Drugi deo

Epigraf: „Nezavisnost je jedini efikasni način da se izgradi politički stabilno i ekonomski rentabilno Kosovo“. Iz referata posrednika na pregovorima između Beograda i Prištine, dobitnika Nobelove nagrade za mir Martija Ahtisarija.

Stižemo u opštinu Istok – ovde je 2005. od sredstava ruskog glavnog grada bila izgrađena 71 kuća za srpske izbeglice, koje su rešile da se vrate u rodni kraj. Na periferiji grada Istok razgovaramo sa postarijim čovekom Rakom Perićem, koji živi u takvoj kući skoro godinu dana. Gospodin Perić ima 83 godine, ali on priznaje da bi mogao još da radi, ali gde da nađe posao kada ni za mlade, nezavisno od nacionalnosti, mesta nema…
Naš sagovornik je u svome veku mnogo prošao i sklon je filozofiranju – čitav moj život protiče u nadi, smatram da svako ima pravo na život, jer sve nas je stvorila priroda, govori Perić i seća se Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata, kada je njegova porodica sa Kosova bila internirana u Albaniju, a zatim se vratila u rodni kraj, koji je 90-ih godina čekalo još jedno iskušenje…

"Ovaj rati bo je najmračniji – samo crno, bez belog. Nikada nisam bio član nekakvih partija, one su samo svađale narode i danas ih svađaju. Imam komšije Albance. U ovom ratu i oni su morali da se spasavaju bežeći. Kada se na frontu bore muškarci, to je normalno, a u ovom ratu su ginule žene, deca, starci… Da mi je neko rekao da ću u životu morati da preživim toliko ratova i odricanja, odgovorio bih da ne mogu to da izdržim…"

U velikim gradovima broj žitelja nealbanskih nacionalnosti najčešće nije veći od tri do pet ljudi. Većinom su to stariji ljudi, oni normalno razgovaraju sa komšijama i postoji vervatnoća da ih više neće dirati. Kosovske vlasti imaju odličnu mogućnost da pokažu da se u republici gradi društvo zasnovano na principima ravnopravnosti – eto, navodno, mi mirno koegzistiramo.

U opštini Istok ima 5 srpskih sela. Naš put vodi kroz selo Osojane. U jednom trenutku pored našeg putničkog automobila prolazi nekoliko oklopnih transportera KFOR-a – takvo susedstvo ostavlja izvestan osećaj nelagodnosti na srcu, ali u celini za Kosovo to je uobičajna slika, čak miran pejzaž.


Stariji kosovski Srbi govore uz čašu vina – daj Bože zdravlja i slobode. Veoma nam je teško da shvatimo šta je to odsustvo slobode kretanja. U Severnoj Koreji, da biste putovali iz svoje oblasti u drugu, morate da dobijete posebno odobrenje vlasti. Ali Severna Koreja je zatvorena zemlja, nju ozbiljno kritikuje međunarodna zajednica upravo zbog ljudskih prava, uz to – ta zemlja ne pretenduje na evropsku integraciju. Na Kosovu, koje će moguće za par godina intenzivno početi da vuku u EU, naravno, nije potrebno da tražite specijalnu dozvolu da pređete iz jedne opštine u drugu.


Ali zato možete da dobijete kamenicom u staklo autobusa, u kojem se vozite preko albanske teritorije. Zbog toga su međugradski autobusi kojima se voze Srbi opremljeni prozorima od pleksiglasa – oni se ne mogu probiti. Nešto kasnije, u opštini Štrpce, u našim kolima zaštićenih tobože diplomatskih tablicama, pojaviće se još jedan putnik – Srbin po imenu Slaviša. On nam se pridružio da bismo posetili manastir Sveti arhanđeli i pogledali stari grad Prizren. Radi se o tome što je put u te krajeve, praktično u potpunosti naseljene Albancima, opasan za Srbe i dostup spomenicima sopstvene kulture i drevne istorije je otežan, tačnije skoro nemoguć. To je kao kada Rus ne bi mogao da dođe u Moskovski Kremlj ili Englez na Trafalgarski skver.


