Priča iz Južne Osetije

„U zonu oružanog sukoba, koja je počinjala od naselja Džava, stigli smo 9. avgusta. Došli smo u sastavu Evroazijske humanitarne misije kao dobrovoljci.
     
     Kada ulaziš u Južnu Osetiju, prvo prođeš kroz mnoga sela, pa tek onda stižeš u naselje Džava, od koga se na 15-20 minuta vožnje kroz gruzinsku enklavu nalazi grad Chinval. Kada smo tamo stigli, oružani sukob je bio u punom jeku. Prosto je neopisivo ono što smo videli i čemu smo bili svedoci. Chinval je bio praktično uništen, mislim oko sedamdeset odsto grada. Gruzini su već tokom čitavog dana tamo gazdovali, premda su zvanična glasila saopštila da je uništena svaka deseta zgrada. Gradić Chinval je tipičan južni grad s uzanim uličicama, ušorenim kućama, gde su drvene kuće kao prilepljene jedna uz drugu. Novogradnji sa 4 ili 8 spratova ima jako malo. I eto, s lica zemlje su zbrisane čitave četvrti, uključujući javne zgrade, Dom vlade, univerzitet, hotel.
     
     Gruzinski tenkovi su u grad ušli pod pokrovom tamne južne noći, u 23 sata i 30 minuta 7. avgusta. Izrazito fašistički postupak: u gradu je bilo tiho, svi su se odmarali. Nemilosrdna vatra, čak i iz vazduha, otvorena je na ljude koji su mirno spavali. Projektili su sa svih strana stizali. Agresori su protiv civilnog stanovništva primenili oružje kao što je sistem „Grad“, koji se po Međunarodnom sporazumu ne sme primenjivati u naseljima, već samo na vojne ili strateški važne objekte.
     
     Izbezumljeni od iznenađenja i straha, ljudi su istrčavali iz kuća, užasnuto se vrzmali tamo-amo, pokušavajući da se spasu od uraganske vatre projektila koji su sa svih strana leteli, od šrapnela i vatre koja je prelazila s jedne kuće na drugu. Ljudi su neodeveni istrčavali na ulicu, pokušavajući da se negde sakriju od neminovne smrti koja ih je odasvud stizala. Gruzinski tenkovi nisu nikoga štedeli, ni starce, ni trudnice, ni decu. Na njih su pucali iz neposredne blizine, lovili ih kada bi pokušali da se negde sakriju. Lokalni žitelji su nam pričali da su videli kako je jedna porodica, istrčavši iz zapaljene kuće, brzo sela u automobil, pokušavajući da ode, ali ih je gruzinski tenk namerno pregazio, smrvivši automobil. Videli smo taj zgnječeni automobil s leševima…
     
     Lokalni žitelji su takođe pričali kako su gruzinski vojnici upali u jednu kuću gde su bile majka i kćerka, obe zaredom silovali pred očima one druge, a onda su pred očima kćerke majci odrubili glavu, a potom ubili i kćerku“.
     
     Pitanje: Pa ko je to činio takva zverstva, nisu to valjda bili normalni vojnici, pripadnici gruzinskog naroda?
     
     „Mislim da nisu. Premda se pričalo da su gruzinske momke maltene po ulicama lovili i odvlačili u vojni odsek, preteći im zatvorskom kaznom od 10 godina. Uglavnom su to bili plaćenici iz raznih država, među kojima je bilo čak i crnaca.
     
     Naravno, bilo je i drogiranih gadova. Njih su američke specijalne službe unapred pripremale za takvo nešto. Bilo je među njima i ukrajinskih nacionalista koji su se isticali posebnom surovošću i zverstvima. Kada sam rekla da sam iz Kijeva, Osetini samo što nisu popadali u nesvest, morala sam da im objašnjavam zašto sam tu, sa njima. Što se tiče Ukrajine, ona je potpuno podržala Gruziju, kako oružjem, tako i ljudstvom. To su bili i tenkisti, i snajperisti, i pešadija.
     
