QUO VADIS, SRBINE?

Zašto u velikoj Rusiji ili nekad u Sovjetskom Savezu, u maloj zemlji Srbiji, takozvane miroljubive ili demokratske države vide opasnost? Evo nekoliko naslova iz poznatih periodičnih izdanja: "Kremlj baca rukavicu Americi u Centralnoj Aziji ("Le Figaro", Francuska); "Rusija demonstrira snagu obnavljajući letove iz vremena "hladnog rata" (The Independent", Velika Britanija); "Srbiji ne pripada Kosovo" ("Bild am Sontag", SR Nemačka); "Brine vas Putinova Rusija? Ima osnova", ("The International Herald Tribune", SAD); "Rusija jača svoju vojnu silu" ("The Guardian", Velika Britanija); "Rusija - opasna imperija" ("Latvijas Avize", Latvija); O čeme se radi?

"U Šangajsku organizaciju o saradnji - ŠOS - ulaze autoritarne države iz sastava bivšeg Sovjetskog Saveza: Kazahstan, Kirgizija, Tadžikistan, Uzbekistan. Neki predstavnici američke administracije vide u njoj organizaciju Varšavskog pakta novog tipa, koja može da postane protivteža NATO-u. ŠOS je odbacila molbu Vašingtona da SAD kao posmatrač stupi u njene redove, u isto vreme pozdravila je učešće Irana ("Time", SŠA).

Danas se pred našim očima formira evroazijski vojno-strateški blok kao otvoreni protuteg NATO, smatra rukovodilac Centra geopolitičkih ekspertiza ekspertno-konsultativnog saveta za probleme nacionalne sigurnosti Državne Dume Ruske Federacije politolog Aleksandar Dugin. Rusija je 90-tih godina krenula potpuno pogrešnim putem, počevši da neopravdano smanjuje svoj stratešku poziciju. Ideja da bude poslušni satelit i "regionalni žandarm" Amerike - potpuno je neprihvatljiva, nije bila u skladu sa opredelenjem ruskog naroda, sa njegovom istorijom i geopolitičkim statusom države - dovela je Rusiju na slepi kolosek.

Gledajući globalno, vlast Gorbačova i Jelcina bila je zločin protiv državnih i nacionalnih interesa Rusije. Naravno da u to vreme nije moglo biti govora o učešću u takom bloku, kao ŠOS. U prvim godinama vlasti predsednik Vladimir Putin je realizovao drugu poziciju. On je hteo da na dostojnijim osnovama uključi Rusiju u severoatlansku civilizaciju upravo - da postane deo bogatog Severa. Sva međunarodna strategija Putina u momentu njegovog dolaska na vlast zasnivala se na ideji: "Rusija neće biti satelit Amerike, ali će da ostane deo zapadnog sveta". Nije slučajno, koliko se sećamo, posle događaja 11-tog septembra 2001 godine on doneo odluku da podrži Ameriku u njenoj borbi sa međunarodnim terorizmom. Zapravo u to vreme mi nismo posebno protestvovali protiv razmeštanja američkih vojnih baza u Centralnoj Aziji, koja je tradicionalno smatrana zonom Ruskog uticaja.

Takva strategija nije našla opravdanje. Sjedinjene Države nastavile su da primenjuju dvostruke standarde: uzimali su ono što im je Rusija prepuštala, ali da pri tome ništa nije davala zauzvrat. Eto zašto je Putin rešio da izgradi rezervnu varijantu kao što je ŠOS. Iz prostog razloga da ima dodatni instrument pritiska na Sjedinjene Države i da tako sankcioniše stupanje Ruske Federacije u alijansu država bogatog Severa.

Neumerenost Amerike u nastojanju da ostvari svoju pravolinijsku hegemoniju nad celim svetom, istovremeno agresivno ponašanje njihovih satelita u Evropi, primorali su rusko rukovodstvo da izmeni planove. U uslovima kada Rusiju žele da ignorišu po velikom nizu strateški najvažnijih dnevnih pitanja (o Kosovu i Metohiji, regulisanju pitanja Bliskog Istoka, reorganizacoiji postsovjetskog prostora) u Putina je definitivno nestalo strpljenja i on se okrenuo trećoj strategiji - evroazijskoj.
    
Time je priznata činjenica da je Zapad konkurent i protivnik Ruske Federacije. Ne samo zato što je ona loša. Nego samo zato što su takvi zakoni geoppolitike. Ustvari, u Rusiji je bila i ostaje jedinstvena šansa da ostane nezavisna država, da sačuna svoj civilizacijski identitet putem izgradnje snažnog evroazijskog bloka, koji bi se orijentisao na savez sa velikim azijskim državama.

