Novi hladni rat

Zapadni „jastrebovi” bili su zadovoljni: američki diplomata i istoričar Džordž F. Kenan bio je u pravu kada je rekao: „Rusija može da trpi na granicama samo neprijatelje i vazale”. Kenan je, doduše, kao američki ambasador u Moskvi, uporedio tadašnji sovjetski režim sa nacističkom Nemačkom zbog čega je 1952. proteran iz Moskve, ali tog citata najtvrđi zapadnjaci setili su se sa zakašnjenjem. Tek kada je postalo jasno da je ruska armija dobro isprašila gruzijske protivnike.

Petodnevni rat Rusije i Gruzije izazvao je na Zapadu pravu pometnju. Manje zbog vojnog poraza njihovog štićenika, gruzijskog lidera Mihaila Sakašvilija, a neuporedivo više zbog straha od navodnog povratka hladnog rata.

Prvi su se ovog istorijskog poređenja dočepali zapadni mediji. U frontalnom obrušavanju na Rusiju zbog njenog vojnog uspeha izvučene su iz medijskih arhiva najbolje hladnoratovske kovanice poput onih o jurišu Crvene armije, buđenju razjarenog ruskog medveda, despotima u Moskvi... Sve to pakovano je u „objektivne” izveštaje, analize i istorijska podsećanja. U jednom trenutku mogao se steći utisak da se točak svetske istorije zaista okrenuo unatrag.

Takav zaključak medija i pojedinih političara i analitičara bio je „serviran” s podsećanjem na neke detalje iz vreme od 1945. do 1990. godine, perioda koji se označava kao doba hladnog rata. Pomenuti termin prvi je, po svemu sudeći, upotrebio u jednom predavanju 1947. berzanski špekulant Bernard Baruh a njegovu definiciju posleratovskog stanja odnosa SAD i Sovjetskog Saveza čuo je i zabeležio poznati američki novinar Volter Lipman.

Ova kovanica dala je upečatljiv i prepoznatljiv žig vremenu žestokih sudara zapadnog i istočnog bloka predvođenih Sjedinjenim Državama i SSSR-om. Decenijama u kojima su dve sučeljene sile i njihovi saveznici koristili sva raspoloživa ekonomska, politička, vojna i propagandna sredstva kako bi porazile ili barem ponizile protivnika. Pored trke u naoružavanju dve strane nadmetale su se i u kulturi, nauci, sportu. Gledano iz zapadnog ugla, bio je to sudar „slobode i demokratije” i „totalitarne diktature”, tržišne i planske ekonomije. Na Istoku je situacija doživljavana kao borba protiv imperijalističkog kapitalizma.

Dve supersile, SSSR i SAD izbegavale su direktni vojni sukob, ali su nekoliko puta  – blokada Berlina (1948), Korejski rat (1950) i Kubanska kriza (1962) dovele planetu na rub katastrofe. Najpoznatiji hladnoratovski „proizvodi” bili su gvozdena zavesa u Evropi i granica duž 38. paralele koja i danas deli dve korejske države. 

Okončanju hladnog rata najviše je doprineo sovjetski lider Mihail Gorbačov – došao na vlast 1985. godine – čija je politika perestrojke i glasnosti otvorila prve pukotine u istočnom bloku. Sve je okončano raspuštanjem istočnog vojnog saveza, Varšavskog ugovora i raspadom Sovjetskog Saveza. Zapad se proglasio za pobednika u hladnom ratu.

Ali gle čuda. Nepune dve decenije kasnije jedna od poraženih snaga, Rusija, iskočila je opet u prvi plan. Drznula se da oružjem kazni avanturu vruće predsedničke glave iz Tbilisija.

Zaštitnici novog svetskog poretka, posebno glavni svetski „prodavac” demokratije iz Bele kuće, posle početne zbunjenosti, krenuli su s oštrom propagandnom paljbom po Rusiji a posebno je na meti Vladimir Putin. U loše orkestriranom nastupu čule su se osude, upozorenje, pretnje, zahtevi da Moskva bude oštro kažnjena. Među ovim glasovima posebno mesto zauzeo je francuski intelektualni dvojac Gliksman – Anri Levi koji je zavapio: „Evropa ne sme da se preda Putinu”.

Strah Zapada od ulaska u novo doba hladnog rata potpuno je razumljiv. Rusija je već i suviše ojačala, postala je, zbog ogromnog prirodnog bogatstva, nezaobilazan ekonomski partner. Sada je i ruska armija u sukobu s Gruzijom pokazala šta može. Na vidiku su i nove ozbiljne sile, Kina i Indija u prvom redu.

Današnji svet već je toliko odmakao u razvoju da se više ne može slušati, kao dosad, glas samo jednog političkog gospodara. Svaki grublji potez u stilu onih iz arsenala hladnog rata, vratiće se kreatoru poput najbolje bačenog bumeranga.