     Grad su jedna za drugom zasipale avionske bombe, svugde unaokolo se rasprskavajući, grad je plamteo u požaru, a još su ga i tenkovima u bukvalnom smislu peglali. Ljude i sve na šta bi naišli gazili su tenkovima, pucali za njima, da ne pobegnu. Ljudi su pokušavali da pobegnu u planine Zarskim putem, ali nisu mogli, pošto su ih prosto vrebali da na njih otvore vatru, nikog ne štedeći. U taj pokolj je dospevalo sve što se kretalo ili makar mrdalo… Prosto su ih bezosećajno gnječili tenkovima, tako da je smrskana tela bilo nemoguće objediniti u jednu celinu… Poznate su nam jezive metode obračuna sa civilnim stanovništvom… A oni ljudi koji su uspeli da se snađu, pošto to nije prvi rat u Južnoj Osetiji, posakrivali su se u podrumima. Vojnici su tumarali naokolo po podrumima, tražeći skrivene ljude, a kada bi ih pronašli, zalivali su podrume vodom tako da su ljudi, da se ne bi udavili, morali da se popenju gore, gde su ih dočekivali i nemilosrdno streljali.
     
     Što se tiče ljudskih žrtava, još uvek nema tačnih zvaničnih podataka o poginulima u Chinvalu, pošto su mnogi nestali. Teško je reći koliko je ljudi pobijeno, ali kažu da ih je negde oko dve hiljade. Jermenska i jevrejska četvrt su sasvim uništene.
     
     Ma šta pričala strana glasila i proamerički nastrojeni krugovi da je to navodno Rusija napala Gruziju, sve su to koještarije.
     
     Nacionalnu pripadnost smo potom videli po dokumentima nađenim na leševima. Među leševima je bilo čak i crnaca.
     
     Jedinice ruskih mirotvoraca su ušle u Chinval i očistile grad od agresora. Prvi je u grad ušao čečenski bataljon „Istok“ koji je napredovao preko grada Gori. Treba istaći da su Gruzini, čim su ruski mirovnjaci ušli u Chinval, smesta počeli da beže, pobacavši oružje i posakrivavši se kojekuda. Sada su se već oni sakrivali u podrumima. Izdata je naredba da se unište. Ali su mnoge zarobili da ih potom razmene za Osetine.
     
     Što se tiče poginulih s gruzinske strane, tokom tri dana masovnog bombardovanja ih se jako mnogo nakupilo. Leševi vojnika su svugde ležali, a nije imao ko da ih sahrani. Bila je vrućina, leševi su se raspadali i smrdeli, pa su ih odvozili izvan grada. Zvanični Tbilisi je odbio da pokupi leševe. Mnogi leševi su čitavih nedelju dana ležali, čekajući kada će Gruzija blagoizvoleti da ih odveze u domovinu, ali je gruzinska strana odbila da sahranjuje svoje vojnike. Videla sam kako su ih pakovali u celofanske vreće i odvozili.
     
     U gradu nije bilo ni struje, ni telefonske veze, ni vode, ni hrane. Milošću Božjom smo uspeli da nađemo slučajno neoštećen računar, dovezli smo svoj generator, i tako smo imali mogućnost da nešto saopštimo, javimo neku vest o sebi.
     
     Neke zarobljenike su razmenili. Druge smo pod pretnjom automata naterali da očiste jednu zgradu. Očistili su prizemlje i dva sprata. Svi su bili tenkisti, a takođe rezervisti, koje su uspeli da uhvate.
     
     Što se tiče poginulih Rusa, javljeno je da su 64 osobe poginule. Ali, po našoj računici, i kako pričaju lokalni Osetini, mnogo ih je više poginulo. Gubici Gruzije iznose oko 7 hiljada.
     
     Kada su Gruzini krenuli na Chinval, usput su uništili 10 osetinskih sela. Osvetili su im se uništivši gruzinsku enklavu, to je nekoliko sela kod Chinvala. Sada tamo rade buldožeri, čisteći posledice otvaranja vatre. Na tom mestu gradonačelnik Moskve Luškov planira da podigne Moskovski stambeni blok. Bilo je i smešnih slučajeva. Tenkovi su, kako s gruzinske tako i s ruske strane, bili iste proizvodnje i spolja se nisu razlikovali. Noću se naša tenkovska kolona priključila koloni drugih tenkova, misleći da se kreću sa svojima, a to su bili Gruzini, koji su sa svoje strane mislili da im je pristiglo pojačanje. Tako smo se čitave noći kretali jedni uz druge, složno sve do zore, i tek kad je svanulo videlo se ko je ko, i gruzinska kolona je uništena. Chinval je u to vreme bio sasvim mrtav grad. I još je od 19 sati uveden policijski čas. Ljudi su se plašili da izađu iz skloništa, a ako je neko i morao da izađe po vodu ili još nešto, izlazili su samo s oružjem. Preživelo stanovništvo je sedelo po podrumima bez vode i bez hrane. U prvo vreme su mirovnjaci svoja sledovanja delili sa njima, dok nije pristigla humanitarna pomoć.
     
