Operacija Oluja: zločin bez kazne

Ako se setimo balkanske krize sredine 90-ih godina, avgust je bogat datumima. 4. avgusta 1995. godine vlada SR Jugoslavije je objavila da zatvara granicu sa Republikom Srbskom. Poptuna blokada Srba u Republici Srbskoj je izazvala komplikovanje sitaucije kako u Republici Srbskoj, tako i unutar Jugoslavije.

U avgustu 1995. godine održana je prva velika operacija NATO-a, kada je 16 aviona (američki, engleski, holadnski, francuski) dve nedelje bombardovalo srpske ciljeve u Republici Srbskoj. Operacija je bila nazvana Oslobođena sila. U jednom od propagandnih filmova koji je pripremio pres-centar NATO-a, vazdušni napad protiv Srba otvoreno je nazvan prvom ofanzivnom operacijom oružanih snaga NATO-a. Za 14 dana ove vojne kampanje bilo je izvršeno preko 3500 letova NATO avijacije, koja je imala za cilj razaranje skladišta sa municijom, radiolokacionih uređaja, komandnih punktova i mnogih drugih objekata u okolini Sarajeva, Pala, Ozrena, Majevice, Goražda, Foče, Čajniča, Tuzle. NATO je prvi put podržao jednu od strana međunacionalnog konflikta. To je omogućilo muslimanskim i hrvatskim snagama da započnu masovni napad na srpske položaje.

U avgustu se navršava i 18 godina od operacije hrvatskih trupa pod šifrovanim nazivom Oluja. Njen cilj bila je likvidacija Republike Srpske Krajine, formirane na teritoriji SR Hrvatske 1991. godine. Operacija je začudila svojom munjevitošću i dobrom organizacijom. Hrvatska armija je brižljivo pripremila napad, razradivši plan prolaska u Republiku Srpsku Krajinu iz Muslimansko-hrvatske Federacije, kako bi se presekao put između Banjaluke i Knina. Samim tim hrvatska armija je osigurala neometano kretanje ka Kninu. Svesni opasnosti od potpune likvidacije RSK, Srbi su pristali na sve uslove mirovnih snaga i Zagreba. Ali predsednik Hrvatske Franjo Tuđman je odbio da vodi bilo kakve pregovore sa Srbima, nastavio je da uvećava brojnost svojih trupa oko sektora Sever i Jug.

Hrvatska armija je započela višesatno gađanje srpske teritorije, sela u pravcu Knina 4. avgusta 1995. godine. Hrvatska profesionalna vojska od sto hiljada vojnika sukobila se armiji RSK od 30 hiljada sa 200 tenkova, 400 topova, stotinama oklopnih transportera. Iza artiljerijske pripreme usledila je široka ofanziva na Republiku Srpsku Krajinu po čitavoj liniji fronta od 630 kilometara. Za pola sata masovne aritljerijske pripreme na Knin je palo više od 300 granata. Zatim su na grad iz dva pravca, Gospića i Otočca, krenuli tenkovi, pešadija. Tog dana preko svih radiostanica svakog sata je čitano obraćanje Franje Tuđmana „hrvatskim građanima srpske nacionalnosti“ u kojem se objašnjavalo da je Hrvatska primorana da započne vojnu operaciju „uključivanja okupiranih teritorija u svoj ustavno-pravni poredak“, pošto su mogućnosti da se postigne mirno rešenje problema iscrpljene. Srbskim vojnicima je predlagano da polože oružje, a civilima da ostanu u kućama i bez straha očekuju uspostavljanje hrvatske vlasti. 5. avgusta u dva sata po podne armijsko rukovodstvo RSK je napustilo Knin. To je bio signal i za armiju, i za čitavno stanovništvo. Zna se da je Hrvatskoj bila potrebna teritorija, ali bez Srba. Znajući da poštede neće biti, kolone Srba su napustile Knin, sela i naselja na teritoriji RSK. Samo prve noći hrvatske ofanzive bila je formirana kolona dužine preko 10 kilometara. Put do Srbije dug oko 700 kilometara prolazio je kroz Republiku Srpsku, koja je takođe bila u vojnom okruženju. Kolone su se kretale nekoliko nedelja. Tragedija 220 hiljada ljudi čitala se na licima i u dušama.

