Albanske skice: međunarodne mirovne snage u Albaniji (Deo 3)

Sredinom aprila 1997. godine ponovo sam otputovao u Albaniju. Atmosfera je bila dramatična – zemlja je prestala da se potčinjava centralnoj vlasti i red je trebalo uspostaviti uz pomoć OEBS-a. Tih dana sam ponovo video da siromašna zemlja iz dana u dan postaje još siromašnija i da se njom još manje može upravljati.

Lokalni političari su osnovano smatrali da polugladno stanovništvo Albanije koje su pokrali finansijski mešetari, ima oružja u vrednosti od 2 milijarde dolara. Od svega što je pokradeno posle dugih pregovora uspeli su da vrate samo 15 hiljada jedinica oružja, uglavnom teško. Lokalna mafija je brzo organizovala otkup starih «kalašnjikova» kineske i sovjetske proizvodnje, koji su ipak još uvek bili u funkciji. Mnogi automati su kasnije nelegalno dospeli u Jugoslaviju. I u Zapadnoj Evropi je bilo mnogo onih koji su želeli da nabave dobre automate za svega nekoliko desetina tadašnjih nemačkih maraka. Za Albance je to bio čitav imetak, a za bogate mafijaše – sitne pare na kojima se još nekoliko puta moglo dobro zaraditi. Glavno je to da je imalo šta i kome da se proda.

Iskustvo natovskog kontingenta u Bosni i Hercegovini je pokazalo da poznavanje lokalnih jezika pomaže prilikom komunikcije sa stanovnicima. Za mirotvorce u BiH NATO je više puta štampao specijalne brošure za učenje jezika. U OEBS-u je takođe doneta odluka da se izda rečnik od dvesta reči i fraza na albanskom jeziku, koje je obavezno trebalo da nauče svi predstavnici međunarodnih policijskih snaga u Albaniji. Glavni izrazi su bili: «Stani,» «Ruke uvis,» «Baci oružje,» «Pokaži dokumenta,» «Kuda ideš,» «Otvori prtljažnik,» «Zašto nosiš oružje,» «Lezi i ne mrdaj.»

Bilo je teško naučiti albanski jezik po kratkoj brošuri. Ali, pošto je deo stanovništva razumeo italijanski i grčki, glavni teret su preuzele vojne policijske snage iz Italije i Grčke. U povoljnoj situaciji su se našli Turci koji su odavno dobro poznavali Albaniju. Klima i pejzaži liče na turske – među vojnicima i oficirima je bilo mnogo onih čiji su roditelji poreklom iz Albanije, s Kosova i iz Makedonije. Iako su se pedesetih godina prošlog veka preselili u Tursku, svoju decu su naučili maternji jezik. Istina, bez obzira na znanje jezika komandiri su apelovali na svoje potčinjene da ne stupaju u kontakte s civilnim licima, banditskim grupacijama i tako dalje. Pomoć i podrška su se mogli dobiti samo od lokalnih policajaca i vojnika.

Komanda mirotvorne operacije «Zora» nije smatrala da su glavni problem naoružani ljudi, već na stotine hiljada gladnih. Ispostavilo se da su oni čak opasniji od bandita. Zato su svi vojnici iz međunarodnih snaga imali pri sebi tešku opremu – zaštitne prsluke, lopate za otkopavanje mina, automate, šlemove – 50 kilograma po čoveku. Ispostavilo se da mirovna misija u Albaniji nije samo opasna stvar, već i teška u bukvalnom i u prenosnom smislu.

Još jedan problem na koji tih dana nisam obratio pažnju – siromašno stanovništvo je na sve načine pokušavalo da se prebaci u inostranstvo, što dalje od sopstvenih nevolja i tragedija. Preko starog tankera «Irini» organizovano je prebacivanje Albanaca u Italiju, u luku Bari. Po tvrdnji lista «Republika» albanska mafija je odredila jasnu tarifu za prebacvianje svojih zemljaka u Italiju – od svakog morskog putnika naplaćivalo se po 8.000 dojče maraka. Za jedno putovanje tankerom «Irina» na ljudima koji su želeli da dospeju u bogatu i situ zemlju prevoznici su u proseku zarađivali po milion maraka. Taksa za morsko putovanje je iznosila 7.000 po čoveku, plus 1.000 maraka je trebalo platiti za dovoženje do obale gumenim čamcem. Tanker je obično prolazio kroz Otrantski tesnac u blizini granice s Crnom Gorom gde nikad nije bilo nikakve pogranične kontrole. Od trenutka kad su u Albaniji počeli masovni neredi u Italiju se prebacilo 13 hiljada ljudi.

Kad su međunarodne policijske snage počele svoju mirotvornu akciju talas izbeglica je privremeno zaustavljen – specijalna pomorska policija je danonoćno dežurala na Jadranu. Posle tragedije od 28. marta 1997. godine kad se jedan od albanskih brodova sudario s italijanskim i kad je poginulo 80 ljudi, kroz Otrantu više niko nije prošao nelegalno. Glavni zadatak mirotvoraca predstavljala je borba s lokalnom mafijom koja je organizovala prebacivanje ljudi u Italiju. Istina, to nije bio osnovni cilj – glavno je bilo osigurati bezbednost prilikom podele humanitarne pomoći gladnom stanovništvu. Glavni kontingent mirotvoraca se nalazio u centru i na jugu zemlje, a na severu, u gradu Škodri (Skadru), odakle je i doplovio tanker «Irini» nije bilo nijednog čoveka, što je organizovani kriminal i koristio.

Italijani nisu bili baš zadovoljni time što su preuzeli na sebe težak zadatak uspostavljanja reda u Albaniji. Kao prvo, to je skupa operacija, a kao drugo, umirivanje pobunjenih Albanaca se pokazalo kao teška stvar. Teoretski, sve je navodno normalno planirano, ali se u praksi ispostavilo da situacija nije nimalo jednostavna. Bez specijalnih ovlašćenja – mirotvorci nisu imali prava da otvore vatru – mogli su samo da posmatraju i da nagovaraju meštane.

Konstantin Kačalin,

(Nastaviće se)