Abhazija u žiži pažnje svetske politike

     Pre 15 godina je završen 14-mesečni oružani gruzijsko-abhaski sukob. Abhaske jedinice su 28. septembra 1993. godine, zajedno sa dobrovoljcima Konfederacije brđanskih naroda Kavkaza (KBNK), kao i drugim volonterima, među kojima je bilo čak i Čeha i Poljaka, a da i ne govorimo o kozacima sa Dona i Kubanja, uspostavile kontrolu nad Suhumijem. Dva dana kasnije je praktično čitava teritorija bivše Abhaske ASSR, izuzev pojedinih delova Galjskog rejona i Kodorske klisure, prešla pod kontrolu abhaske strane. Tokom 14 meseci oružanog sučeljavanja je ubijeno oko 8.000 ljudi, dok je oko 18.000 ranjeno. Od 525.000 predratnih stanovnika Abhazije, njih oko 200.000 je prinuđeno da napusti svoja ognjišta. Danas, 15 godina kasnije, Abhazija ponovo dospeva u žižu pažnje svetske politike. Premda u svetlu tragičnih događaja u Južnoj Osetiji problemi Abhazije katkad ostaju u senci i abhaski slučaj se u najboljem slučaju spominje vezano s osetinskim pitanjem, ipak se oba ta problema zajedno smatraju ključnim za bezbednost Južnog Kavkaza i Crnomorskog regiona u celini.
    
     Danas Abhazija po prvi put slavi svoj Dan pobede u novom svojstvu. Njenu nezavisnost su zvanično priznale Rusija i Nikaragva. Pri tome su se mnogi susedi RF iz ZND, ne priznajući formalno nezavisnost bivše gruzijske autonomije, izjasnili u podršku dejstava Rusije na Južnom Kavkazu u „vrelom avgustu“ 2008. godine.
    
     U avgustu ove godine su na teritoriji Abhazije opet obnovljena vojna dejstva. Naravno, po intenzivnosti i geografskom obuhvatu se ne mogu porediti s događajima od pre 15 godina. Ali su ipak ozbiljno uticala na ishod „petodnevnog rata“. Iskoristivši situaciju u Južnoj Osetiji i dobronamernu podršku Moskve, abhasko rukovodstvo je donelo odluku da povrati položaje u Kodorskom klancu, te je 9. avgusta 2008. godine popodne, to jest sutradan posle tragedije Chinvalija, započeta operacija istiskivanja gruzijskih jedinica iz gornjeg dela klanca. Podsećamo da je upravo od Kodorskog klanca pre dve godine započet proces aktivnog „odmrzavanja“ gruzijsko-abhaskog sukoba. Tbilisi je do 2006. godine pokušavao da izmeni „polje sila“ u Abhaziji. Tako je 1998. godine došlo do okršaja u Galjskom rejonu (nazvanih „mali rat“), a 2001. godine je izvršen upad gruzijskih jedinica zajedno sa jednim od komandanata čečenskih pobunjenika Ruslanom Gejalevim u Kodorski klanac. Međutim, 2006. godine je Gruzija primenila principijelno drugačije (i kvalitativno drugačije) prilaze. U konkretnom slučaju se radilo o promeni političko-pravnog formata regulisanja sukoba putem stvaranja „dveju Abhazija“ -- separatističke i lojalističke. Za razliku od Južne Osetije, Tbilisi nije pronašao kolaboracioniste među političarima Abhazije. Ipak je Gruzija u julu 2006. godine, kršeći bazne Moskovske sporazume o prestanku vatre i razdvajanju snaga od 14. maja 1994. godine, uvela u gornji deo Kodorskog klanca jedinice vojske i policije. Međutim, u skladu s Moskovskim sporazumima je proglašena demilitarizacija te zone. Duh je bio pušten iz boce. Od tog vremena je status-kvo poremećen. Pregovori između strana su prekinuti. Predsednik Gruzije Mihail Saakašvili je tada požurio da proglasi uspostavljanje kontrole nad „srcem Abhazije“. To „srce“ čini oko 15% teritorije Abhazije (premda i ne naročito pogodne za stalni boravak). Za Suhumi je, pak, kontrola Tbilisija postala izazov abhazijskoj teritorijalnoj celovitosti. Ne, autor nije pogrešio. U javnim glasilima i krugovima stručnjaka Abhazije se počev od jula 2006. godine aktivno govori o teritorijalnoj celovitosti Abhazijske de-fakto države, imajući u vidu zadržavanje kontrole nad Galjskim rejonom i Kodorskim klancem. Suhumi je 2008. godine, iskoristivši povoljnu konjunkturu, za razliku od Tbilisija, rešio problem svoje „teritorijalne celovitosti“. Rukovodioci Abhazije su svoja dejstva obrazlagali vaspostavljanjem principa Moskovskih sporazuma iz 1994. godine, koji su predviđali demilitarizaciju gornjeg dela Kodora. Drugi motiv aktivizacije Abhazije u Kodoru predstavljala je težnja da se obezbedi od ponavljanja chinvalijskog scenarija.
    
