Vladimir Umeljić: Srbocid u dvedesetom veku

U Vašoj knjizi „Srbi i genocidni HH vek“ Vi genocid nad Srpskim narodom u toku II svetskog rata potvrđujete sa neočekivane starne, dokumentima Vermahta i obaveštajnih službi i iz diplomatskih izvora Hitlerove Nemačke, tadašnjih saveznika NDH. Možete li za čitaoce Geopolitike citirati deo tih nemačkih dokumenata, koji govore o genocidu nad Srbima, kao i objasniti motive zašto su nadležne nemačke službe to činile, i da li je po tom pitanju nešto preduzimano?  

ODGOVOR:
     Vaša primedba, da potvrda Srbocida - koji su hrvatske klero-ustaše zajedno sa svojim pomoćnim bosansko-muslimanskim trupama 1941-1945 izvršili nad Srbima (Jevrejima, Sinti i Roma) – dolazi prevashodno sa „neočekivane“ (nemačke) strane je koliko tačna toliko i porazna, jer – kako je moguće, ko je zakazao i zašto se tek toliko godina posle ovog strahotnog genocida u naučnoj literaturi obznanjuju najvažniji, najverodostojniji odnosno bukvalno nepobitni dokazi Srbocida?
     
     Nepobitni, jer dolaze direktno od strane očevidaca i, istovremeno, mentora ustaških zločina kojima niko ne može da prebaci prosrpsku orijentaciju, pristrastnost ili pak zastupanje sopstvenih interesa, jer – nemački izvori iz tog vremena potvrđuju da su njihovi štićenici i saveznici počinili najbestijalnija nedela nad njihovim neprijateljima!
     
     Ta žalosna činjenica, da su ovi izvori toliko decenija prećutani u srpskoj naučnoj literaturi o Srbocidu je, naravno, vrlo pogodovala svim zastupnicima balkanske verzije „Laži o Aušvicu“ (negiranju genocida), od Supeka do Tuđmana, od Omrčanina do Žerjavića...
     
     Daću Vam samo jedan primer: U čitavoj našoj naučnoj literaturi se o onom stravičnom pokolju Srba u pravoslavnoj crkvi u Glini kao dokaz istog navode faktički samo izjava jedinog preživelog Srbina, Ljubana Jednjaka, i izjava jedinog uhvaćenog ustaškog koljača, Hilmije Berberovića, što uprkos verodostojnosti ovih iskaza zaista nije baš mnogo. A istovremeno se u nemačkim arhivima sve vreme nalazi originalni dokument nemačkog SS, koji nepobitno dokazuje ovaj genocidni masakar.
     
     Tu se, inače, navodi i završni čin ovog zločina, naime spaljivanje ove pravoslavne Božije kuće, čime su vrli ustaški „domobranitelji“ inače uništili i jedan sopstveni kulturni spomenik od neprocenjive vrednosti, jer to je mesto gde se 1846 po prvi put, u interpretaciji srpskog crkvenog hora, čula kompozicija srpskog kompozitora iz Gline, Josifa Runjanina (počiva na srpskom pravoslavnom groblju u Novom Sadu), po imenu „Lijepa naša domovino“, znači – himna ustaške i današnje Hrvatske. Stoga je samo primereno da u mojoj studiji „Srbi i genocidni 20. vek“ od 580 fusnota, 171 potiče iz nemačkog govornog područja.
     
     
     
      Ipak, krajem HH veka, negativan oreol zločonaca u svetskom javnom mnjenju nisu poneli Hrvati, nego Srbi. Kako objasniti taj paradoks da se stvarni genocid NDH priikriva, a navodni genocid Srba u poslednjim ratovima medijski naduvava i eksploatiše?
     
     
      ODGOVOR:
     Jedan deo odgovornosti leži na nama, naime, kao što je gore rečeno, srpska nauka je zakazala mada, svakako, ne samo sopstvenom krivicom (Titova zabrana iskopavanja i ekshumiranja žrtava u Jasenovcu, betoniranje dve trećine jama, masovnih srpskih grobnica u Bosni i Hercegovini, proganjanje srpskih mislilaca koji su se bavili Srbocidom kao „velikosrpskih šovinista“ i protivnika „bratstva i jedinstva“, itd.).
     
