izjavio je, kada je sve bilo gotovo da su borbe otkrile dva nedostatka ruskih tenkovskih jedinica – rđavu komunikaciju i loš komandni sistem(RIA novosti, 13. septembra).

Brojne slične izjave, opisi i podaci, ukazuju da Moskva, uprkos uzastopnim pokušajima da izvede vojnu reformu, i dalje, u pretežnom delu ima na raspolaganju arhaične ostatke sovjetskih oružanih snaga. Uključujući i naoružanje.

Ministru odbrane Anatoliju Serdjukovu naloženo je da pripremi predlog opskrbe armije i flote savremenim sredstvima rata, piše M.M.Rastopšin, kandidat tehničkih nauka („Nezavisimaja gazeta”, 5.septembra).

„Međutim, kod nas se pod vidom savremenog naoružanja izdaju obrasci od juče. A drugi se nemaju otkud uzeti, s obzirom na to da vojna nauka i konstrukcioni biroi tavore u dubokom padu.” Petodnevni rat je potvrdio da je u upotrebi „masa, još od sovjetskih vremena nedorađenog naoružanja”, a postojeći sistem izrade „ne osigurava ni visok tempo preoružavanja ni kvalitet”.


Prvi zadatak – „sređivanje knjiga”

U ruskoj istoriji postoji situacija slična današnjoj, iz godina posle građanskog rata, kada je naoružani haos boljševika trebalo prestrojiti u poredak nalik armiji. Crvena armija je tada izvučena iz ruku Trockog i prepuštena Frunzeu (odlukom Plenuma CK RKP, februara 1924), od koga se zahtevalo da smanji ljudstvo, ali da oružane snage razvije u borbeno spreman, efikasan i jeftin ratni mehanizam. Oduzimanje vojske Trockom imalo je političku pozadinu (da mu se osujeti da Staljinu preseče put ka vlasti kada Lenjin umre) – ali, svejedno, Mihail Frunze je bio uspešan reformator i Sovjeti su dobili armiju.

Ministar odbrane Serdjukov ima sličan zadatak, možda Putinovog Frunzea, ali pronađenog u poreskoj policiji, verovatno zbog umeća da „pročešljava” cifre. Izgleda da je to bio prvi i najvažniji zadatak – „da se srede knjige”, jer rastući budžet (s pet milijardi dolara godine 2000, na 40 milijardi 2008. i 50 milijardi 2009) ne donosi efekte. Velikim delom sredstava održava se arsenal nuklearnog zastrašivanja. Dobar deo koštaju odeća i izdržavanje više od milion ljudi, ali ima tvrdnji da se „trećina troškova odbrane proneveri” („Ekonomist”). „Rezultat (povećanog ulaganja) je neznatan, ako ne ništavan: nema novog oružja, male su plate, rašireno nezadovoljstvo”, citiran je s ocenom stanja u armiji Pavel Felgenauer, vojni analitičar „Nove gazete”. Felgenauer „ne zna da li će reforme na kojima insistira Serdjukov učiniti stvari boljim”, ali misli da je to kako one danas izgledaju „nepodnošljivo, i Putin je zbog toga i odredio Serdjukova, sa zadatkom da raščisti situaciju”.

Predsednik Medvedev naložio je da se „sve formacije imaju dovesti na nivo stalne borbene gotovosti” do 2020.(26. septembra, govoreći u Orenburškoj oblasti). To podrazumeva da se do roka raskrsti s popunom po sistemu opšte vojne obaveze. Nedavno, Serdjukov se razmahnuo po najvišim činovima, nagovestio omasovljenje nižih oficira, gipkije formacije i – veće plate. Zapad prati ruske korake, ali ne pribojava se vojske već manipulacije gasom i naftom. Trenutno je to ubitačnije. 

--------------------------------------------------------------------------

Manje generala, više poručnika
Do 2012. Rusija će drastično smanjiti broj generala, pukovnika, majora i kapetana, a znatno će povećati broj poručnika, saopštio je ministar odbrane Anatolij Serdjukov, pošto je plan njegovih reformi potpisao predsednik Rusije Dmitrij Medvedev. Uporedo s tim, do iste godine će se znatno smanjiti broj vojnih jedinica, u nastojanju da se armija učini gipkijom i ostvari veću borbenu gotovost.
 
Prema objavljenom saopštenju, broj generala smanjiće se za četiri godine sa 1.107 na 886. Broj pukovnika –sa 25.665 na 9.114, majora sa 99.550 na 25.000, a broj kapetana sa 90.000 na 40.000. Broj poručnika biće u istom periodu povećan sa sadašnjih 50.000 na 60.000.
 
Broj vojnih jedinica je ovim planom drastično smanjen – sa 1.890 na svega 172.
Reč je o trupama, pošto po vazduhoplovstvu, floti, strateškim raketnim snagama, kosmičkim i vazdušno-desantnim snagama „sečivo” nije s tom oštrinom spušteno. Vazduhoplovstvo će, umesto 340, imati 180 jedinica. Mornarica će, umesto 240, ostati sa 123, strateške raketne snage, umesto dvanaest, sa osam, kosmičke, umesto sedam, sa šest i padobranci, umesto šest, sa pet jedinica.
 
Cilj reforme je, objasnio je Serdjukov – da se pešadijske divizije i pukovi preobraze u mnogo kompaktnije brigade, kakve postoje u zapadnim armijama.

Broj (sovjetskih) vojnih akademija biće ubuduće četvorostruko niži. Ostaće ih samo deset – od 65, koliko ih trenutno ima.

„Rusko vojno obrazovanje preobraziće se da bi odgovaralo mnogo efikasnijem američkom”, komentarisao je civilni savetnik Ministarstva odbrane Vitalij Šlihov. Reforma Anatolija Serdjukova predstavlja, pokazalo se, više nego šok za „trbonje” Ministarstva i Generalštaba, jer nalaže vitalnu komandnu strukturu od osam i po hiljada – umesto 21.813 zaposlenih, koliko ona sada ima.