U selu Osojane razgovaramo sa učiteljem istorije Draganom Radunovićem. Pored je škola, fudbalski teren na kojem se igraju deca, neki se stidljivo smeškaju u objektiv fotoaparata. Učitelj govori da trenutno škola ima oko 70 đaka – zgrada je bila srušena za vreme vojnih dejstava 1999. ali sada su već stvoreni svi uslovi za učenike. Sredstva su izdvojile, naravno, vlasti Srbije. Gospodin Radunović odlično govori ruski, govoreći o nevoljama kosovskih Srba on se seća čuvenog citata iz „Ane Karenjine“ Lava Tolstoja: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna je nesrećna na svoj način“ — problema je mnogo, nastavlja on, ali ljudi ne gube nadu, a deca su deca – ona se raduju, rastu i žude za saznanjima.


"Deca uče u školama srpski, engleski i ruski. I solidno govore ruski, časove imaju redovno, imali smo visokokvalifikovanog predavača koji im je dao osnovu, a ko hoće može da nastavi dalje. Ruski deca imaju dva puta nedeljno tokom tri godine. Može li im to u životu zatrebati? Zavisi kako će se razvijati politička situacija, ali moram da priznam da se u poslednje vreme mnogo nade polaže u Rusiju, u njenog predsednika Medvedeva, u zemlje Latinske Amerike. Mislim da više nikada neće biti takve dominacije SAD u svetu. Uskoro će se formirati i jačati drugi blok, koji će poštovati međunarodno pravo i nepovredivost granica…"

Na Kosovu postoji svojevrsno računanje vremena: do 1999. godine i posle, tačnije posle bombardovanja i dolaska međunarodnih snaga. I u tom vremenu „posle“ u opštini je izvršeno mnogo zločina. Osamdesetogodišnjeg Srbina čobanina prebili su namrtvo palicama. Mirnog muslimana-bošnjaka koji ni za šta nije bio kriv ugušili su, sudiju iste nacionalnosti i veroispovesti, koji je po mišljenju kosovskih Albanaca doneo nepravilnu presudu, bacili su u jamu sa krečnjakom. I paralelno sa tim na Kosovu se na svakom koraku grade džamije. Zanimljivo, kako se prema tome odnose sponzori Kosova, islamske države koje su među prvima priznale njegovu nezavisnost?

Sada je u opštini relativno bezbedno. Podvlačimo– relativno. Zamenik predsednika opštine Vukomir Đurić razmišlja: zatvorenici u ćeliji ipak imaju slobodu, mada i u granicama 4 zida, a šta je sa Srbima i drugim predstavnicima nealbanskih nacionalnosti u selima unutar albanskih terotorija?

"Svako veče osećam da će neko da dođe. Neko će da napadne kuću, nešto da ukrade. Takav teror kakav je bio 17. marta 2004. mislim da se više neće ponoviti – Albanci će u tom slučaju mnogo izgubiti, pokvariti svoj imidž u svetu. I oni nas pritiskaju na druge načine: skoro polovinu traktora koje smo dobili oni su ukrali, kradu kola… Ukrali su mi čak rezervoar za vodu! Moja ćerka je prala zube i kaže: „Tata, nema vode!“, ja sam otišao u dvorište – video sam tragove zločina, ali lopovi su se već sakrili u tami. Rekao sam sebi – ne mogu da čuvam taj rezervoar svako veče: oni će ukrasti, ja ću kupiti još jedan, oni će opet ukrasti… I tada ću shvatiti da meni tu nema života, povešću ženu i troje dece i otići… Šta ovde čekam, da mi još i dete ukradu?"

Kraća istorijska napomena. Iz referata organizacije Hjumans Rajt Voč o događajima 17. marta 2004: za 48 sati pogroma bilo je spaljeno najmanje 550 kuća i 27 pravoslavnih crkava i manastira, iz naseljenih mesta bilo je proterano oko 4000 Srba i predstavnika drugih nealbanskih manjina. Nekoliko meseci posle događaja ostalo je još oko 2000 raseljenih lica koji su morali da budu smešteni u skučenim i antisanitarnim uslovima – u nedovršenim stanovima bez grejanja, prepunjenim školama, šatorima u bazama KFOR-a, pa čak u metalnim kontejnerima. Da dodamo da je tih užasnih dana poginulo 19 predstavnika nealbanskih nacionalnosti.

Videosnimci pogroma obleteli su čitav Internet. Možete ih lako naći na popularnom videoservisu Jutub, ako jednotavno ukucate datum. Na primer, junaštvo Albanca simljeno najverovatnije mobilnim telefonom, koji se popeo na pravoslavnu crkvu i skakao na krstu u nadi da će ga slomiti i skinuti. Ali u Beloj kući i vladama većine zemalja EU očigledno nema  Interneta – šta će im, tek je 21. vek.

