Balkanski dnevnik ruskog novinara

Ovo su beleške iz Sarajeva, koje sam prikupljao skoro deceniju. Tokom svog dugogodišnjeg rada na Balkanu, više puta sam poslovno putovao u bivšu Bosnu i Hercegovinu. Upoznao sam se sa većinom lidera muslimana. Itervjuisao sam Aliju Izetbegovića, Harisa Silajdžića, Hasana Čengića, Hasana Muratovića, Ivana Divljaka i druge.

Početkom i sredinom '90-ih, ti ljudi su bili na svom političkom vrhuncu i bili su neposredno odgovorni za ono što se dešava u regionu. Dosta svog materijala iz tog perioda sam odlučio da po prvi put predstavim javnosti. Želim da slušaoci "Glasa Rusije" saznaju ono o čemu zvanično Sarajevo već dugo vremena ćuti. Događaji tih godina i ljudi sa kojima sam razgovarao imali su veliki uticaj na aktuelnu situaciju u bivšoj Bosni i Hercegovini.

Muslimanski terorizam u Bosni i Hercegovini (kako su Amerikanci obučavali bosanske ekstremiste i teroriste)

Deo 1.

Glavni strateg i veza sa Teheranom je bio ministar odbrane "BiH" Hasan Čengić, prijatelj i bliski saradnik Alije Izetbegovića (koji je umro u oktobru 2003). Hasan Čengić je zajedno sa Izetbegovićem bio u zatvoru u Foči do 1988. Izetbegović je zadužio Čengića za kupovinu naoružavanja za muslimansku vojsku. Hasan Čengić, bivši imam džamije u Zagrebu, svoj zadatak je obavljao veoma pažljivo i tiho, ne privlačeći pažnju javnosti. Od početka do kraja rata (mart 1992 - decembar 1995) oružje je redovno stizalo u Sarajevo iz Irana preko Ankare.

Glavni posrednik je bio sudanski diplomata Elfatim Ali Hasaini i firma “TWRA” (Trid Word Relif Agency). Svi poslovi oko oružja za Sarajevo i specijalne 7. muslimanske brigade, koju su činili dobrovoljci - plaćenici iz Avganistana, Irana, Alžira i drugih zemalja, sprovođeni su uz saglasnost SAD i zapadnih obaveštajnih službi. Finansije je nadgledao Osama bin Laden, Hasan Čengić i firma “TWRA”. U BiH je bila aktivna teroristička organizacija "Oružani islamski pokret", koja je imala mrežu obaveštajnih i terorističkih ispostava na Balkanu. U gradu Fojnici je sva vlast pripadala "Handžar diviziji", koja je otvoreno negovala nacističku tradiciju divizije, formirane 1943. u tadašnjoj Bosni i Hercegovini. Novu "Handžar diviziju" je direktno podržavao Haris Silajdžić - tadašnji ministar inostranih poslova i premijer Muslimansko-hrvatske Federacije.

Divizija se sastojala od 6.000 ljudi - uglavnom Albanaca sa Kosova, Sandžaka i Albanije. Vojnike su obučavali mudžahedini iz Avganistana i Pakistana, stvorivši od njih hladnokrvne ubice. Pored nje, postojao je i poseban odred "Delta" (200), koji su, takođe, činili samo Albanci. 7. muslimanska divizija se sastojala, uglavnom, od prestupnika, koji su vršili etničko čišćenje Srba. Na kraju '93-94 godine, muslimanska vojska se sastojala od 200.000 vojnika i oficira. Muslimanske trupe su do 94-te godine, uz podršku SAD i muslimanskih zemalja, bile naoružane sa dva izviđačka aviona, 85 tenkova, 3200 jedinica teške artiljerije raznog kalibra. Sarajevo je 1993. godine imalo šest transportnih aviona ruske proizvodnje Mi-8S i protiv-avionske projektile SA-16 "Igla".

Pored toga, muslimani su imali i sopstvenu proizvodnju oružja: u Zenici su se proizvodili 105-mm topovi, u Jablanici municija za mitraljeze, a u Vitezu - eksploziv. Nakon završetka građanskog rata u bivšoj BiH (decembar 1995), Vašington izdvaja 500 miliona dolara na stvaranje nove Vojske Muslimankso-hrvatske Federacije Bosne i Hercegovine, koju su činila dva naroda - muslimani i Hrvati. Od toga, samo na tehniku iz starih arsenala Pentagona, potrošeno je 140 miliona. Sa dolaskom NATO-a i Pentagona u Bosnu i Hercegovinu, Izetbegović je dao svoju reč da će zauvek okončati vojnu saradnju sa Teheranom. Tek nakon toga, Bil Klinton je odobrio 500 miliona dolara za vojsku Izetbegovića.

U Vašingtonu je program dobio ime "Obuči i naoružaj." Prva pošiljka oružja je stigla u avgustu '96 godine - tenkovi, oklopna vozila, helikopteri, 46.000 automata M-16. Sa američke strane, za program je bio zadužen portparol CIA, Džejms Pardju. U isto vreme, Sarajevo je nezakonito dobilo 40 jedinica 155-milimetarskih artiljerijskih oruđa iz Turske i Malezije. Svo to oružje se našlo u Zenici, gde je stvoren kamp za obuku muslimanskih vojnika (nezvanično i terorista). Vojnici su bili muslimani, dok su instruktori bili Amerikanci, između ostalih, penzionisani pripadnici CIA i vojne obaveštajne službe. Početna obuka je izvođena u najsavremenijim računarskim salama, a zatim na svežem vazduhu. Vojne opreme je bilo dovoljno: 181 tenk, 150 oklopnih vozila, 674 komada artiljerijskog oružja. U programu "Obuči i naoružaj" učestvovali su još i Saudijska Arabija, Kuvajt, Ujedinjeni Arapski Emirati, Malezija i Bruneja.

(Nastaviće se)