Među njima Rusija bi imala glavnu ulogu. Samo ona može da ponudi celom evroazijskom prostoru "nuklearni kišobran" kao sistem kolektivne sigurnosti. Sa ostalim evroazijskim državama nju veže bliskost po istorijskim vezama i opšti energetski projekti, krupna ekonomska saradnja. To su pre svih Kina, Indija, Pakistan i Iran, koji demonstriraju burni tempo razvoja.

Danas je evroazijskih projekt, koji je Putin upočetku odlagao "za posle", ostao jedini životni i neprotivorečivi model razvoja ruskih vojno-strateških inicijativa. To se potvrdilo na nedavnim samitima ŠOS. Ako je u početku to bila sporedna struktura, a Rusija nije žurila da se uključi u tu organizaciju (pribojavala se Kine i još se nije bila do kraja razočarala u Zapad), posle poznatog nastupa Putina u Minhenu i zatezanja odnosa sa Severom, ŠOS je počeo da otvara svoj integracioni potencijal.

Nedavni susreti u Biškeku i Taškentu ostvarili su novi kvalitet te organizacije. Konačno - organizacija dobija radnu formu. Podrazumeva se da mnogopolarni svet, koji je Rusiji životno neophodan, ne može da se gradi sa osloncem samo na Evropu, iako je i sama zainteresovana u mnogopolarnosti sveta, ali je ne jednom demonstrirala svoju slabost, zajedmo sa Merkelovom i Sarkozijem ima atlantski vektor spoljne politike. Tako Rusiji nije ostao drugi izbor nego da razvija odnose sa azijskim državama, kao i sa državama tzv. trećeg sveta. To predstavlja 90% stanovništva Zemlje, države sa ogromnim ekonomskim, demokratskim i energentskim potencijalima.

Zaključak je da nije strašno što Rusiju nisu primili u "klub trulog Zapada". Njoj je tamo bilo stalno neudobno. Ustvari, tamo je sa radošću nisu ni videli. Konačno, Zapad je gurnuo Rusiju u ŠOS. Rusija se "prikačila na evroazijski kolosek" zahvaljujući stalnim pritiscima koje je na nju vršio Zapad. Za takvo stanje stvari ustvari treba zahvaliti Amerikancima. Lepše usluge od njih nije moglo da se očekuje - jer "klubu bogatih" se ne predviđa dug život. Zapad srlja na dno, u bezdan, njegove pretenzije za hegemonijom da vlada svetom završiće se potpunim krahom.

Šta reći o vojnim potencijalima ŠOS! Šefovi država koje ulaze u njegov sastav u izjavama odriču njegovu transformaciju saveza u bojni blok (mada, obratite pažnju, posle takvih izjava, uputili su se na zajedničke vojne vežbe pod Čeljabinskom). Ni to ne treba da nas udivljuje. Pogledajte, Amerikanci nazivaju svoja bombardovanja "humanitarnim" i kažu da kod njih "nema nikakvih planova da uspostave hegemoniju nad svetom". U slučajevima kada uništavaju armiju protivnika, vojni predstavnici izjavljuju da je u pitanju samo "humanitarna operacija". ŠOS se takođe udružio za "borbu sa teroristima i protiv distribucije narkotika u regionu" i "nema nikakvih globalnih ambicija". Uopšte, kao da se ne radi o bloku, nego je to organizacija koja je osnovana radi "druženje i razmene iskustva u borbi protiv terorizma".

Ali, kao ideolog Evroazije, Dugin može sebi da dozvoli da nazove stvari svojim imenom. Rusija danas sa Kinom rade na osnivanju vojnog bloka, koji je usmeren na učvršćenje mnogopolarnog sveta, ojačanje suprotstavljanja ekspanziji NATO. Konačno, to je krenulo na put daljeg razvoja.

Međutim, još postoji moratorijum na širenje ŠOS. Smatra da ga je neophodno izmeniti, u njega primiti kao ravnopravne članove sve koji žele. Ne primiti samo "trojanskog konja" Ameriku. ŠOS bi Turkmeniju i Iran primio odmah. Ne treba se bojati zaoštravanja odnosa sa SAD. Ustvari, ako nikoga novog i ne prime u ŠOS, nije bitno. Svaki put, kada Rusija ispušta inicijativu, ona se nađe u položaju gubitnika. Ranije su govorili: "Ako ne raspustite Varšavski blok, to će zaoštriti situaciju". Raspustili su ga, ali zaoštravanje nije prošlo. Zatim je Zapad ispostavio ultimatum: "Ako ne dozvolite nacionalnim Republikama da dobiju nezavisnost, imaćete velike probleme". Savez su raspustli, a problema sa Zapadom postalo je još više.

Koliko još puta je moguće reagovati na "plašenje" na takav način! Amerikanci upadaju u tuđe države, pljačkaju, ubijaju - i, kako oni uveravaju svet - to nije važno, vačno je da sve države postanu demokratske. Ako Iran uđe u ŠOS, to bi bio realna šansa za Rusiju da zaštiti desetine miliona iranaca, koji mogu da stradaju u slučaju vojnog upada Amerikanaca. Znači, države kao Iran i Turkmenija - treba obavezno primiti u ŠOS. To je neophodno potrebno radi podrške mira i pokoja i za očuvanja osnovnih ljudskih prava u regionu.

