Geopolitička anakonda oko Evroazije

Gost naše emisije je Dušan Proroković, politikolog, izvršni direktor Centra za strateške alternative. U poslednje vreme pojavilo se mnogo zanimljivih tema geopolitičkog karaktera. Nedavno je naš gost objavio članak pod nazivom «Kosovo je Sirija».

Iskoristio bih taj naziv radi ilustracije sledećeg: država pod upravom Bašara Asada, kao što je nekada, 1999. ili 2008. godine – autonomna pokrajina Kosovo, postala je nova arena političkog suprotstavljanja između Moskve i Vašingtona. Zapravo, čak je i retorika slična: u svom članku, objavljenom u jednom američkom izdanju, predsednik Vladimir Putin je istakao da će napad na Siriju voditi «totalnom disbalansu sistema međunarodnog prava». Ovaj sistem su već rasklimala dva prethodnika Obame- prvo izvršivši agresiju protiv suverene države, a zatim priznavši nezavisnost jednog dela njene teritorije.

Još jedna tema je, bez sumnje, priključenje Jermenije carinskom savezu Rusije, Belorusije i Kazahstana. Ovde nije reč samo o novom tržištu, koliko o tome da taj korak Jerevana mnogi tumače u kontekstu evroazijskih integracionih procesa. Da počnemo od toga.

Gospodine Prorokoviću, da li se SAD boje «resovjetizacije»? Između ostalog, u kojoj meri je inače korektno tretiranje evroazijske integracije kao pokušaja stvaranja novog Sovjetskog Saveza? Koji je ako već o tome govorimo, bio relevantan geopolitički suparnik Vašingtona.

- Razlika između Evroazijskog saveza i Sovjetskog Saveza je ogromna. Pre svega, u sadržini. Evroazijski savez nastaje na sasvim drugačijim osnovama. Sovjetski savez je bio formiran na osnovu jednopartijske ideologije kao zajednica u kojoj su se pre svega tretirala određena socijalna prava i socijalna kategorija, a druga pitanja su nauštrb toga zanemarivana. Što se samog pojma „resovjetizacije“ tiče, uopšte nije korektno upotrebljavati ga. Ne samo zbog suštinski različite sadržine i osnove na koju se stvara Evroazijski savez, nego i zbog toga što će geografski Evroazijski savez izgledati sasvim drugačije. Integracija koju su započele da stvaraju Rusija, Belorusije i Kazahstan može se proširiti i južno – na Iran, na primer, - čak i istočno na neke zemlje. Pitanje je odnosa sa Kinom i Mongolijom. A može se širiti i zapadno, pre svega ka Balkanu i srednjeevropskom prostoru. Pojam „resovjetizacija“ se koristi pre svega da bi se integracija i sve aktivnosti vezane za Evroazijski savez predstavili u negativnom svetlu američkoj javnosti. Ako se dobro sećam, prva je taj pojam iskoristila bivši državni sekretar SAD Hilari Klinton. SAD imaju jasan interes za ovladavanje srednjeazijskim prostorom. U dobroj meri su i napredovale u tom pogledu. Američka vojska je danas stacionirana u Avganistanu, ima stratešku saradnju sa Pakistanom, već je preduzimano niz mera kako bi se sankcionisao i kontrolisao Iran. To je i geopolitički cilj, ali je i cilj koji se tiče ovladavanja resursima, pre svega energentima i vodom, koja će verovatno biti važan resurs druge polovine XXI veka. U tom kontekstu je smetnja i Rusija, koja u određenom kontekstu predstavlja geografskog neprijatelja Sjedinjenih Američkih Država.

U svom istraživanju «Kako Amerika može da održi globalnu dominaciju» ističete da je jedan od najefikasnijih načina slabljenja Rusije destabilizacija Irana. Koje još činioce u tom smislu možete da pomenete?

- Taj proces je započet još 1999. godine na Balkanu. Nastavljen je na Bliskom istoku i u Srednjoj Aziji. Ono što je aktuelno i najbitnije jeste sirijsko pitanje. Dakle, Sirija je vrlo važna karika u tom pokušaju opkoljavanja i iscrpljivanja Rusije. Taj proces bi se verovatno nastavio u Iranu, a zatim bi se usmerio ka severu, ka Kazahstanu, Uzbekistanu i ostalim državama koje se oslanjaju na rusku granicu. Još u starim planovima Alfreda Mahana pa nadalje, preko Makindera i niza drugih američkih i britanskih teoretičara, pisano je o tome kako se mora razviti jedna geopolitička anakonda oko Evroazije, oko takozvanog srca sveta, koja bi se pružala od Skandinavije na zapadu pa čak do Korejskog poluostrva na istoku. Ako pogledamo period bipolarnog sveta i SSSR, možemo videti da je ta geopolitička anakonda bila smeštena južnije nego što je danas. Dakle, zapadnim centrima moći je uspelo da je pomere ka severu, bliže današnjoj ruskoj granici, i ukoliko bi se ovim trendom nastavilo, verovatno je da bi sama Rusija bila ugrožena, odnosno pojedine njene autonomne oblasti i republike. Odnosno, da bi zapadne zemlje gledale da izazovu krizu u određenim područjima koje danas pripadaju Rusiji. To su upozoravali i mnogi ruski teoretičari – od Aleksandra Dugina, Igora Panarina, pa sve do Leonida Ivašova. Što se tiče unutrašnje dimenzije i pokušaja unutrašnje destabilizacije Rusije, mislim da je očita namera Sjedinjenih Američkih Država da se pokuša sa ekonomskim iscrpljivanjem Rusije, a to se najlakše može ostvariti tako što će Rusija biti uvučena u jedan novi rat, tako što bi Rusija morala da izdvaja enormna sredstva za održavanje sopstvene bezbednosti. I to nije ništa novo. To je već viđeno tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

Hoće li biti vojne intervencije u Siriji, odnosno kakva je verovatnoća da se to zaista i dogodi?