     Propušteno je dakle, da se pravovremeno i temeljno istraži naučna istina o Srbocidu kao i da se ista etablira u međunarodnoj naučnoj javnosti odnosno u svetskom javnom mnjenju. Trebalo je učiniti ono, što su Jevreji optimalno učinili u odnosu na svoje grdno stradanje za vreme Holokausta (Šoa).
     
     Satanizacija Srba od početka devedesetih godina pa do današnjeg dana, međutim, nije paradoksalna pojava već jedna majstorska zamena teza i primer izuzetno uspešne virtualizacije stvarnosti putem jednog anti-etičkog uzurpiranja vlasti nad definicijama kao i logičkim korišćenjem najdelotvornijeg i najopasnijeg oružja jedne medijske ere (manipulacija putem medija). Jer, ne samo Nemačka i Vatikan – što je razumljivo u najmanju ruku za svakog istoričara – već i čitava NATO-imperija je marljivo učila iz prošlosti i enormna vrednost dehumanizacije protivnika je esencijalni deo svake primene sile na nivou država i svih paradržavnih tvorevina.
     
     Ja se već godinama bavim istraživanjem tog fenomena i prvi esej na temu „Etika i vlast nad definicijama“ sam objavio 2006 u uglednom nemačkom naučnom časopisu „Kultursoziologie 1/2006“, u Lajpcigu. U međuvremenu sam završio i studiju na tu temu, na oko 450 stranica, ali zbog eksplozivnosti iste još nemam izdavača.
     
     Tema, doduše, nije sama po sebi eksplozivna jer istražuje - metodama istorije i politologije, socijalne psihologije i filosofije jezika - instrumentarijum manipulisanja ljudi i ljudskog društva, odnosno pokazuje kako se relativizmom antičkih sofista (njihov najbolji moderni učenik Niče je tvrdio: „Ne postoje činjenice, već samo interpretacije“) kao i metodom psihagogije („Upravljanje dušama“) antičkih retoričara vlada čovekom a bez da je on toga zaista svestan.
     
     Eksplozivno u naučnom dokaznom postupku je, međutim, jer se istorijsko razmatranje bavi primerom istorije Vatikana, fenomenologija genocida ima za primer Srbocid 1941-1945 a primer modernog anti-etičkog uzurpiranja vlasti nad definicijama se obrazlaže poslednjim balkanskim ratovima na kraju 20. veka i doseže i ovo naše vreme danas.
     
     
     
      Vi ste se u II izdanju pomenute knjige posebno bavili komentarom nemačkog strateškog koncepta „Evropa na pragu statusa svetske sile“ koga je izradio Bertelsman forum 1998. godine. Šta je suština tog koncepta i kakve on posledice ima i može imati po Srpsko pitanje?
     
     
      ODGOVOR:
     To je koncept, koji je izrađen u Institutu za strateške studije Univerziteta u Minhenu i predstavljen je na Bertelsman forumu 1998, u Berlinu, u sedištu predsednika nemačke države. Prisutni su bili svi majstori, kalfe i šegrti Novog svetskog poretka, dakle šefovi NATO-vlada i država kao i kandidata za ovaj savez, šefovi EU-vlada i država kao i odgovarajućih kandidata a uz to i uticajni lobisti iz SAD, Izraela, Rusije, itd.
     
