Zapad nudi Srbiji „prosperitet“ u savezu sa Albanijom

Ovih dana smo svedoci medijskog promovisanja kontroverzne ideje koju je pokrenuo crnogorski ministar inostranih poslova Lukšić, a koju su podržali evropski zvaničnici, među kojima i visoki komesar za proširenje Evropske unije Štefan File. Radi se inicijativi da se formira neka vrsta saveza šest zapadnobalkanskih zemalja, koje bi imale zajedničku parlamentarnu skupštinu. Čitava pomenuta inicijativa donekle podseća na raniju ideju o nekakvom albanskom Beneluksu, zbog čega se čini da se Srbiji pod firmom međususedske saradnje i pripreme za ulazak u Evropsku uniju - zapravo nudi učešće u izradi velikoalbanskog projekta i priključenje NATO paktu.

Naime, kako se navodi, u tom zamišljenom balkanskom savezu pod nazivom „Balkanska šestorka“ ili skraćeno G6, trebalo bi da se nađu Albanija, Kosovo, Makedonija, Crna Gora, BiH i Srbija. Takođe, kroz medije se najavljuje da bi lideri pomenutih zemalja, uključujući i Kosovo, trebalo da se uskoro sastanu da bi vodili razgovore o osnivanju parlamentarne skupštine zapadnog Balkana, te o drugim zajedničkim koracima.

O tome šta je krajnji cilj ove inicijative koja je već dobila podršku Evropske unije, pisao je nedavno i beogradski dnevni list „Kurir“, koji je konstatovao sledeće – „Zapad formira G6 na Balkanu da bi napravio rampu za Rusiju“, i dodao da ta zapadna inicijativa ima nameru da spreči ruske investicije u oblasti energetike na Balkanskom poluostrvu, te zaključio da takvu ideju podržava i Turska, jer bi se na taj način učvrstila Zelena transverzala, odnosno područja na Balkanu sa muslimanskom većinom.

Iako u samoj Srbiji nema ozbiljnijih reakcija na ovaj predlog, u jednom od retkih osvrta na njega, funkcionerka Dačićeve partije ga je uporedila sa panalbanskim Beneluksom i ocenila dobrim za budućnost, ali zasad nerealnim. Međutim, da Srbija ipak učestvuje u razgovorima na tu temu, potvrđuje regionalni skup u Budvi ovog leta, koji je imao upravo takav radni naslov, a zvao se Zapadnobalkanska šestorka. Osim toga, već su održane zajedničke sednice sa vladama nekih od zemalja iz te grupe, a u planu su slične sednice i sa drugim zemljama iz navedene šestorke.

Svakako, postavlja se veliko pitanje koliko bi Srbiji bilo u interesu da se eventualno odazove slatkorečivom pozivu za objedinjavanje koje samo na prvi pogled liči na novu jugoslovensku integraciju, s obzirom da u njegovoj suštini leži očigledno nešto drugo, što se može opisati kao homogenizacija albanskih prostora i tiho uvlačenje u evroatlantske strukture.

Uglavnom se svi nezavisni analitičari slažu u oceni da ovakva inicijativa, pre svega zbog negativnih iskustava u prošlosti, nema nikakvih izgleda za bilo kakav uspeh, odnosno da je to projekat koji je u startu osuđen na propast. Inače, ako bi već Srbija trebalo da razmišlja o uključivanju u šire integracije takve vrste, onda bi verovatno najlogičnije bilo da partnere potraži pre svega među onima koji podržavaju njen suverenitet i identitet, jer su to osnovni preduslovi za napredak na svim poljima. Međutim, valjda je svima jasno da takvi partneri za Srbiju ipak nisu ni Albanija, ni samoproglašeno Kosovo. Kako stvari stoje, takve partnere je moguće naći samo na krajnjem istoku Evrope.

Ratko Paić,