„Dvojezičnost“ u Vukovaru - pitanje politike, lingvistike ili opstanka

U Vukovaru su obnovljene table sa ćiriličnim nazivima institucija, koje su prethodnih dana bile povod za proteste. Međutim uz najave da će se protesti nastaviti, ali da će biti mirni, ostaje pitanje da li je priča o dvojezičnosti, koja je u Hrvatskoj Ustavom zagarantovana, samo vrh ledenog brega ispod kojeg se kriju mnogi drugi problemi.

Jer, Hrvatsku sve teže potresa ekonomska kriza, a sam Vukovar je vremenom postao sinonim za sva stradanja i okrutnost prohujalog građanskog rata, kao i za uništene međunacionalne i dobrosusedske odnose. Situaciju je otežalo uvođenje dvojezičnosti i natpisa na ćirilici. Ovoj meri su se usprotivili tamošnji Hrvati, a strasti su do krajnjih granica razbuktali desničari koji ovaj događaj koriste kako bi otvoreno pozivali na rušenje vladajuće koalicije levo-liberalne političke orijentacije.

Hrvatski predsednik Ivo Josipović je ovim povodom, u intervjuu za hrvatski „Jutarnji list" naveo je da je „tema dvojezičnih natpisa u Vukovaru bila jednako vruća i pre nekoliko meseci kao i danas" i podsetio da je tada razgovarao s predstavnicima Stožera za odbranu hrvatskog Vukovara i predstavnicima srpske zajednice i da mu se „činilo da je moguć dogovor o načinu i dinamici sprovođenja zakona i mestima gde bi se ćirilični natpisi postavili".

Upravo tada, pre nekoliko meseci, povodom prethodnih protesta, obratili smo se za stručni komentar filologu Ivanu Klajnu, profesoru na Filološkom fakultetu u Beogradu i redovnom članu Srpske akademije nauka i umetnosti:

- Propisi o upotrebi ćirilice u Vukovaru svakako imaju svoj simbolički i politički značaj, kao znak poštovanja manjinskih prava. Ne mogu se, međutim, predstavljati kao „dvojezičnost“, jer Srbi i Hrvati govore varijantama jednog istog jezika, međusobna razumljivost je gotovo sto odsto, razlike su manje nego između britanskog i američkog engleskog. Sigurno je i da nema nijednog pismenog Srbina u Vukovaru koji ne bi znao da čita latinicu. Zato se potpuno slažem sa Snježanom Kordić (hrvatska lingvistkinja, autorka knjige „Jezik i nacionalizam“, omrznuta od svih hadezeovaca i nacionalista u Hrvatskoj) kad kaže da se to pogrešno naziva dvojezičnošću.

Upravo zato što se ćirilica tako slabo drži i u Srbiji, hrvatskim vlastima je lako da postave nekoliko ćiriličkih natpisa i da kažu „eto, mi poštujemo prava Srba“, a da zanemare mnogo ozbiljnija pitanja koja se vuku od 1995.do danas.

Danas se moramo boriti za očuvanje ćirilice, to je plemenit, ali nezahvalan posao (donekle sličan borbi za očuvanje životne sredine), jer su praktični i komercijalni faktori na strani latinice.

Predsednik Hrvatske Josipović je izjavio da „postoje ljudi koji nisu za dogovor, ali da su takvi u manjini, kao i naravno da ima onih koji bi situaciju iskoristili za dnevnopolitičke svrhe“, iako su „sve stranke u nekoj fazi odlučivanja bile za uvođenje dvojezičnosti“. Josipović je dodao da treba nastaviti sa započetim aktivnostima kako bi Hrvatska i njeni građani bili ravnopravni u Evropskoj uniji. Ipak, portparol evropskog direktorata za obrazovanje, kulturu i multijezičnost Denis Abot izjavio je da Evropska unija nema nameru da se meša u spor oko ćiriličnih tabli u Vukovaru. Takođe, Abot je primetio da situacija u tom gradu podseća na onu u Belgiji, uporedivši situaciju u Vukovaru sa jezičkim sporom Flamanaca i Valonaca koji već dugo opterećuje Belgiju.

Ovaj fenomen jezičkih sporova i strah da ćirilica kao spomenik kulture može iščeznuti, komentarisao je za „Glas Rusije“ književnik i takođe redovni član Srpske akademije nauke i umetnosti, Matija Bećković:

- Premoć latinice je velika, naspram nje ćirilica izgleda kao kulturni spomenik. Pomenuću kako mi je banjalučki Vladika Jefrem rekao kako ga je jedan oficir KFOR-a pitao zašto se Srbi toliko trude oko svojih granica i međaša. Taj je oficir smatrao da je naše pismo jača, tvrđa, važnija i veća granica od bilo koje druge. Umesto žica i vojnika, pismo dovoljno pokazuje da se radi o drugoj kulturi, drugoj zemlji.

Poznati smo po tome što smo učili sve jezike, osim svoje stare, na kojima su napisane naše najvažnije i najsvetije knjige. Danas su nam i lične karte na latinici. Razume se da niko nikome ne brani učenje stranih jezika, ali nije uslov da zaboravi svoj jezik i svoje pismo. Naprotiv, bolje će znati šta govori na drugim jezicima, ako zna svoj jezik.

Ipak, ako se vratimo svakodnevnom životu- trebalo bi pomenuti da stanovnike Vukovara posle svega najviše brine to što posla nema, pa mladi odlaze iz grada. Mnogi tvrde da posle svega jedni druge ne mrze, a da čitavo pitanje oko dvojezičnih tabli doživljavaju kao provokaciju političara i skretanje pažnje sa životno bitnih problema. Izgleda da je sada i u miru najvažnije golo preživljavanje.

Jovana Vukotić,