Američka oholost i Putinove pretnje

Tokom prvog hladnog rata, mir je čuvala doktrina „zagarantovanog uzajamnog uništenja”, što je, zapravo, značilo da svaka strana ima snage i uslove neophodne da se sačuva sposobnost razornog uzvratnog udara, čime se ona suprotna strana odvraća od prvog nuklearnog udara. Sporazum o antibalističkim raketama ABM iz 1972. godine i sporazumi START-1 iz 1992. godine i START-2 iz 1993. godine koji ograničavaju strateške nuklearne snage predstavljali su podršku ovoj doktrini i osnovu za okončanje trke u nuklearnom naoružanju i jačanje strateške stabilnosti.

No, u decembru 2001. godine administracija predsednika Džordža Buša unilateralno je proglasila da je doktrina „zagarantovanog uzajamnog uništenja” zastarela i odlučila je da se SAD jednostrano povuku iz sporazuma o antibalističkim raketama ABM. Vašington je tada promovisao i novu nuklearnu doktrinu „unilateralnog zagarantovanog uništenja” pri čemu je prva meta Rusija, a druga Kina. SAD su dakle odustale od nuklearnog udara odmazde ističući pravo na prvi ofanzivni nuklearni napad pri čemu je došlo i do zastoja u formalnom procesu smanjivanja američkog strateškog naoružanja i američkog odbijanja da se poboljša Konvencija o biološkom oružju. SAD su nastavile sa proizvodnjom novih nuklearnih oružja, sa podzemnim nuklearnim probama istovremeno šireći i listu zemalja potencijalnih meta.

Rusija je nekoliko puta sa najvišeg državnog vrha upozoravala SAD da taj proces američkog kršenja ili odustajanja od potpisanih sporazuma u oblasti razoružanja neće moći još dugo da ostane bez ruskog odgovora. Prvo je predsednik Putin najavio ruski moratorij na sporazum o konvencionalnim snagama u Evropi CFE iz jula 1992. godine da bi sada sa probama novih interkontinentalnih raketa tipa „topolj-M” sa višestruko nezavisno usmerenim bojevim glavama Rusija odgovorila na američko odustajanje od sporazuma o ABM, ali praktično i ugasila sporazum START-2 koji je ruska Duma ratifikovala u aprilu 2000. godine čime je bio otvoren i put ka sporazumu START-3. Krajnji cilj je bio da se broj strateških nuklearnih bojevih glava na obe strane svede na po 1.500 umesto sadašnjih 3.000 do 3.500, koliko je dozvoljeno po sporazumu START-2.

Sporazumi START-1 i START-2 smanjili su količinu strateškog nuklearnog oružja, ali ga, naravno, nisu i eliminisali. Dok je sporazum o raketama srednjeg dometa od 500 do 5.500 km, dakle sporazum INF iz decembra 1987. godine pokrivao samo jednu veliku sovjetsku raketu SS-20, američki „peršing-2” i samo jednu američku krstareću raketu, sporazumi START-1 i START-2 obuhvatali su čak sedam sovjetskih interkontinentalnih balističkih raketa, šest interkontinentalnih projektila koji se lansiraju sa podmornica i tri rakete koje se lansiraju sa bombardera. Dok je ugovor INF postavio samo jedno kvantitativno ograničenje: nula, odnosno limit koji je najlakše verifikovati, kod sporazuma START-1 i START-2 problemi verifikacije bili su mnogo teži. Nove pokretne rakete teže je pratiti nego rakete u fiksiranim silosima. Čak i ti silosi predstavljaju danas veći problem nego pre, jer se rakete sada skladište u prenosnim kanistrima pa se silosi mogu brzo ponovo napuniti, što opet znači da staro pravilo da jedan silos odgovara jednoj raketi više ne važi. Nove metode testova simulacije omogućavaju da se instaliraju projektili sa više bojevih glava nego što su nosili za vreme probnog leta, što verifikaciji i prebrojavanju stvara dodatne teškoće. Da bi se sporazumi START-1 i START-2 proverili samo na sovjetskoj, odnosno sada na ruskoj strani, Amerikancima bi bilo potrebno nekoliko hiljada inspektora koji bi stalno obilazili oko 1.800 ruskih objekata. Metoda povremenog otvaranja silosa na jednoj i na drugoj strani da bi sateliti iz svemira izbrojali rakete nije se pokazala kao adekvatna brzim promenama tehnologije.

