Rusija-Srbija: na pragu „gasnog rata“?

U poslednje vreme su pojedina liberalna glasila i političari u Srbiji pokrenuli masovnu antirusku kampanju. Njen uzrok nije politika, već ekonomija. Kao polazna tačka kampanje poslužila je poseta šefa ruskog Ministarstva za vanredne situacije Sergeja Šojgua, tokom koje je srpska strana pokrenula pitanje preispitivanja ranije postignutih dogovora u energetskoj sferi, tačnije -- o kupovini srpskog naftnog i gasnog giganta NIS od strane „Gazproma“. Srpska strana smatra da su uslovi sklopljenog ugovora za nju nepovoljni, te ga zato treba preispitati. Šojgu je pak kategorično izjavio da nikakvog preispitivanja ranije sklopljenih sporazuma neće biti. Ulja u vatru je dolila i izjava ruskog ambasadora u Srbiji, koji se u kategoričkom, i čak možda za srpsku stranu uvredljivom obliku, izjasnio protiv preispitivanja sporazuma. Neprijatelji razvoja normalnih rusko-srpskih odnosa su iskoristili te izjave da bi započeli masovnu kampanju u javnim glasilima, koja je aktivno trajala tokom čitavog septembra.
    
     Vraćajući se istoriji pitanja, treba podsetiti da je „Gasprom“ kupovinu NIS-a dobio na tenderu, gde su učestvovale velike evropske i svetske kompanije. Ako se pogledaju uslovi ugovora, vidi se da su praktično svi učesnici tendera nudili otprilike isti iznos, dok je „Gasprom“ davao manji iznos. Međutim, za razliku od ostalih učesnika tog tendera, ruska kompanija je ponudila investiranje velikog iznosa u privredu Srbije, i rekonstrukciju naftno-gasne infrastrukture te zemlje, da bi se Srbija pretvorila u ključni čvor sistema „Južni tok“, u čvorište raspodele ruskog gasa među zemljama Južne i Jugoistočne Evrope. Ugovor je potpisan krajem januara 2008. godine u Moskvi. Na čelu srpske delegacije je bio tadašnji predsednik vlade Vojislav Koštunica. Zanimljivo je da se, premda ne u sastavu delegacije, u Moskvi istovremeno nalazio i predsednik Srbije Boris Tadić, koji je u to vreme vodio predizbornu kampanju. Potpisivanje tog ugovora kako od strane Tadića tako i Koštunice iskorišćeno je u propagandne svrhe. Ali je već tada ministar privrede Srbije Dinkić -- čovek krajnje liberalnih pogleda, „zapadnjak“, sprovodnik politike Zapada u Srbiji, govorio da je potpisani ugovor ponižavajući za Srbiju.
    
     I pored toga, u to vreme, ko zna zašto, srpska strana nije zvanično postavljala to pitanje, i uslovi ugovora su je zadovoljavali. Potom je sredinom leta došlo do ratifikacije tog ugovora u srpskoj Skupštini. Pri tome je Brisel nedvosmisleno stavljao Srbiji na znanje da taj ugovor ne treba ratifikovati, već ga treba sasvim otkazati. Ipak je ratifikacija ugovora uspešno prošla, bez obzira na to što su izvesne snage pokušavale da je otegnu.
    
     Danas pak, koristeći nespretne izjave kako Šojgua tako i ambasadora, protivnici tog ugovora se s novom snagom zalažu za njegovo ukidanje i preispitivanje, započevši uz to aktivnu antirusku kampanju u javnim glasilima. Glavni cilj te kampanje nije preispitivanje tog sporazuma. Planovi neprijatelja rusko-srpskog prijateljstva su dalekosežniji. Oni teže da naprave i prošire provaliju između Srba i Rusa, u tu svrhu stvarajući negativnu predstavu o Rusiji u svesti običnog Srbina. Zato su još februara-marta ove godine, kada je bio aktuelan problem Kosova, liberalna glasila Srbije aludirala na to da je čvrsta politika Rusije u pogledu nepriznavanja „nezavisnosti“ Kosova zasnovana na čisto ekonomskim interesima. To je svakako u suštini netačno, što je kasnije i pokazao razvoj događaja oko Južne Osetije. Ta teritorija sa stanovišta ekonomije za Rusiju ne predstavlja nikakav dobitak, ali je naša zemlja, njeno rukovodstvo pokazalo da se drži pitanja pravde, pravičnosti, zaštite svojih građana koji žive u Južnoj Osetiji. Iz toga se može izvući zaključak da u takvim pitanjima ekonomski interesi ne pretežu.
    
     S druge strane, Moskva ispoljava izvesnu krutost i čak, može se reći, nekompetentnost u srpskom pravcu spoljne politike -- kako u srpskim unutrašnjopolitičkim tako i spoljnopolitičkim pitanjima. S jedne strane, ima saznanja (istina, nepotvrđenih) o tome da rusko rukovodstvo želi ulazak Srbije u Evropsku uniju, radi obezbeđivanja stabilnih prihoda od prodaje gasa u Južnu Evropu preko Srbije. A opet, ne sme se zaboravljati da će posle ulaska Srbije u Evropsku uniju neminovno uslediti njen ulazak u NATO sa svim žalosnim posledicama koje iz toga proizilaze. Takva je logika poslednjih dvadeset godina. Liberalni političari u Srbiji već odavno i redovno govore o „evroatlantskim integracijama“. Te zato, umesto da dobije Srbiju kao makar neutralnu zemlju, neutralnog partnera, Rusija rizikuje da je dobije kao odskočnu dasku za NATO, odakle je lako prebacivati jedinice u Kaspijsko-Crnomorski region.
    
     Pri tome „Gazprom“, kupivši NIS, niti je preduzimao niti preduzima bilo šta da popravi svoj imidž u Srbiji. „Gazprom“ istovremeno ulaže ogroman novac u reklamne svrhe, na primer, u Nemačkoj, pa čak i u nekakve altruističke projekte, kako bi pokazao svoju privlačnost. A zašto se ta uvažena kompanija ne bi pozabavila nečim sličnim i u Srbiji, uloživši novac, na primer, u obnovu nekih objekata, srušenih tokom NATOvske agresije 1999. godine. Ili da, na primer, organizuje opsežne humanitarne programe za kosovske Srbe. Međutim, ništa slično se ne čini. Čak i pitanja etike biznisa, a o bratskim odnosima da i ne govorimo, zahtevaju drugačije ponašanje, tim pre što usled sadašnjeg ponašanja antiruske i antisrpske snage stiču mogućnost za aktivno jačanje i ometanje normalnog razvoja odnosa.
    
     Naše rukovodstvo bi, ako namerava da u Srbiji ima čak ne saveznika, već prosto neutralnog partnera, partnera koji se dobronamerno odnosi prema Rusiji, trebalo da razmisli o preduzimanju određenih koraka u toj oblasti i o podršci određenim proruski nastrojenim snagama u Srbiji. Sem toga, Rusija mora pokazati da je stabilan, solidan partner, koji ne misli samo na svoj novčanik, već i na zemlje sa kojima sarađuje.