Koga bi Srbija izabrala

 Naizgled nam se pružila prilika da o istom trošku kaznimo i predsednika koji nas je bombardovao i onog koji nam je uzeo Kosovo

Srbi se toga danas nerado sećaju, ali dvehiljadite godine su svojski navijali da pobedi sada toliko omraženi Džordž Buš. Nisu bili za Džordža, koliko su bili protiv njegovog protivnika. Više mu ni ime ne pamte, ali se sećaju da je bio iz tabora Bila Klintona, američkog predsednika za čijeg su vakta nemoralno i nezakonito, bez dozvole Saveta bezbednosti, 78 dana bombardovani.

Srbi Buša nisu napustili ni kada je bez dozvole Ujedinjenih nacija, ali i bez podrške vodećih evropskih nacija napao Irak. Legenda kaže da su naši iseljenici 2004. u Ohaju dali obol Bušovoj tesnoj većini u ovoj ključnoj državi srednjeg Zapada i tako mu omogućili još četiri godine u Beloj kući. Protivkandidat Keri nije se Srbima nešto zamerao, ali je dovoljno bilo to što se pričalo da je hteo da postavi Ričarda Holbruka za državnog sekretara.

Tako osvojen drugi mandat Džordž Buš je, između ostalog, iskoristio da prizna nezavisno Kosovo i Srbi su se, kao klatno, politički zanjihali u suprotnom pravcu. Izgledalo je da im se sreća konačno nasmešila kada je mladi crnački senator Barak Obama u predizbornoj utrci Demokratske stranke trijumfovao nad tobož nepobedivom Hilari Klinton, Bilovom bivšom prvom damom. Srpski kongres ujedinjenja, uticajna američka organizacija u dijaspori, još u januaru je svojim pristalicama sugerisala da glasaju za naprednog i antiratno raspoloženog Obamu. Poraz Klintonove posebno je godio osvetoljubivoj crti ovdašnjeg političkog mentaliteta, a Srbima se ovde naizgled pružala prilika da o istom trošku kazne i predsednika koji ih je bombardovao i onog koji im je uzeo Kosovo.

Lako je podsmevati se srpskoj naivnosti i neveštini u svetskim poslovima, naročito sada kada se ispostavilo da je Obama za potpredsedničkog kandidata izabrao čoveka koji bi po antisrpskoj revnosti postideo i samog Ričarda Holbruka. Džozef Bajden je maltene od prvih dana građanskog rata u Bosni, kao istaknuti član vašingtonskog spoljnopolitičkog establišmenta, zagovarao bombardovanje Srba i naoružavanje Muslimana i Hrvata. Kada mu je 1999. godine želja ispunjena, zalagao se da NATO kopnenim trupama umaršira u Srbiju i uspostavi okupaciju nalik onoj koja je zavedena nad nacističkom Nemačkom i poraženim Japanom.

Zaključak kao da se sam nameće: nemaju Srbi, kao što bi Amerikanci rekli, konja u ovoj trci. Zaludno je navijati i u mašti „kažnjavati” američke političare, a apsurdno bi bilo kada bi, zbog Bajdena, američki Srbi sada pretrčavali nazad u republikanski tabor. Kandidatura Baraka Obame je politički fenomen kakav je danas, od svih zemalja u čijem društvu želimo da budemo, moguć samo u Americi – ne u Francuskoj, ne u Nemačkoj, ne ni u Danskoj ili Švedskoj.

Prilikom sudara nacionalnih interesa sa globalnim procesima, katkad se ruše i najispravnije političke platforme i karijere. Srbi su jedno vreme, preneraženi dubinom svog poraza u sudaru sa američkim trijumfalizmom, gajili iluziju da je njihova nesreća u tome što nisu imali lidere koji bi umeli da se dopadnu Americi ili da joj se barem lukavo dodvore. Mislili smo da bi Amerika prema nama bila bolja da smo mi bili bolji prema svojim susedima, da smo ranije uveli demokratiju, srušili socijalizam, rasprodali fabrike, rafinerije i banke... Mislili smo da naši neprijatelji nisu završili u Hagu samo zato što su prerano umirali…  

Gubitak Kosova i tragedija Gruzije dva su događaja koja možda mogu da nas razuvere. Nije Amerika podržala načelo suvereniteta u slučaju Gruzije zato što Tbilisi ima „demokratski izabranu vladu”, kako je Vašington ponavljao. Niti je to načelo u našem slučaju pogazila zato što je Boris Tadić manji demokrata od autoritarno nastrojenog, ratoborno raspoloženog, egocentričnog Mihaila Sakašvilija.

A nismo ni mi tako različiti od Amerikanaca kao što bismo voleli da mislimo. Poput njih, i mi smo svojim liderima zamerali što su ratove gubili, a ne što su ih započinjali. I mi smo se na međunarodno pravo i moralna načela pozivali tek kada je to nama išlo u korist. Barak Obama danas ne bi bio kandidat za predsednika da rat u Iraku nije krenuo tako loše (kao što Mekejn ne bi postao kandidat da nova američka taktika, surge, nije krenula tako dobro). Malo ko bi smeo da stavi ruku u vatru da bismo se mi, sa istom količinom sile na raspolaganju, u svetu ponašali mnogo bolje od njih.

Malim je državama geografija katkad sudbina, a američka politika prema Srbiji se verovatno neće promeniti, ma za koga mi navijali. Mi smo u ovom spektaklu samo posmatrači – iako nas njegove posledice svakako neće zaobići.