Prelom se desio naoružavanjem Gruzije i guranjem njene armije u rat. Amerika je napravila još jednu avanturu. Nastradao je mali narod, koji je kratkovido ocenio kuda ide! Ide od svojih suseda, na ularu Amerike. Blitz Krieg amerikancia ovog puta nije uspeo. Naišao je na odgovor koji nisu očekivali. Umesto Olimpijskog slavlja, vatrometa i medalja, amerikanci ubediše gruzine da svom silinom udare po najbližim susedima. Obilo im se o glavu. Došla im je humanitarna pomoć od 20-tak NATO vojnih brodova sa krilatim raketama dometa do 2000 kilometara. Pruža kišobran i čuva malu brdsku Gruziju i dobre kavkaske narode od "Irana" i "Severne Koreje". Lepo su to smislili, kao i ostala lažna penjala i smicalice. Puče laž kao balončići od pene, kao klobuci posle kiše.

Sada će Amerika da udari sankcije Rusiji? Kao da Rusiji i Srbiji nešto posebno treba iz Amerike.

Predsednik Rusije Dimitrije Medvedev je kategorično obećao: Rusija će štititi svoje građane, bez obzira gde se oni nalazili i braniti svoje interese u regionima u kojima postoje Dusiji prijateljske države. Premijer Putin prošle nedelje izjavi u Sočiju američkoj kompaniji CNN: nedaleko odavde došli su američki bojni brodovi sa raketnim naoružanjem na palubama, sa dometom nekoliko stotina kilometara. Nisu se naši brodovi priblizili vašim obalama, nego vaši našim.

Opunomoćemi ministar Rusije gospodin Vitalij Ćurkin upita američkog predstavnika na sednici Saveta Bezbednosti: Još uvek tražite u Iraku sredstva masovnog uništenja, zbog kojih ste bombardovali Irak? Nema adekvatnog odgovora. Nema odgovora zašto je 1999. bombardovana Srbija, nema odgovora zašto osnovaše i priznaše prvu NATO državu u Evropi (nije važno kako se država zove) - na teritoriji člana Organizacije ujedinjenih naroda, u Srbiji.

Očevidno je da je udar po Srbiji bila vojna agresija, mimo odluke Saveta bezbednosti, uz kršenje svih međunarodnih normi. Bez prava na žalbu, bez prava na oštetu. Agresor osnova sud da sudi žrtvi, pred očima celog obnevidelog sveta. Nadajmo se da će oslepljeni agresivnom svetlošću progledati. Nadamo se da zločini ne zastarevaju. Potomci Karađorđa, Miloša i Njegoša, kada dođu na vlast - tražiće oštetu. Dovedena preko bombardovanja marionetska DOSovska vlast nije smela da pomene agresiju, i sada nesme da pomene oštetu. Naučila je, naređeno im je i moraju da se igraju osećanjima svih Srba, da agresorima isporučuju srpske glavare i generale koji su pružali sjajan otpor nadmoćnom agresoru. Biće to u istoriji upamćeno kao neviđen organizovani otpor agresiji, kao podvig srpske vojske. Bez obzira na ciničan stav dosmanlija da "nismo pobedili NATO". Jesmo, pobedili smo - itekako smo ih pobedili. Ponosni smo na takav otpor, koji je za evropu nezamisliv. Taj ljihov zlodan i godinama planirani Blitz Krieg nije potrajao tri ili sedam-osam dana, nego celih 78. U razmahu agresije, uništavanja svega što im je palo na cilj, našli su medijatore u liku zlikovca Ahtisarija i kompanije da Srbe prevare na mir, da se agresor odmori za nove zalete, na agresiju na druge zemlje. Potpisaše nekakav Kumanovski sporazum, Ujedinjeni narodi doneše nekavu Rezoluciju (1244). Zašto nekakvu? Zato što ništa ne ispuniše, dovedoše krvavog do lakata izvršioca Kušnera, da pravi NATO državu. Zato što im se ništa ne sme i ne može verovati. Zato što prevariše Srbe, ništa od potpisanih obaveza ne izvršiše!

Naše vojskovođe pobeđuju i dalje - na agresorskom crnosudilištu u Hagu. Nadajmo se da ćemo naplatiti štetu kad-tad, do tog vremena Amerika i NATO ne bankrotiraju.

U tako globalnoj situaciji Srbija i Srbi treba da razmisle u kom pravcu se kreće ekonomska i geopolitička snaga u svetu i da samostalno, bez bojazni i pritisaka sa bilo koje strane, strateški opredele svoj izbor. Da se okrenu prijateljima.