     U stvarnosti je, međutim, do avgusta 2008. godine malo toga preostalo od Moskovskih sporazuma. Ruska vojska se otvoreno priključila jednoj od sukobljenih strana. Takva je bila reakcija Moskve i na konkretne događaje iz avgusta 2008. godine, i na četvorogodišnje pokušaje Saakašvilija da odmrzne sukobe u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Bilo kako bilo, Abhazija je u „vrelom avgustu“ načinila još jedan odlučan korak udaljavanja od Gruzije. Vojno sučeljavanje Rusije i Gruzije je de-fakto dovelo do toga da je status Abhazije i Južne Osetije, ranije „prećutno“ smatranih nepriznatim, bio preispitan. A tok izrade principa Medvedeva -- Sarkozija, i pored mnoštva njihovih tumačenja i pokušaja izvrtanja njihove suštine, pokazao je da posle određene „prorade“ i Evropljani mogu znatno korigovati svoj stav. Podsećamo da je šesta tačka „plana Medvedeva -- Sarkozija“ predviđala „početak međunarodnog razmatranja pitanja budućeg statusa Južne Osetije i Abhazije i puteva obezbeđivanja njihove trajne bezbednosti“. Nikada pre se nije šef ne prosto zemlje -- članice EU, već predsednik Evropske unije toliko otvoreno izjasnio o relativnosti teritorijalne celovitosti Gruzije. Zapravo, niko nije nameravao da razmatra nezavisnost Korzike, Kwebeka ili Velsa na međunarodnom nivou. Moguće je da ni u razmatranju statusa Abhazije neće sve ići jednostavno. Tim pre što su dva člana međunarodne zajednice svoju odluku već donela. Ali, štono kažu, reč nije vrabac. Te su zato mnogi radikalni poklonici Saakašvilija (uključujući u prvom redu gruzijske političare) požurili da Sarkozija ubroje u „izdajnike demokratije“ i „gruzinofobe“, premda je takva ocena daleka od istine.
    
     Istorija borbe Abhazije za samoopredeljenje je dramatična. Ona uključuje nekoliko temeljnih problema političkog razvoja čitavog evroazijskog prostora. Kazus Abhazije je postao očigledna demonstracija paradoksa etnonacionalnog samoopredeljenja u Sovjetskom Savezu. Republički pokreti za nacionalnu nezavisnost su smatrali da se secesija sama po sebi podrazumeva. Pri tome su za buduće nezavisne države kategorički odbacivali modele kao što je federalizam, videći u tome svojevrsno ponavljanje modela Sovjetskog Saveza i potencijalnu separatističku opasnost. Otuda i krajnji etnocentrizam takvih pokreta, i odsustvo želje da se u predstavnicima „autonomnih“, a ne „saveznih“ elita, vide partneri i pristalice. U gruzijskom nacionalnom pokretu su se samo pojedinci izjašnjavali za traženje dijaloga s elitom Abhazije, za njeno uključivanje u redove svojih saveznika (Ivlian Haindrava, David Berdzenišvili). Međutim, njihov stav nije pretegao. Nisu se na najbolji način pokazali ni sponzori „nacionalno-oslobodilačkog projekta“ kao što su predstavnici gruzijske sive buržoazije, koji nisu želeli da dele s predstavnicima „inoetničkog biznisa“. Objektivnosti radi treba reći i to da je abhaski nacionalni pokret iz razdoblja sutona SSSR u mnogim crtama predstavljao ogledalski odraz gruzijskih disidenata-nacionalista. Međutim, strane su do vojnih dejstava 1992. godine imale teoretsku šansu da se dogovore. Samo je odustajanje od kompromisa i kruta linija s obeju strana onemogućila takav sporazum i scenario poput tatarstanskog ili baškirskog ugovora u RF. Žestoki karakter vojnih dejstava, pogotovo bolan za Abhaze prosto zbog malobrojnosti njihovog etnosa, koji je tokom rata izgubio skoro 4% svog predratnog stanovništva, onemogućio je i sapostojanje u okviru jedne države. S tim u vezi, sva pozivanja na visoki postotak brakova u sovjetsko doba (kao i raspravljanje o tome da je budući lider Abhazije Vladislav Ardzinba odbranio svoju disertaciju u Tbilisiju) ne znače mnogo. Sapostojanje dveju nacionalnih elita, gruzijske i abhaske, bilo je moguće u okviru sovjetskog projekta. Izvan njega – i izvan represivnih mehanizama kontrole raspoloženja -- takvo sapostojanje je postalo nerealno. Pokazalo se da su dva projekta Abhazije (gruzijski i abhaski) sasvim oprečna, pošto su oba umesto sapostojanja pretpostavljala dominaciju. Da bi se kontrolisala dva suprotna projekta, bila bi potrebna treća sila koju bi dve strane smatrale legitimnom. Takve sile nije bilo ni 1992. godine, ni sada je, posle 16 godina, nema. Borba za dominaciju je neminovno dovela do primene sile u sporu i prava sile kao najoptimalnijeg načina rešavanja problema.
    
     Započevši rat u Abhaziji 1992. godine, Eduard Ševarnadze je objektivno doprineo pobedi abhaskog separatističkog projekta. A Mihail Saakašvili je 2006. godine, uvevši jedinice Gruzije u gornji deo Kodora, opet demonstirao da za zvanični Tbilisi postoje „svoji žitelji Abhazije“ (njena gruzijska zajednica, to jest izbeglice, privremeno raseljena lica) i „tuđinci“, to jest Abhazi. A vojna dejstva u Južnoj Osetiji su Abhazima dala negativno iskustvo i mogući negativni model budućnosti. Prema tome, Tbilisi je tokom 15 godina u najmanju ruku triput odbijao Abhaziju od sebe. Abhazi su uzvratili istim (proterivanje gruzijskog stanovništva). Ishod je zakonomeran. Došlo je do samoopredeljenja sve do otcepljenja. Gruzija je izgubila Abhaziju kao deo svog nacionalnog projekta.
    
Sergej MARKEDONOV je rukovodilac odeljenja za probleme međunacionalnih odnosa Instituta za političke i vojne analize, magistar istorijskih nauka.
 

Sergej MARKEDONOV je rukovodilac odeljenja za probleme međunacionalnih odnosa Instituta za političke i vojne analize, magistar istorijskih nauka.