     Gruzini su sasvim srušili gradsku bolnicu. Lekari su se, naravno, brzo snašli, odvukavši sve ranjene u podrum, gde su u sasvim neodgovarajućim uslovima pružali prvu pomoć, čak i operisali.
     
     U sećanje mi se urezala jako stara crkva, sasvim srušena, koja se ne može obnoviti. Druga crkva se delimično sačuvala i nju je moguće obnoviti, kao i polusrušenu sinagogu.
     
     U gruzinskim rovovima smo pronalazili jako mnogo raznog oružja, metaka s oznakama SAD, kao i kašike, predmete svakodnevnog korišćenja, suve obroke, takođe s oznakama SAD. Mnogo napuštene oklopne tehnike, neeksplodiranih projektila. Čečeni su pokupili mnogo trofejnog oružja s oznakama SAD. Videli smo američke prišivke na uniformama, američke epolete. Jako mnogo pogođenih gruzinskih tenkova. Novinari su razvukli deo svega toga kao suvenire.
     
     Bolno je i gorko gledati kako su Gruzini Chinval prosto rastrgli, svuda unaokolo ruševine, prazni prozorski otvori polusrušenih kuća, svukud rasulo. Sve je to jako žalosno, pošto se približava zima, a ljudi nemaju gde da žive, ostali su bez krova nad glavom uoči hladnoće…“
     
     Pitanje: Postoji mišljenje da se Rusija kasno umešala, kao da je iščekivala, da bi pokazala svetskoj zajednici ko je agresor, da bude žrtava, nekako kao da bi obrazložila svoje mešanje. Ispoljena je izvesna neodređenost.
     
     Odgovor: Da, postoji kod Osetina takvo mišljenje, zato što su za taj napad već svi znali, a tim pre ruska armija. Ona je stajala kod Rukskog tunela. Da bi tenkovi mirotvoraca planinskim putevima stigli do Chinvala, potrebno je nekoliko sati. Izgubljena 24 sata su pokazala koliko su ozbiljni bili gubici. Oni mirovnjaci koji su od samog početka bili tamo, sasvim su uništeni. Svakako, da bi se priznala nezavisnost, potrebno je da se desi genocid. To se desilo.
     
     Pitanje: A da li je bilo ozbiljnih okršaja ruske armije s gruzinskim jedinicama?
     
     Odgovor: Naravno, bilo je uličnih borbi. Jedni su ušli s jedne strane, drugi -- s druge u centar, i došlo je do sukoba vojski. Udarali su tenkovima na tenkove. Bilo je uličnih okršaja. Komandant mirotvoraca Anatolij Barankevič, Heroj Rusije, lično je digao u vazduh 2 tenka. Kada su Gruzini bežali, povlačili su se tenkovima, jednom Osetinu je uspelo da skoči na takav tenk, otvori kupolu i izvuče odatle tenkistu, koji je zavapio da je navodno Osetin: „Ne pucajte!“ -- vapio je. Ali su mu smesta odrubili glavu jer -- otkud da Osetin bude u gruzinskom tenku.
     
     Pitanje: Koliko su delotvorne bile osetinske jedinice?
     
     Odgovor: Vrlo delotvorne. Tamo su svi koji su mogli da drže oružje u rukama, svi ustali u odbranu svoje zemlje, svog doma. Nijedan osetinski muškarac nije ostao po strani, nijedan nije te dane prečučao u podrumu. Ni žene nisu zaostajale za njima i bile vrlo aktivne u tome. Jer, prvu navalu Gruzina su odbili sami Osetini, a dalje se jednostavno ne bi mogli održati bez Rusije, i zbog toga su vrlo zahvalni Rusiji. Na svemu na čemu se to moglo napisati, napisali su reči zahvalnosti Rusiji: „Rusijo, HVALA!“, „Ruski brate, hvala ti“! Snage Osetina i Gruzina, naravno, nisu bile podjednake. Gruzina je bilo znatno više, oni su samo napredovali i napredovali… A što se tiče vojne obuke, Osetini su vrlo obučeni.
     