     Jedini srpski učesnici su bili Preosvećeni Vladika Raško-prizrenski i kosovsko-metohijski, Gospodin Artemije i ja, kao predstavnik Svetskog sabora Srba. To je bilo u predvečerje NATO-napada na ostatak srpskih zemalja i mi smo izašli sa predlogom da se umesto rata hitno sazove jedna međunarodna konferencija o pravima Srba u Hrvatskoj i pravima Arbanasa u Srbiji. Dobili smo odmah podršku od Viktora Černomirdina, Felipe Gonzalesa, itd. a Henri Kisindžer je i lično prišao da nam čestita na „najvažnijem i najrazumnijem“ predlogu u odnosu na ovaj konflikt. Tada je, međutim, preuzeo reč tadašnji nemački ministar inostranih poslova, Klaus Kinkel, i započeo svoje izlaganje rečima: „Srbi su najveći gubitnici događaja i oni će i dalje gubiti...“ Predlog je time, naravno, skinut sa dnevnog reda.
     
     Nemački koncept, inače, predviđa EU kao svetsku silu i protivtežu SAD, Kini, Rusiji a po meni, to je jedan od pokazatelja da smo pre ponovnog ujedinjenja ove države imali posla sa jednom evropskom Nemačkom a od tada imamo posla sa jednom nemačkom Evropom, bez obzira na stepen trenutne spoljašne vidljivosti ove konstelacije i bez obzira na činjenicu da su trojanski konji u službi SAD još uvek moćni u EU.
     
     Interesantan je već i uvodni deo koncepta u kome se apostrofira da se „u neposrednom susedstvu Evrope nalaze dve posebne kulturne celine“, jedna je „arapsko-islamski svet“ a drugu čine – i to je zanimljivo – pravoslavne slovenske zemlje... To je bio povod da ja u svom komentaru ovog koncepta postavim i pitanje – da nije jedan od autora ovoga teksta možda bio i neki ajatola zapadnog hrišćanstva?
     
     I – nije u pitanju da je spoznavanje ove nove konstelacije snaga u Evropi i svetu od esencijalne važnosti i po nas...
     
     
     
      U jednom delu srpskih nacionalnih krugova, početkom 90-tih godina, postojala je ideja o potrebi za jednim sporazumom Srbije sa Nemačkom. Da li je taj sporazum moguć i ima li Srbija uopšte u Berlinu partnera na ovu temu?
     
     
      ODGOVOR:
     Istorijski sporazum (ne samo) sa Nemačkom je jedna suštastvena potreba i imperativ srpskog nacionalnog interesa i, u ovom trenutku, vrlo daleko od realnosti. To, svakako, ne znači da na tome ne treba raditi, naprotiv.
     
     Zašto bi se, međutim, jedna sila upuštala u bilo kakva razmišljanja u odnosu na to, ko još pregovara sa pobeđenima tj. ko razgovara sa poslušnicima? Njima se samo ili diktira ili zapoveda, sve ostalo je nesvrsishodno. Naša šansa leži u tome da se konačno podignemo sa kolena i izborimo za poštovanje i status potencijalnog partnera. Da li je i to jedna utopijska postavka? Ne.
     
     Snažnim ekonomskim pa i umerenim političkim povezivanjem sa Rusijom, intenzivnim otvaranjem prema Aziji i Južnoj Americi uz neumorno podvlačenje naše želje daljih evropskih integracija, mi se vremenom emancipujemo od sadašnje neugledne jer ponižavajuće molilačke pozicije. EU će vremenom – to je moje duboko ubeđenje – morati da traži konzenzus sa Rusijom pa čak i po cenu da time rasrdi svoje kaubojske saveznike... a nije ni isključeno da i Vašington jednog dana bude priveden spoznanju da se ostatak sveta ne sastoji iz samih i, naravno, golorukih Indijanaca...
     
     Trebalo bi se distancirati od zablude „jedinog izbora“ (EU odnosno, ne dao Bog, NATO) i otvoriti dve ili više opcija, mora se insistirati na jedinoj pravoj slobodi koja je moguća a to je sloboda izbora. Današnja vladajuća garnitura u Srbiji se mora nedvosmisleno postaviti prema suštinskom pitanju o sadržini i validnosti svojih demokratskih ubeđenja tj. kako se te tvrdnje slažu sa njenim apsolutizovanjem te čudne „jedne jedine opcije“? Zar to ne podseća na one budalaštine o „demokratiji unutar jednopartijskog sistema“, koga svi još – nadam se – imamo u (zlom) sećanju?
     
