Ambasadori dele srpske političare na „Ruse” i „Amerikance”

 Spoljnopolitička orijentacija stranaka određuje njihove različite reakcije na slične poteze diplomata u Srbiji

Javno obraćanje ruskog ambasadora Aleksandra Konuzina srpskim političarima sa predlogom da se ratifikacija energetskog sporazuma razmatra kao prva tačka dnevnog reda Skupštine Srbije, sigurno nije presedan u ponašanju ambasadora velikih silau Beogradu, ali je možda definitivno potvrdilo još jednu liniju podele ovdašnjih političkih partija na „Ruse” i „Amerikance”. Za Demokratsku stranku Srbije, recimo, Konuzinov gest ne predstavlja mešanje u unutrašnje stvari naše zemlje, dok predstavnici vlasti, doduše nezvanično, misle suprotno. Portparol DSS-a Andreja Mladenović je ovakav stav svoje stranke u ponedeljak obrazložio rečima da ambasador Rusije „nije rekao poslanicima kako da glasaju” već da je samo izrazio očekivanje da će parlament staviti kao prvu tačku dnevnog reda ratifikaciju gasnog sporazuma. U kabinetu potpredsednika vlade Mlađana Dinkića, pak, „Politici” je rečeno da „u Srbiji dnevni red sednice ne određuju strani ambasadori već o tome odlučuju predsednik skupštine i narodni poslanici”.

Pozicije subile različite i kada je britanski ambasador Stiven Vordsvort pre mesec dana dao jednu „nezgodnu” izjavu. Vordsvortov stav da je inicijativa Srbije da Međunarodni sud pravde oceni legalnost proglašenja nezavisnosti Kosova „greška” i „izazivanje”, za predstavnike DSS-a je bilo mešanje u unutrašnje stvari Srbije, a neki funkcioneri vladajuće većine tumačili su to kao njegovo privatnomišljenje, izbegavajući direktnu osudu.

Predsednik Srbije Boris Tadić, međutim, iznenadno, dan posle Vordsvortovog intervjua, sazvao jekonferenciju za novinare na kojoj je rekao da „ako neko misli da će ova proevropska vlada odustati od odbrane nacionalnih interesa zarad evropskih perspektiva, vara se”.

Izjava britanskog ambasadora izazvala je čuđenje i u diplomatskim krugovima u Beogradu, s obzirom na to da se ne smatra uobičajenom za diplomatu tog ranga. Na ambasadoru, kao čoveku za vezu između svoje i vlade zemlje domaćina, odnosno kao činovniku koji je niže rangiran od ministra, nije da „kroji politiku” države u kojoj službuje.

Nigde nije zapisano šta se sme, a šta se ne sme u diplomatskoj praksi, ali neka pravila ponašanja stvorila je praksa, kaže jedan bivši diplomata koji je želeo da ostane anoniman.

– Javno obraćanje, slanje apela, nije baš uobičajeno i to je potez koji dobar diplomata po pravilu izbegava, jer je na granici toga da ga zemlja prijema osudi kao nekoga ko se meša u unutrašnje stvari.

Posebno je iznenađujuće, recimo, traženje da se menja dnevni red sednice parlamenta. Nikada do sada nisam naišao na takav primer. To nisu potezi koji karakterišu dobar i taktičan diplomatski nastup. A ovaj konkretan slučaj posebno iznenađuje ako se uzme u obzir da od 2000. godine do danas ruski parlament nije ratifikovao sporazum o slobodnoj trgovini sa Srbijom. I nikome od naših političara nije palo na pamet da javno vrši pritisak, iako je to pitanje bilo pokretano u svim razgovorima – ističe naš sagovornik.

Možda poslednji put kada su srpska vlast i opozicija imali isto mišljenje o kontroverznom potezu nekog stranog ambasadora bilo je u aprilu prošle godine kada su svi relevantni politički akteri, na čelu sa Vladom Srbije, osudili reči bivšeg nemačkog ambasadora Andreasa Cobela da bi problem Kosova trebalo rešiti što pre „u smislu nadzirane nezavisnosti”, jer bi, u suprotnom, mogli da budu otvoreni problemi u Vojvodini i Sandžaku.

Međutim, epilog kosovskog problema, prema rečima političkog analitičara Dejana Vuka Stankovića, u znatnoj meri je intenzivirao razvrstavanje stranaka prema spoljnopolitičkoj orijentaciji, pa je to sada možda i najbolji kriterijum podele srpske političke scene. Kako kaže, praktično sve relevantne stranke su opredeljene ili za Rusiju ili za Zapad, i njihove reakcije na određene unutrašnje događaje i pojave uslovljene su njihovom spoljnopolitičkom orijentacijom.

