Naša pošta br. 14 - ćirilica u Srbiji

Danas bih htela da započnem emisiju rečima zahvalnosti našim slušaocima na toplim rečima i željama povodom velikog praznika koji smo obeležili ovog leta — 1025 godina od krštenja Rusije. Šta se tu može, pošta radi sporo, i često pisma i pošiljke dolaze sa velikim zakašenjenjem. Ali mi se ne brinemo: lepo je dobiti pismo od prijatelja u bilo koje vreme.

«Upućujem Vam srdačne čestitke sa željom da svi zajedno uvek činemo sve što dolikuje da Bog smilovao i uvek nam pomogao i podario nam zdravlje i uspeh u svim delatnostima!» - piše Milica Đaković.

Pozdrav i najlepše želje prvi su redovi pisma Ljubiše Tubića. Ali zatim slušalac iz Niša piše o problemu koji iz godine u godinu postaje sve bolniji. Što je jača težnja Srbije da postane član EU, što je biliže zemlja dostizanju ovog cilja, to je jača zabrinutost mnogih njenih građana za očuvanje nacionalnog identiteta, istorijskog i kulturnog sećanja, tradicija i jezika. Perspektiva potčinjavanja, makar na nivou pisma u upotrebi, za mnoge je potpuno neprihvatljiva. «Ko ne poznaje svoje korene, ko ne čuva svoj jezik i pismo nije zaslužio da živi, - piše Ljubiša Tubić. – Potrebno je znati istoriju svog naroda kao i njegovu kulturu (jezik i pismo), jer nestankom jezika i pisma nestaje i taj narod».

«Srbija je sva u tami. Srbijom hara latinica, sve je ispisano latinicom, počev od proizvoda u prodajnim objektima do knjiga na fakultetima, - negoduje Ljubiša Tubić. - Jednom rečju u Srbiji je u upotrebi latinsko pismo. Da li se u Rusiji za potrebu Ruskog naroda koristi latinično pismo u radu preduzeće, ustanova i državnih organa? Deca u obdaništima uče Engleski jezik. Počev od osnovne škole do fakulteta učenici i studenti uče Engleski jezik kao obavezan predmet. Da li se u Rusiji u obdaništima, školama, univerzitetima uči obavezno Engleski jezik?»

Poštovani Ljubiša! Naravno, naša deca uče engleski u školi i na univerzitetima. Mada ima onih koji biraju da uče nemački, francuski ili španski — mnoge škole pružaju izbor svojim učenicima. U savremenom svetu nemoguće je znati samo jedan jezik. Od stručnjaka mnogih profesija danas se traži znanje stranih jezika. Ponekad dolazi do apsurda. Sećam se da je nedavno aktivno razmatrana potreba održavanja obaveznog specijalizovanog ispita za lekare. Mada, moram da priznam da se latinica za pisanje ruskih reči u Rusiji praktično ne koristi. Jedino ako proizvođač dobije ideju da tako može da privuče pažnju velikog broja kupaca i klijenata.

Ovaj postupak aktivno se koristio pre nekoliko decenija, kada se smatralo da je strana produkcija uvek bolja od domaće. Danas su se ruski potrošači uverili da nije uvek tako. Ali nećemo zaboraviti da za rusko pismo nikada nije postojala alternativa. Samo ćirilica!

U Srbiji se pre nekoliko decenija latinica takođe koristila ne previše često. Što ne može da se kaže o današnjem danu. To i brine Ljubišu Tubića i mnoge njegove sugrađane koji se zalažu za čistotu srbskog jezika, za očuvanje ćirilične azbuke.

Ovih dana dobili smo elektornsku verziju knjige Najkraće priče 2012. Između ostalog, postoji i štampano izdanje ove zbirke koju je izdala izdavačka kuća Alma. I Ljubišino pismo dalo nam je povod da kažemo nešto o toj knjizi.

Danko Marin napisao nam je o toj knjizi — Najkraće priče 2012, koja je rezultat istoimenog konkursa. Ova izdanja — i elektronsko i štampano, urađena su ćirilicom. Između ostalog, samo ćirilični tekstovi su primani na konkurs, koji je pored svega ostalog, otkrio i neobično bogatstvo «realizovanih ideja pristiglih iz nečeg što se danas naziva REGION. …Region oslobođen ćirilicom je progovorio otvoreno, bez laži, bez dodvoravanja lokal-politikantskim veličinama, uz svudaprisutno poželjno eksperimentisanje, - piše Danko Marin. - Bajka, basna, zen priča, “produženi haiku”, lucidni opis gradske otuđenosti, nadrealne igrarije, anegdote, trač iz komšiluka,... – sve je tu na preko 250 strana, domaći i nekad domaći,a sada strani autori su pokazali kreativnu raznolikost i snagu od koje može opravdano da strepi glavni „kulturni“ tok regiona .

Stigla sam samo da prelistam zbirku Najkraće pirče 2012. Moram da priznam da je Danko Marin u pravu kada je pisao da svaka od ovih kratkih priča, pa i najkraća, može da bude osnova za scenario dugometražnog filma. Evo, na primer, priče Ružice Gašerov. Šta je to — Triler? Psihološka drama? Ili ljubavna priča? Prosudite sami!

« Škljocaj brave odjeknuo je poput pucnja. Suspregnula je dah očekujući sljedeći. Znala je da je to početak kraja. Njenog. Ili njegovog. Vrata bolno zacvile, a zatim se s istim cviležom i zatvore. Nije ih zaključao. Po tome je znala da će se za koji trenutak otvoriti pakao. Pakao. Nije se bojala pakla. Godinama je srastala s njim. Kružila je. Penjala se. Spuštala. Jednom je ugledala i one „lijepe stvari što se nebom gnijezde“. Ponadala se sreći, ali samo nakratko. Pobrinuo se da je spusti do samog dna. Sada je tu i nema više snage. Nema nade. Nema budućnosti. Posljednji tračak svjetla se ugasio noćas. Osluškivala je. Pokušavala pogoditi urliče li to njegov motor na semaforu. Slušala viku pijanih klinaca. Onda se sve smirilo. Grad je spavao. Ona je bdjela. Komadić neba kojega je gledala iz kreveta je bio crn. Ptice su se oglasile. Veselo su čavrljale među granama pelegrinke, prepolovile noć, a zatim utihnule. Poznavala je sve koordinate noći. I pijane vožnje oko četiri. I neobičan mir pred svanuće. I stiskanje želuca. I teret neisplakanih suza u grlu. Bila je veteran noćnih čekanja. Sve misli su joj se vrtile oko strahota koje joj je priređivao, a onda se zapetljale u krik i nalegle poput topovske kugle na dno želuca. Dolazio je zorom, lijegao u krevet pored nje i, tiho psujući, padao u komu. Ona se pretvarala da spava. Noćas je odlučila prekinuti agoniju. Sjedila je u krevetu, naslonjena na uzglavlje, držeći pištolj s obje ruke. Polako je otkočila oroz i nanišanila prema vratima sobe.»

Jelena Jegorova,