     Mora se, dalje, insistirati na nacionalno- i međunarodno-pravnom imperativu međusobnih odnosa, bez selektivnog tretmana i dvostrukog morala, ne sme se stavljati na dispoziciju ni Kosovo i Metohija a ni bilo šta drugo. Osnovno ljudsko pravo je i nazivati stvari njihovim imenom i argumentativno braniti istinu, to važi i u odnosu na Haški tribunal, na Srebrenicu, na NATO-napad na naše zemlje, na beskrupulozno otimanje srpske Svete zemlje...
     
     Pokušajmo jedan kratki teoretski ulazak u (špekulativnu?) igru – samo dva primera, koliko batina ima dva kraja:
     
     1. Srbija konačno ostvaruje prolazak gasovoda iz Rusije, teži proširenju i produbljivanju te saradnje i odmah obznanjuje, koliko je srećna i zadovoljna jer je sada u stanju da doprinese snabdevanju EU energijom, bez koja ova nije u stanju da funkcioniše.
     
     2. Srbija počinje da prioritetno zaključuje ekonomske ugovore sa Kinom, Venecuelom, Indijom, itd. i odmah obznanjuje, koliko je srećna i zadovoljna jer njeno ekonomsko snaženje znači da pri daljem putu ka evropskim integracijama neće biti baš toliki balast za „evropsku porodicu naroda“. Istovremeno, srdačno i neumorno poziva sve zapadne firme da slobodno uđu u konkurentsku tržišnu borbu, koju je njihov neoliberalizam i smislio.
     
      Zar bi jedan ovakav pristup egzistencijalnim problemima srpske nacije i (poslednje preostale) srpske države zaista ugrozio „proevropski“ karakter vladajuće koalicije?
     
     Donja mogućnost je, svakako, nešto drugo jer bi ona, pretpostavljam, zapretila da toj našoj „vodećoj eliti“ ponudi nešto od nekadašnjeg nacionalnog karaktera srpske politike sa na pr. početka 20. veka a to se zaista ne bi svidelo mnogim (ne)Srbima:
     
     U srpskim, evropskim i svetskim medijima počinju da se pojavljuju vesti da Srbija po mogućnosti razmišlja o tome da ponudi Rusiji izgradnju jedne velike vojne baze na jugu centralne Srbije i, istovremeno, da ponudi SAD momentalni početak pregovora o američkom korišćenju vojne baze Bondstil na srpskoj državnoj teritoriji (Kosovo i Metohija) a razlog je jer Srbija ne želi nikakve nove hladne ratove i berlinske zidove već hoće da postane most između istoka i zapada...
     
     Uzimanje u obzir jedne ovakve opcije bi, međutim, zahtevalo ne samo jedan visoki stepen nacionalne svesti već i jedan državnički format a to podrazumeva mudrost i hrabrost, principijelnost i istrajnost. Posledice bi najverovatnije (po hronološkom redu) bile a) trenutno enormno povećanje pritiska zapada i isto tako enormni porast solidarnosti ostatka sveta i b) skori povratak interesno uslovljenog pragmatizma u ophođenje sa Srbijom a to znači – Srbi bi ponovo postali sagovornici i poželjni potencijalni partneri.
     
     Postoji, naravno, još mnogo ovakvih hipotetičkih mogućnosti postepene ili možda i nešto brže nacionalne emancipacije ali ovim sam samo želeo da ilustrujem princip po meni neophodnih promena srpske politike:
     
     Jednom bijeni pas ne sme više biti bezuslovno spreman da čim ugleda podignuti bič, odmah hvata i polaže šta više i sopstvenu štenad na žrtveni oltar onoga, koji ga je tukao. Još jednom – sa pobeđenim se ne pregovara, sa poslušnikom se ne razgovara. Barem ovo poslušničko možemo i, po meni, moramo da konačno stavimo van snage.