Zato će, ako su bliske Rusima, i sve poteze sa njihove strane tumačiti kroz činjenicu da nam Rusija pomaže u vezi sa Kosovom, dok će biti osetljivi na stavove zapadne strane.

– Ruskog ambasadora će, zbog toga, posmatrati kao nekoga ko čak i treba da bude akter na unutrašnjoj političkoj sceni, dok će ambasadore zapadnih zemalja gledati s rezervom. Opet, oni koji su prozapadno orijentisani, biće blagonakloni i relativizovaće čak i neprimerene poteze predstavnika tih zemalja, u kakve spada i mešanje u formiranje vlade – ističe Stanković dodajući da to, zapravo, i nije nikakva novina na domaćoj političkoj sceni.

– To je samo još jedan detalj u našem političkom mozaiku i prilika za stranke da pojedine poteze stranih ambasadora koriste za neku vrstu dnevnopolitičkog potkusurivanja – kaže on.

Za Dušana Janjića, koordinatora Foruma za etničke odnose, ponašanje srpskih političara samo potvrđuje postojanje „nesrećne podele na prozapadne i proruski orijentisane snage”.

– To samo pokazuje koliko je nizak nivo političke svesti u Srbiji, kad ni glavni politički akteri još nisu shvatili da nema te vlade koja može da opstane samo zahvaljujući stranoj pomoći, baš kao ni ona koja se zameri većem delu sveta – kaže Janjić.

Velimir Ilić je otišao u opoziciju uz reči da će Srbiji „jedino biti bolje ako Manter i Vordsvort budu dobre volje”, aludirajući na to da su američki i britanski ambasador uticali na formiranje vlade koalicije Za evropsku Srbiju i Socijalističke partije Srbije.

Narodnjaci su, inače, američkog diplomatu Kamerona Mantera u nekoliko navrata prozivali za direktan uticaj na formiranje aktuelne vladajuće koalicije.

Tako je bilo, recimo i početkom juna, kada je rekao da Amerika želi da pomogne srpskom narodu, ali i da bude sigurna da će buduća vlada u Srbiji biti otvorena za saradnju koja joj se nudi. „Očekujem vreme u kom bismo mogli da radimo sa proevropskim partijama i proevropskom vladom u Srbiji”, naglasio je Manter u intervjuu „Večernjim novostima”, dodajući, između ostalog, da SAD žele saradnju u privredi, kao i saradnju u kulturi i obrazovanju, ali da je skeptičan da to može biti ostvareno „ako bi se formirala vlada Koštunica–Šešelj”.

Takvo ponašanje je, prema Janjićevim rečima, inače karakteristično za diplomate koji službuju u „zemljama nerazvijene demokratije”, u koje spada i Srbija.

U istom rangu je, očigledno, i Crna Gora, sudeći bar po poslednjim istupima američkog ambasadora u Podgorici Roderika Mura, koji sve češće i neprikriveno poručuje crnogorskim vlastima da priznaju nezavisnost Kosova i Metohije, ukoliko žele da uđu u Evropsku uniju.

Izjave američkih ambasadora u Beogradu i Podgorici za Janjića, međutim, nemaju istu težinu, jer šalju različite poruke. Mur je, prema njegovim rečima, dao veoma „blagu izjavu, uz uvažavanje unutrašnjih problema Crne Gore”.

– Mur, zapravo, više najavljuje ono što će se dogoditi, odnosno crnogorsko priznavanje nezavisnosti Kosova. Izjave stranih ambasadora u Beogradu, međutim, dolaze kao pritisak da se neke odluke donesu – zaključuje Janjić.

Da ipak nije reč o „blagim izjavama” ukazuje činjenica da je Mur pre dva dana ponovio da bi crnogorsko priznavanje nezavisnosti Kosova doprinelo jačanju regionalne stabilnosti. Njemu se pridružio i britanski ambasador u Podgorici Kevin Lajn, koji je u intervjuu „Pobjedi” rekao da razume da je „pitanje Kosova vrlo osetljivo za Crnu Goru i za odnose sa Beogradom i Prištinom, ali da veruje da je sada pravo vreme za Crnu Goru da prizna Kosovo”.