     Pitanje: Odnos snaga, da tako kažem, licem u lice, između Gruzina i Rusa, kakav je bio?
     
     Odgovor: U početku je Gruzina bilo više, ali su onda počele da pristižu ruske jedinice, i odnos se izjednačio, a uskoro je brojnost ruskih snaga premašila brojnost gruzinskih. U samom gradu je pogođeno preko 20 gruzinskih tenkova, uglavnom na raskrsnicama. Bilo je gubitaka i s naše strane; tako su Gruzini, na primer, uništili nekoliko naših oklopnih vozila, a kao što sam već rekla -- poginuo je čitav bataljon.
     
     Pitanje: Kako ocenjujete ulogu predsednika Južne Osetije u to vreme?
     
     Odgovor: Smatram da se u toj situaciji ponašao kao pravi heroj svog naroda, koji nije čučao u bunkeru ili svom kabinetu, već je bio u samom centru događaja, premda predsednik ne bi trebalo da se nalazi u zoni borbenih dejstava. Izlagao je svoj život opasnosti, nalazeći se na prvoj vatrenoj liniji. I njegov automobil je gađan.
     
     Predsednik bi trebalo da svojim jedinicama rukovodi, nalazeći se pod zaštitom u zaklonu, ne isturajući se pod metke i projektile. Dok je Saakašvili davao intervjue u svom kabinetu, u odelu s kravatom, Predsednik Južne Osetije je u maskirnoj uniformi na oklopnim vozilima, na „uralima“, rukovodio svojom vojskom u Džavi, pošto je komandno mesto prebačeno tamo, jer je u Chinvalu sve uništeno. Ipak, sama vlada Južne Osetije je izneverila, pogotovo ministri unutrašnjih poslova i za vanredne situacije, oni se nisu javljali. Dok su ljudi sedeli po podrumima bez svetla, bez telefonske veze, bez vode i hrane, stizali su kamioni iz raznih mesta, dovozeći njima namenjenu humanitarnu pomoć, ali oni to nisu dobijali, i gde je to tada završilo -- niko ne zna. Posle su počeli da to razmatraju. Predsednik je okupio savetovanje i sve ih razjurio, čitavu vladu koja nije obavila svoju dužnost, poslao je u ostavku.
     
     Pitanje: S vojno-političkog stanovišta koliko je bio opravdan izlazak ruskih jedinica na granice Južne Osetije i u samu Gruziju?
     
     Odgovor: Naravno, svi su znali da Gruzija okuplja vojsku, pristižu i američki brodovi. Zato Rusija u potpunosti kontroliše teritoriju Južne Osetije, Abhazije. Mirovnjaci se nalaze i u samoj Gruziji, da ne dozvole Gruzinima organizovanje novog napada. Abhazija je otvorila drugi front, imam u vidu dislociranje jedinica u Kodorski klanac.
     
     Pitanje: Opada li napetost ili ne? Ili je to privremeno zatišje? Odvija se pregrupisanje jedinica, pristižu natovski brodovi?
     
     Odgovor: Naravno da se niko ne opušta. U principu, ruske jedinice niko ne izvodi iz tog regiona. Odvija se povlačenje.
     
     Pitanje: Da li je porastao ugled Rusije u međunarodnoj zajednici?
     
     Odgovor: Makar su počeli da se pribojavaju.
     
     Pitanje: U čemu se još sastojala vaša pomoć?
     
     Odgovor: Muškarci su čistili ruševine, a žene su, na molbu predstavnika vojnog tužilaštva, pomagale da se od nastradalih građana uzimaju izjave za Međunarodni Haški krivični sud i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Već je prikupljeno 100 tomova dokumenata. Rad sa dokumentima jako dugo traje. Formulari izjava su jako veliki, dugački, sa zahtevima za nadoknadu od strane Gruzije, s optužbama za genocid i zahtevima da se Saakašvil