I kao kruna svih nesporazuma u vezi sa strateškim sporazumima o nuklearno-raketnom razoružanju SAD i Rusije došla je američka odluka da se delovi raketnog sistema „Rata zvezda” postave u Poljskoj i Češkoj, iako recipročna ranjivost teritorija SAD i Rusije koju garantuje ugovor o ABM iz 1972. isključuje evropski kontinent iz sfere nuklearnog odvraćanja i omogućava Evropi da nastavi kontrolu naoružanja. Taj američki unilateralni potez pružio je Moskvi priliku da se prikaže kao branilac stabilnog strateškog odvraćanja, a Amerika je optužena da potkopava mir u Evropi. U suštini jedna unutarpolitička odluka Vašingtona, jer pitanje „Rata zvezda” jeste i pitanje na kojem se razlikuju vojni programi republikanaca i demokrata i to će sigurno biti i jedno od vrlo važnih pitanja predsedničke kampanje na predstojećim izborima u SAD. Amerika postaje sve više zaokupljena svojom bezbednošću, dok Evropljani ostaju ranjivi i u odnosu na Ruse i u odnosu na neke druge opasnosti sa daljih prostora. Evropski strahovi sve su veći, jer Rusija sve evropske ciljeve može da pokrije i sistemima dugog dometa, tako da joj nije potrebna izgradnja novih projektila za novi američki ABM u Poljskoj i Češkoj.

Ako je Vašington odlučio da dugogodišnju politiku nuklearnog odvraćanja konačno zameni raketnom odbranom iz sistema SDI, ili „Rata zvezda”, ova strategijska revolucija ne može da se uspešno i bezopasno izvrši samo za Amerikance. Ona mora da ima sveobuhvatnu osnovu i karakter, kako za SAD, tako i za Evropu uključujući naravno i Rusiju.

Bez toga, mi sigurno ulazimo u drugi „hladni rat”.

Prvo „zahlađenje”

Ako je jedan događaj doprineo atmosferi i ciljevima prvog „hladnog rata” u Evropi, bila je to nesumnjivo Staljinova blokada zapadnih sektora Berlina 1948. godine i zapadni vazdušni most koji je to pobedio. A upravo ta sovjetska opasnost predstavljala je više od 40 godina i dobrodošlo obrazloženje za postojanje NATO-a. Onda je došao pad Berlinskog zida, raspad Varšavskog ugovora i SSSR-a i crvena zastava na Kremlju spuštena je 25. decembra 1991. godine, pet dana pre proslave 96. godišnjice Sovjetskog Saveza.

Mirovne dividende Mihaila Gorbačova nasledio je i nastavio Boris Jeljcin. Prvi predsednik Rusije voleo je da se grli i ljubi, da od svega pravi pozorište, njegov naslednik Vladimir Putin daleko je uzdržaniji: snažno rukovanje, ograničeni kontakti sa novinarima i nezvanične radne večere. No, sada, pred sastanak lidera G-8 Vladimir Putin je krenuo u pravu medijsku ofanzivu dajući intervjue najvećim medijskim kućama na Zapadu objašnjavajući ne samo problem Kosmeta već i rusko protivljenje američkom planu postavljanja dela antiraketnog štita u Evropi. Nekoliko meseci ranije niko nije mogao ni da pretpostavi da će sastanak G-8 proteći u razmimoilaženjima oko ta dva pitanja.