Hrvatska armija je brisala sve pred sobom, zauzimala veliki broj posmatračkih punktova UN, koje je gađala direktnim navođenjem. U toku svojih napada njeni odredi su dva puta koristili vojnike snaga UN i zarobljene Srbe kao živi štit. Prema svedočenju plavih šlemova, hrvati su uzeli u zarobljeništvo sedam vojnika danskog bataljona i terali ih da idu ispred tenkovske kolone zajedno sa Srbima. Za vreme agresije Hrvati su ubili dvojicu Čeha, jednog Danca, ranili oko dve desetine ljudi iz sastava plavih šlemova. Gubici UN, po zvaničnim podacima, izneli su 18 ljudi.

Zagreb je pokušao da umiri svet, izjavljujući da to nije rat, već reintegracija hrvatske teritorije. Hrvatska armija je ušla u Krajinu skoro bez otpora, ali je uništila i spalila sve što je bilo vezano za Srbe. Današnja Krajina je spaljena i opustošena zemlja koja je dospela u ruke vandala, pisao je belgijski novinar kojem je pošlo za rukom da u dane ofanzive dospe u Krajinu, kuda je pristup stranim novinarima bio ograničen.

Kolona izbeglica je bila kod Hrvata kao na dlanu, i oni su artiljerijskom vatrom i iz aviona gađali nezaštićene ljude. Predstavnik UN za vojna pitanja Rita Lepaž je potvrdila da su dva vojna aviona MIG-21 bombardovala 8. avgusta kolonu srbskih izbeglica u Dvoru na Uni i Novigradu. Specijalna misija EU koja je posetila Krajinu pisala je u svom saopštenju od 23. avgusta da je u periodu od 7. do 22. avgusta na teritoriji sektora Jug bilo uništeno od 60 do 80% srpske imovine, da je Srba ostalo svega 2-5% od onog broja koji je živeo ovde ranije, da je uništena sva stoka, a sela su spaljena do temelja. I činilo se to uz odobrenje najviših organa vlasti. Na teritoriji sada već bivše Republike Srpske Krajine Crveni krst je izbrojao tih dana svega 4-5 hiljada preživelih ljudi. U selu Varivode, na primer, ostalo je devet starica. Hrvatski vojnici koji su pregledali teren ubili su osam, jedna je uspela da se spase u polju.

Ministar odbrane Hrvatske Gojko Šušak objavio je da je 7. avgusta u 18.00 operacija likvidacije RSK bila uspešno završena. Gubici sa hrvatske strane su iznosili 118 ubijenih i 620 ranjenih. Kasnije je Franjo Tuđman precizirao: broj poginulih je 150, ranjenih preko hiljadu. Hrvatska je proslavljala pobedu. Među pobednicima su bili oni koji su izražavali nezadovoljstvo zbog previše blagog obraćanja sa neprijateljem. Bivši ministar pravde Hrvatske Bosiljko Mišetić je izjavio: Na nesreću, u Hrvatskoj je danas malo pravih ustaša... Tamo gde su hrvatske ustaše, tamo su Srbi vrlo mirni... Hrvatskoj su danas potrebni ljudi koji mogu da zaplaču za Hrvatsku, poginu za Hrvatsku i što je najvažnije da ubiju za Hrvatsku.