Naš sagovornik koji je dobro upoznat sa diplomatskom praksom i dobrim običajima u diplomatiji, kaže da nekonvencionalno (ili, neretko, bahato) ponašanje pojedinih ambasadora nije karakteristično samo za Srbiju, ili zemlje regiona. Tako se, kaže on, diplomate ponašaju prema svim zemljama za koje se proceni da su relativno slabe i da ne mogu odgovoriti adekvatnom merom. One, naime, ne mogu da uzvrate na nepriličan potez nekog diplomate na način kako bi to zasluživalo, jer bi tako imali više štete nego koristi.

– To su primeri takozvane asimetrične zavisnosti – mali mnogo više zavise od velikih, nego oni od nas. Zato oni sebi dozvoljavaju takve stvari. Svaki diplomata bude u iskušenju da tako nešto učini, ali dobar diplomata, ne tri, nego pet puta odmeri pre nego odreže. Ali, očigledno, oni se osećaju dovoljno jakim da ne treba ni da mere, nego odmah režu – ocenjuje ovaj bivši diplomata i navodi da je u zemljama „trećeg sveta” takvo ponašanje mnogo drastičnije (jer se direktno utiče na ishode izbora, promenu režima…) nego u zemljama „istočnog bloka”.

Na poteze ambasadora, koji možda izlaze iz okvira diplomatskog bontona, utiču najviše, naravno, interesi njihovih zemalja. Janjić dodaje da oni zavise i od međusobnog odnosa dveju država, ali i od toga da li možda neki domaći političari nešto „duguju” strancima.

– Konkretno, Rusija je nezadovoljna sadašnjim rasporedom u Vladi Srbije i sada pritiska ekonomske i političke krugove u državi. Oni se ne bi tako ponašali da im neko nešto ne duguje – ocenjuje Janjić. On dodaje da su na Zapadu uvereni kako su oni sastavili sadašnju srpsku vladu, ali se zaboravlja činjenica da je do približavanja Demokratske stranke i socijalista, koji su prethodno imali „blagoslov” Moskve da vladu prave sa radikalima i narodnjacima, došlo tek posle Dačićeve posete Rusiji.

B. Baković - M. R. Petrović

--------------------------------------------------

Prokonzuli

Ambasadorepojedinih zemalja u Srbiji od većine njihovih kolega izdvaja i sama činjenica da su toliko prisutni u medijima da ih prepoznaje i šira javnost. Svojevremeno su nas američki i britanski ambasadori preko televizije ubeđivali da Srbija treba da pristane na nezavisnost Kosova, dok je na isti način ruski ambasador pružao podršku Beogradu.

Potom su ambasadori Nemačke i SAD javno ocenjivali rad Republičke radiodifuzne agencije prilikom dodele nacionalnih frekvencija. Ambasador Andreas Cobel bio je nezadovoljan što na konkursu nije prošao nemački RTL, ocenivši da je to „krajnje neprihvatljivo”, pokušavajući istovremeno da prikaže ceo državni vrh kao korumpirane poslušnike „tajkuna iz Miloševićevog vremena”.

U isto vreme, američki ambasador Majkl Polt, zadovoljan što je (američki) Foks dobio frekvenciju, javno je pohvalio „visoke standarde” RRA u izboru televizija koje će gledati cela Srbija.

Slično Cobelu, međutim, krajem 2006. godine postupila je i američka ambasada kada je kritikovala odluku Vrhovnog suda Srbije da se poništi prvostepena presuda za streljanje hrvatskih zarobljenika na farmi „Ovčara” kod Vukovara. Takva kritika presude američkog Vrhovnog suda smatrala bi se kršenjem nezavisnosti sudske vlasti.

Početkom aprila ove godine i britanski ambasador umešao se u stvari kojima, prema uobičajenim diplomatskim standardima, ne bi trebalo da se bavi, kada je čelnike albanskih partija sa juga Srbije posavetovao kako bi na predstojeće izbore trebalo da idu sa zajedničkom listom da bi u Skupštini Srbije bili zastupljeni sa dva poslanika.

Dugogodišnji dopisnik „Njujork tajmsa” iz Beograda Dejvid Bajnder, inače, pojedine zapadne diplomate, zbog njihovog ponašanja, nazivao je „prokonzulima”, misleći pre svega na nekadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu Vilijama Montgomerija. Bajnder ih je poredio sa starorimskim vlastodršcima u zabačenim delovima imperije koji su imali praktično neograničenu vlast u pokorenim oblastima.

Slična iskustva, ipak, Srbija je imala i sa predstavnicima diplomatskog kora sa Istoka. Ono što je govorio prethodni ruski ambasador Aleksandar Aleksejev, šaljući poruke podrške očuvanju Kosova i Metohije, međutim, odgovaralo je zvaničnom Beogradu, odnosno njegovoj politici u vezi sa statusom KiM.