- Određene intervencije mislim da će svakako biti. Dali će to biti masovna intervencija sa upotrebom svog raspoloživog oružja ili ograničena, to ostaje da se vidi. Ono što je obeležilo sirijsku krizu sa jedne strane jeste da Sjedinjene Američke Države nemaju nikakvu izlaznu strategiju i svako odustajanje od intervencije bi predstavljalo veliki poraz predsednika Obame. Takođe postoje i vrlo uticajni krugovi u Vašingtonu koji stalno ponavljaju, i to se može videti u američkim medijima, da protiv Sirije se mora intervenisati kako bi se porazile Rusija i Kina. Rusija i Kina su do sada uspele da blokiraju intervenciju, da je ne dozvole, ali pitanje je kako bi mogle da reaguju ukoliko bi do intervencije došlo. Dakle, Amerika bi nastavila sa svojim vojnim udarima i to bi predstavila kao svoju pobedu. Međutim, dugoročno gledano, to bi bio veliki poraz SAD. Antiamerikanizam ili čak antizapadnjaštvo bi se pojavilo kao društveni fenomen gotovo u celom svetu. I Amerika bi bila sprečena da u narednih deceniju ili dve koristi sredstva meke moći za uticaj na promene ili ostvarivanje sopstvenog uticaja. Zbog toga mislim da kratkoročno Sjedinjene Američke Države imaju interes da uđu u ovu intervenciju, ali dugoročno gledano to bi bio veliki problem i ubrzalo bi proces stvaranja multipolarnog sveta. Ono što može biti novi momenat vezan za Siriju jeste ulazak u jedan dugoročan muhamedansko-hrišćanski sukob. Intervencija u Siriji i pobeda ovih radikalnih islamskih elemenata verovatno bi značila potpuno raseljavanje i proterivanje hrišćanskog stanovništva koje čini gotovo četvrtinu stanovništva Sirije, ali to bi se odrazilo i na druge države na Bliskom istoku i hrišćani bi posle 2000 godina bivstvovanja i stanovanja širom Bliskog istoka verovatno doživeli sudbinu iračkih hrišćana, koji su sa većine teritorija na kojima su živeli posle američke intervencije 2003. godine jednostavno proterani. To može ostaviti posledice i u nekoj daljoj budućnosti i doneti probleme pre svega u Srednjoj Aziji i na Balkanu gde postoji direktan dodir između pravoslavaca i muslimana.

Kada je ministar Lavrov izjavio da Moskva siguno neće ratovati zbog Sirije, mnogim komentatorima na našoj fejsbuk-stranici, sudeći po svemu, bilo je žao što u socijalnoj mreži ima samo dugme like, a nema dugmeta dislike. Drugim rečima, osećalo se razočarenje, svi su se odmah setili 1999.godine… Kako Vi shvatate stav Rusije?

- Sirija je strateški saveznik Rusije. To je ozvaničeno sa nizom bilateralnih sporazuma, između ostalog i sporazumima iz domena vojne saradnje, i Rusija mora pomoći svom savezniku. Jednostavno drugačije bi se gledalo na Rusiju u svetu kada ne bi pomogla svom savezniku. Da li će Rusija ući u sukob? Znate, svakom ko poznaje realpolitiku jasno je da do toga neće doći. Neće doći do direktnog vojnog sukoba Sjedinjenih Američkih Država i Rusije zbog Sirije, kao što u istoriji nije dolazilo ni zbog nekih možda bitnijih pitanja. Zašto je deo javnosti u Siriji, Srbiji, nekim drugim zemljama negodovao zbog te izjave gospodina Lavrova? Znate, postoji ogromna razlika između političke javnosti u malim državama i velikim državama. I Sirija i Srbija i mnoge druge države su male države kada se koncentriše svetska pozornost, ta pažnja svetske javnosti na njih, onda one misle da su povod za neke mnoge šire sukobe, vode se nekom svojom logikom i često očekuju pomoć koja je potpuno nerealna ili reakcije velikih sila koje su gledano sa realpolitičkog i geopolitičkog stanovišta nerealne i nelogične. Ali da ponovim, očekivano je da Rusija pomogne Siriji na puno načina. To ne mora biti samo u domenu vojno-tehničke saradnje, nego i političke saradnje, jačanja pozicije Sirije na Bliskom istoku. Takođe može se ticati i pomoći u nizu međunarodnih institucija, što uopšte nije zanemarljivo. Vidite, 1999. godine Rusija čak i da je htela više da pomogne Srbiji, to nije mogla. Pošto je postojao monopol zapadnih medija na tom globalnom medijskom prostoru. Danas postoji „Raša tudej“, postoji „Glas Rusije“, postoji „Ruska reč“, postoji niz ruskih medija što na engleskom, što na raznim drugim jezicima koji se i te kako prate, koji se i te kako čuju i koji utiču na stvaranje mišljenja i oblikovanje javnog mnjenja u svetu. Dakle, sve su to stvari na koje Sirija danas može da se osloni i koje nisu beznačajne i delom zbog toga su Sjedinjene Američke Države barem za sada i odložile svoju intervenciju.

TImur Blohin,