Najveća srpska pobeda

Pre devedeset godina počela je artiljerijska priprema proboja Solunskog fronta. Dan kasnije, 15. septembra 1918. godine, srpska i francuska vojska krenule su u napad koji je za svega dve nedelje doveo do kapitulacije Bugarske, a pobedonosno je okončan oslobođenjem Beograda 1. novembra.

Država koja je bila na pragu uništenja u jesen 1915, ostavši bez vojske, vlade i kralja, tada se podigla iz pepela i zadivila veći deo sveta (sem onog, mahom s nemačkog govornog područja, koji je Srbe i dalje smatrao kraljeubicama i rušiteljima poretka). Razbijena napadima Nemaca, Austrijanaca i Bugara, vojska je odlučila da ne kapitulira, već da se preko Crne Gore i Albanije prebaci do obale gde bi je saveznički brodovi spasli od sigurne smrti. Na tom putu stradanja umrlo je ili ubijeno na desetine hiljada ljudi, ne samo vojnika, već i žena i dece koji nisu hteli da sačekaju okupatore, već su se pridružili vojsci – glas o austrijskim i bugarskim zločinima nad civilima pronosio se brzo.

Stigavši na albansku obalu, međutim, Srbi su bili razočarani. Obećanih savezničkih brodova nije bilo – stigli su tek kad je ruski car Nikolaj poslao preteći telegram vladama Francuske i Velike Britanije da će se Rusija povući iz rata ako saveznici ne spasu „ostatke ostataka srpske vojske”.

Tada je rešeno da Francuzi okupiraju Krf – Grčka je u to vreme još bila neutralna – i da glavninu srpske vojske, skupštinu i vladu, prebace tamo. Do aprila 1916. na ovo ostrvo stiglo je više od 150.000 ljudi, ali stradanje ni tu nije prestalo. One koji su se prvi iskrcali sačekala je ledena kiša, morali su da preživljavaju na otvorenom, bez ogreva i hrane, sve dok srpska vlada nije postigla dogovor sa saveznicima da će preko zajma otplatiti troškove svoje vojske. (Na Krfu je, treba reći, bilo i Albanaca, pripadnika vojske srpskog saveznika Esad Paše Toptanija, a u kosturnici na Vidu sahranjen je Mustafa Emrilah iz Tirane.)

Vojska se na jonskom ostrvu brzo oporavila i reorganizovala, pa je prebačena na Solunski front, gde je – posle Kajmakčalanske bitke i oslobođenja Bitolja 1916. godine – u rovovima čekala konačnu naredbu za oslobođenje otadžbine.

Kad je napad počeo, srpska vojska je posle Bugara pregazila i nekoliko nemačkih divizija koje su pokušale da zaustave srpsko-francuski proboj kod Niša i uz mestimične borbe kod Vranja, Leskovca i Kragujevca silovito oslobodila zemlju. Država kojoj je austrougarska vlada napisala posmrtnicu vratila se iz mrtvih.

U proboju Solunskog fronta poginuo je 681 Srbin, 182 su nestala, a više od dve hiljade je ranjeno.Gubitakstanovništva u Prvom svetskom ratubio je višestruko veći – od posledica rata, zločina Austrijanaca i Bugara, albanske golgote i bolesti stradalo je 1.300.000 ljudi, ili trećina populacije – i do danas nije nadoknađen.

Nema danas ni one naklonosti zapadnog dela sveta koju smo zaradili u vreme Velikog rata – britanska javnost koja se zgražavala zbog užasnog zločina kraljeubistva u Beogradu 1903. godine tokom rata je požrtvovano pomagala Srbima, u malu zemlju koja se našla na udaru velikih sila stizale su medicinske sestre, a 28. juna 1916. više od 12.000 britanskih školauključilo se u akciju „Kosovski dan”.

Britanci danas ništa ili gotovo ništa ne znaju o podvigu srpske vojske i stradanju Srba od 1914. do 1918.

Da li je to i naša greška? Da li smo i sami zaboravili?