PETAR MILATOVIĆ OSTROŠKI: DOGODOVŠTINA U USTAŠKOM GNEZDU U SIDNEJU

Došavši u Australiju počeo sam se serijom predavanja u: Sidneju, Kanberi, Melburnu., Adelaidi, Brizbaneu i drugim naseobinama gde Srbi žive.

 

I jednog dana čujem sopstvenim ušima preko ustaške radio stanice tu ustašku pretnju koju su moji dragi Srbi u Australiji krili od mene, verovatno da me ne sekiraju! Čuvši tu pretnju odmah sam rekao advokatu Rađenoviću, koji je bio moj šofer po Sidneju, da me odveze direktno do ustaškog Doma u Sidneju, ali da nikome ništa ne govori. Usput nam se priključio Dragan Barjaktarević, novinar „Duge“ koga je udbaš Milomir Marić poslao da prati moja predavanja po Australiji i da me napada. Barjaktareviću sam rekao da idem u javnu kuću i da on ne može sa mnom tamo da ide jer je već pod gasom.

 

U jednom trenutku vidim šahovnicu na vrhu zgrade. Advokat Rađenović nije morao da mi kaže da smo stigli. Okrenuo sam se i video da na zadnjem sedištu Dragan Barjaktarević u pripitom stanju spava bezbrižno. Rekao sam Rađenoviću da me obojica tu čekaju i ušetao sam u ustaški Dom.

 

U sali restorana sedelo je nekoliko grupica ustaša, a za jednim stolomsedeo je sam čičica. Seo sam u njegovoj blizini. Prilazi konobar.

- Izvolite gospar, šta želite piti?!

- Imaš li lozove rakije?

- Imamo.

- Odakle je ta vaša lozovača?

- Iz Imotskog.

- E userem se u tu kuću koja nema crnogorsku lozovaču!!!
 

U tom trenutku sve ustaše se okrenuše u mom pravcu i prvi ustade onaj čičica koji je sedeo sam. Ostali s poštovanjem gledaju čičicu kako prilazi mom stolu. Oseća se napetost u vazduhu, a mene baš to zabavlja.
 

- Gospar, je li slobodno sjesti za vaš stol?

- Izvoli!

Čičica u elegantnom odelu, sa odgovarajućim šeširom na glavi, seda za sto. Posmatram njegove staračke negovane ruke. Sevši za sto pruži mi desnu ruku:

- Dozvolite gospar da vam se predstavim. Ja sam doktor Srećko Rover.

U tom trenutku mi se kosa diže na glavi. Ne od straha, nego od drskosti. Odakle smelosti učitelju i treneru svih ustaških terorista da priće i sedne za moj sto?

Uostalom, pomislih, veća je bila moja drskost da dođem u ustaški Dom, mečki na rupu.

- Gospodine Rover, vi verovatno znate za čiji sto ste seli i nemam potrebe da vam se predstavljam, jer me vaše radio stanice odlično predstavljaju.

U sali tajac. Samo se čulo moje i Roverovo disanje i naš razgovor. Svi su se pretvorili u uvo.

- Gospar Milatović, mi Hrvati cijenimo vašu principijelnost i vašu hrabrost koju ste dokazali da dođete u ovaj naš Dom i vi ste prvi Srbin u Australiji koji je ovdje ušao. Kad bi mi Hrvati imali sto takvih kao što ste vi, mi bismo za čas posla stvorili Hrvatsku do Zemuna.

- Gospodine Rover, to će biti nikada, a ni posle toga! Je li vam jasno!

U tom trenutku sam ustao i krenuo prema izlaznim vratima pozvavši konobara da platim piće koje sam u međuvremenu popio, ali Rover nije dozvolio, dao je znak konobaru da je to na njegov račun i krenuo za mnom prema izlazu.

Odlično, pomislih, neka me prati do izlaznih vrata, on mi je najbolja zaštita za ono što sam planirao!

 

Došli smo do izlaznih vrata i pružio sam Srećku Roveru ruku da se pozdravimo i uzevši njegovo slabašnu ruku u moju čvrstu, stegoh je i dreknuh:

- Gospodine Rover, došao sam sada sam u vaš Dom. Zapamtite, ako još jednom budete preko vaših ustaških radio stanica, koje su pod vašom kontrolom, kazali da me treba sprovesti sa kamenom oko vrata svuda tamo gde tvrdim da ste vi Hrvati ubijali moj srbski narod, dajem vam časnu reč doći ću sa svim Srbima iz cele Australije i ovaj Dom ćemo razidati golim rukama, a sve vas ustaše povešaćemo za muda, a ja ću lično vas obesiti za jezik! Je li jasno, gospodine Rover? Jeste li dobro čuli šta vam je rekao Petar Milatović Ostroški ovde na vratima? I nemojte slučajno da mi pucate u potiljak kad krenem prema autu nego me zovnite da se okrenem, pa onda pucajte ako smete, ali ne zaboravite da mene metak neće, jer sam, kao što znate, preživeo dva atentata 1986. i 1991. godine kad su atentatori nošeni na nosilima po bečkim bolnicama.

 

Tajac. Pustio sam Roverovu drhtavu ruku i krenuo prema automobilu u kojem su me čekali advokat Rađenović i novinar Dragan Barjaktarević. Otvorivši vrata video sam da je advokata Rađenović obliven znojem i da se Dragan Barjaktarević meškolji, da se budi.

 

- Probudi se mrcino da te vodim u ovu javnu kuću!, – i pokazah mu na zgradu ispred i istovremeno zatvorih vrata blindiranog Rađenovićevog BMV-ja.

- Petre, gde si bio? Nisi, valjda, tamo bio. Vidim na vrhu vijori se ustaška zastava.

- Da, dobro si video Dragane, popio sam piće sa Srećkom Roverom i uspust mu ispričah celu dogodovštinu.

- Ili si Petre lud, ili si genijalan?

- I jedno i drugo. A sad te vodim u srbski Dom na Boneringu, ali pre toga Rađenoviću odvezi nas do sidnejske opere i poruči tvom šefu, udbašu Milomiru Mariću da ću ga obesiti za jaja, ali prethodno ću nagovoriti Vesnu Radusinović da ostavi tu neopevanu budalu. Dragan Barjaktarević se zacenio od smeha.

- Sunce li ti, sve znaš!

 

Posle ovog slučaja Hrvatima u Australiji nije padalo na pamet da me pomenu u njihovim ustaškim emisijama. Ostao sam u Australiji još dva meseca, a u međuvremenu sam zadužio jednog Srbina da redovno prati sve ustaške radio stanice i da me odmah obavesti da li su mi opet pretili sa bezbedne udaljenosti. Nisu!