Putujemo dalje. 12. avgusta 2003. na reci blizu srpskog sela Goraždevac odmarala su se srpska deca. Dvoje nepoznatih napadača otvorilo je na njih vatru iz automata. Četvoro dece je bilo teško ranjeno, dvoje ubijeno. Istraga je završena bez rezultata. A ranjenima je tada bila pružena „kvalifikovana“ pomoć u albanskoj bolnici: 13-godišnjoj devojčici Dragani Srbljak koja je bila ranjena u desnu nogu, albanski lekari su stavili gips direktno na ranu – o tome svedoči poznati ruski Internet-portal „Kosovo-pole.ru“.

U knjizi ruskog fotografa Natalije Batraeve „Raspeto Kosovo“ postoje fotografije koje su zabeležile sahranu dece i lica roditelja ubijenih tugom, ali ti snimci, -  sigurnismo, — nikada neće dospeti u zapadne monografije tipa „Važni događaji 20. veka“, kao što su dospele fotografije na kojima su snimljeni Albanci, postradali na demonstracijama protiv ukidanja autonomije Kosova krajem 80-ih.

Nije toliko strašno umreti, koliko je strašno biti živ sahranjen – glasi natpis na spomeniku srpskim dečacima, kao i žrtvama događaja 1999. godine. Goraždevac je jedno od najtragičnijih mesta Kosova – slepo crevo dugo 3 - 3,5 kilometra u samom centru opštine naseljene Albancima. Dolazi autobus iz Kosovske Mitrovice – jedino što povezuje selo sa ostatkom sveta. Mlada, umorna žena mu pritrčava, i vidimo kako radosno dočekuje svoju decu. „Kod nas čim sedneš, - pomoliš se da normalno stigneš, i na put“, kažu nam kasnije stanovnici jednog srpskog sela. Kod zgrade lokalne ambulante vode se tihi razgovori, ali su  ulice uglavnom puste – ovde ima nešto preko 1200 stanovnika.

Razgovaramo sa lekarom Vericom Drigant. Ona je rodom iz ovih krajeva, dugo je živela u Ukrajini, ali se vratila u Goraždevac 2000. godine – zato što je htela da pomaže ljudima. Problema sa lekovima nema, kaže Verica, mada ponekada ima zadržavanja na takozvanoj kosovskoj carini. Zato je ovde deficit lekara, pa i najbliža bolnica se nalazi sto kilometara odavde.


"Svi moji pacijenti imaju problema sa psihikom, imaju visok pritisak, svi piju sredstva za smirenje. Nervi su popustili i deci. Nemamo slobudu: mnogi stanovnici Goraždevca za 8 godina nikuda nisu odlazili iz sela i ne smeju to da učine – plaše se. Ja lično ne mogu da shvatim ko je kriv za sve što se dešava, nastavlja Verica. Mnogi Albanci nas žale, višam se sa njima i oni kažu da i oni teško žive. A nama je tim pre teže".

Danas je ovde nemoguće živeti, glasi neutešni zaključak gospođe Drigant. Ona kao medicinski radnik često mora da ide u grad i često kao Srpkinja mora da sluša na ulici poruge na račun svoj naroda od mladih Albanaca. Omladina je raspoložena agresivno i predstavnici drugih nacionalnosti nemaju nikakvu mogućnost da se vrate u veće gradove, smatra ona.

Uostalom, ma koliko na prvi pogled žalosno izgledala slika, stanovnici Goraždevca su posebni ljudi, sa njima ne može tek tako da se izađe na kraj. Nezgodni, kako za njih govore svoji. O čemu se radi? Kada su započeli neredi 1999. godine, pričali su nam ljudi, stanovnici opštine su se prvo spremili da beže – previše je gusto albansko okruženje u tim krajevima. Čak su rasklopili na daske drvenu crkvu koja je mesnom groblju stajala najmanje 6 vekova . Sve su pažljivo utovarili u kamion zajedno sa decom i kućnom starudijom i …. predomislili se. Takvi su neverovatni ljudi ti „Goraždevčani“. A crkvu su sklopili, i sad ponovo stoji na svom mestu.

Epilog. Došlo je vreme da se Kosovo zajedno sa čitavim Balkanom iz 90-ih godina uvede u 21. vek putem priznavanja nezavisnosti Kosova. Džon Mekejn, predsednički kandidat SAD.

 Veoma svežu misao je izrekao američki političar…