Prema preliminarnim podacima, Srbi su napustili 120 hiljada domova i stanova. Na teritoriji koju su zauzeli Hrvati ostalo je 950 spomenika srpske kulture, 80 narodnih biblioteka, 122 škole, 85 vrtića, 67 bioskopa. Zabačene njive i polja su procenjivane na 1,7 milijardi nemačkih maraka. Zna se da je sravljeno sa zemljom 80% srbskih sela, a na teritoriji od Knina do Benkovca ostalo je samo 10% objekata. Dalmacija i Lika su bile potpuno opustošene. Mnoge crkve su opljačkane. Srbski manastir Krka je sravnjen za zemljom.

Nažalost, tačne cifre o poginulima u toku hrvatske vojne operacije za sada nema. Prema hrvatskim podacima, 700 osoba je bilo ubijeno, a 760 je nestalo. Beograd smatra da su ove cifre mnogo veće: samo je ubijeno najmanje 2000 ljudi. Dokumentaciono-informacioni centar Veritas raspolaže imenima 1960 ubijenih Srba u dane operacije. Sa tog spiska 1205 su civili, od njih 522 žene i 12 dece. Bezobzira na to što je Hrvatska ograničila dostup zauzetim teritorijama, međunarodne organizacije su otkrile u regionu Knina više od 200 svežih grobnica, u svakoj je bilo sahranjeno po nekoliko ljudi. Centar Veritas zna takođe za 300 masovnih grobnica ubijenih i poginulih Srba za vreme Oluje.

Šta je bilo sa onim ljudima koji su bežali iz Hrvatske? Prema nepreciziranim podacima, oko 180 hiljada Srba iz RSK je ostalo neposredno u Srbiji, 25 hiljada njih je bilo smešteno u kolektivne kampove za izbeglice. Ostali su ostali kod rođaka, zapošljavali se i ostali u selima, naseljavali se na nova mesta. Porastao je broj siročića smeštenih u dečije domove po čitavoj zemlji.

U celini međunarodne organizacije, kao i vodeće države, ostale su potpuno ravnodušne prema srbskoj tragediji i mnogobrojnim žrtvama. Međunarodni trubinal nije našao krive za tragediju među hrvatskim generalima. Nažalost, i u Hrvatskoj niko nije pozvan na odgovornost za izvršene ratne zločine i genocid nad Srbima.

U Kninu svake godine u avgustu se obeležava dan pobede hrvatske armije. Ove godine prisustvovali su i glavni komandanti operacije, genreali Ante Gotovina i Mladen Markač, koje je Haški tribunal oslobodio kao nevine. Trgom su marširali veterani Oluje koji su nosili 160 vojnih zastava. Istovremeno u pravoslavnim crkvama u Hrvatskoj se održavao pomen žrtvama Oluje. Paradoks je to što Srbsko narodno veće obeležava godišnjicu stradanja srbskog naroda u avgustu 1995. u zemlji gde se taj događaj slavi. Srbija smatra operaciju Oluja genocidom srbskog naroda i poziva hrvatske vlasti da utvrde sudbinu nestalih i osiguraju mogućnost izbeglicama da se vrate u svoje kuće. Hrvatska čini sve da broj povratnika bude minimalan. Prema zvaničnoj statistici Hrvatske, od 2002. godine do 2009. u zemlju se vratilo 11 hiljada Srba, a iz Hrvatske u Srbiju je otišla 21 hiljada. Prema popisu iz 2011. godine u Hrvatskoj sada živi 4,36% Srba, a po ocenama Veritasa oko 3%, što je i bilo cilj strategije Franje Tuđmana – očistiti zemlju od Srba.

U Srbiji danas, 18 godina posle Oluje, ima 29 centara za smeštaj izbeglica iz Hrvatske. Na 10 kilometara od Beograda se nalaze barake u kojima živi 250 knjinjana. Njihova sudbina malo je zanimala prethodnu Demokratsku stranku. Pa i aktuelne vlasti poklanjaju tom pitanju malo pažnje. Izgleda da i Evropa ne smatra Oluju zločinom, pošto izostanak povratka Srba rodnim ognjištima u Hrvatsku nije bila prepreka za stupanje Hrvatske u EU.

dr Jelena Guskova,