Ko je izdao Kneza Lazara i Čiča Dražu?

Tema večna, politika dnevna, narod raspolućen. Voždovi ne daj Bože! Neko bi rekao „Kakav narod takva i vlast“. Suprotno od ove povesne narodne izreke izbacili bismo modernu post-sovjetsku aksiomu upravo dijametralno suprotne korelacije: „Kakva vlast takav i narod“. Aksiomu kao kartu na koju igrju „Veliki Brat“ i njegova sabraća nakon pada Berlinskog zida novembra 1989. g. – postaviš demo(no)krate na vlast u svojim kaubojskim kolonijama i rešio si problem do sledećeg podizanja Berlinskog zida. U vrtlogu ove igre našla se i Srbija kako pre tako i nakon državnog udara sa ulice od 5. oktobra 2000. g. što se jasno videlo, između ostalog i, prilikom dodele Nobelove nagrade „za mir“ 2010. g. u Oslu i (ne)prisustva deputata iz demo(no)kratske post-Sloboumne Srbije. Biti il ne biti u Oslu bilo je pitanje tada. Privoleti se il „Carstvu nebeskom“ il „Carstvu zemaljskom“!? S jedne strane fatamorgansko kaubojsko „zlatno tele“, s druge strane trajno validni moralni princip zvani „Kosovski zavet“. Od tada do danas je prošlo dosta meseci za vreme kojih je hercegbosansko-montenegrijanersko-prekodrinska kolonija Republika Ostataka Srbije konačno priznala šiptarsku terorističko-narko Respubljiku Kosova sa fusnotom i kao „nagradu“ za ovaj „svetokosovski“ čin dobila 1. marta 2011. g. i zvanični status „kandidata“ za ulazak u Evropsku Uniju. Datum prijema u punopravno članstvo ovog evropskog kluba se očekuje nakon priznavanja neovisnosti Sandžaka i Vojvodine sa fusnotama ili bez njih nebitno je.   

Civilizacijska veličina jednog naroda, etničke grupe ili pojedinca u moralnom i kvalitativnom smislu se ogleda baš u odlukama donesenim na vremensko-povesnim prekretnicama, tj. onda kada treba izabrati između „Carstva nebeskoga“ ili „Carstva zemaljskoga“. Drugim rečima, onda kada kolektiv ili individua treba da se opredeli između nebeske moralne uzvišenosti i večne istinske pobede s jedne strane ili ovozemaljskog „zlatnog teleta“, moralnog sunovrata i beskrajnog povesnog poraza s druge.

U svetskoj povesnici su retki primeri etnokolektivnog ovozemaljskog samoubistva u krucijalnim istorijskim prekretnicama zarad moralno-nebeske čistote, večne kolektivne pobede i duševnog mira koji daruje jedino Gospod svojim samožrtvenim izabranicima. Odreći se materijalno-pragmatičkih povlastica (realnih ili fatamorganskih) koje nudi „Carstvo zemaljsko“ zarad kolektivne ili individualne moralne samožrtve koje zahteva „Carstvo nebesko“ je najteža odluka koju jedan kolektiv ili pojedinac može da donese, ali se baš u toj odluci ogledaju i shvataju civilizacijska uzvišenost ili varvarsko porinuće onih koji ovakvu prekretničku odluku moraju da donesu. 

Deo srpske nacije sa prostora Šumadije, Pomoravlja, Kosova i Metohije – tj. srednjevekovnih oblasti kneza Lazara Hrebeljanovića i Vuka Brankovića – se od, verovatno, svih drugih nacija i/ili njihovih korpusnih delova u svetskim okvirima u povesnom preseku razlikuje, ali pre svega uzvišeno odskače, upravo po odabiru „Carstva nebeskoga“ umesto „Carstva zemaljskoga“ i to onda kada nije bilo treće mogućnosti za odabir, ako takve treće mogućnosti stvarno i može da bude. Onda kada se moralo birati biti ili nacija ili kolonija, ili čovek ili kmet, ili Gospod ili nevernik srbski narod je sa svojih centralnih povesno-nacionalnih oblasti – Šumadije, Pomoravlja, Kosova i Metohije – te prekretničke 1389. godine, kao i kasnije godina 1941.−1945. srbski narod sa prostora istočno od Drine, na pred poslatom ultimativnom „knjigom“ od strane (azijatske i Euro-nemačke) Imperije svojim odabirom nematerijalnog i moralno čistog „Carstva nebeskoga“ postao nacijom, čovekom i Gospodom. Deo srbskog naroda je tada, predvođen knezom Lazarom Hrebeljanovićem, Vukom Brankovićem i Čiča Dražom Mihailovićem, odbacio „zlatno tele“ otomanske azijatske i rajhovske evropske unije, odbacio zlatnike iz stambulskih i berlinskih „Strukturalnih fondova“, odbacio da učestvuje u krstaškom pohodu protiv Trećeg Rima – Moskve i odbacio da mu se Otadžbina svedena u granice Smederevskog sandžaka/Beogradskog pašaluka naziva „Srbijom“ sa ili bez fusnote. Srbski narod iz centralne Srbije je tada, te 1389. i 1941. g., pokazao i dokazao i sebi i drugima da je pre svega slobodna nacija a ne kolektivna feudalna raja koja se prodaje za zlatne dukate i druge ovozemaljsko-farisejske  beneficije. Srbi centralnih srbskih oblasti, tj. istočno od reke Drine, su tada kao nacija svima pokazali i dokazali da zarad „zlatnoga teleta“ neće da udare ni na majku ni na brata niti da dozvole da zarad zlatnih fondova im gazde koje šalju „knjige“ svode Otadžbinu u državne granice u kojima je državni „Jug“ u okolini Leskovca (tako se zove Tadić-Šu[nato]ovska vojna baza u okolini Leskovca) a ne Đakovica, Prizren, Prilep i Đevđelija, a sever ušće Save u Dunav umesto Subotice i Horgoša.

Na žalost, deo srbskog etnolingvističkog kolektiva (nacije) zapadno od reke Drine se u oba ova slučaja povesnih prekretnica godina 1389. i 1941. nije pokazao dostojnim „Carstva nebeskog“ pa čak ni pripadnosti srbskoj naciji. Naime, poznato je da su hercegbosanski Srbi izdali srbijanske Srbe u Boju na Kosovu 28. juna 1389. g. – u boju koji je trebao da bude sveopšti srbski boj za nacionalnu slobodu, nezavisnost i identitet čitavog srbskog nacionalnog bića. Međutim, u samom boju protiv azijatskih Osmanlija su faktički učestvovale uglavnom trupe kneza Lazara Hrebeljanovića iz Šumadije i Pomoravlja i vojska Vuka Brankovića sa Kosova i Metohije. Iz „junačke i presvijetle“ Crne Gore nije došao niko dok je kralj srpske Kraljevine Bosne Tvrtko Prvi Kotromanić na Kosovo Polje poslao malobrojnu vojsku pod komandom hercegovačkog velmože generala Vlatka Vukovića. Ovde je bitno istaći da je upravo hercegbosanski kralj Tvrtko, koji se 1377. g. krunisao za Kralja Srba i Bosne, pretendujući tako da ujedini sve srpske zemlje i narod pod kraljevskim skiptrom svoje Bosne, i to na grobu Svetoga Save u Mileševi, bio i u nacionalnoj i u moralnoj obavezi da sa svojom voskom i svojom ličnošću prednjači u odbrani Srpstva na Kosovu i da upravo on bude taj koji će možda čak i ostati bez glave u toku bitke a ne knez Lazar koji nikada nije imao ikakvih pretenzija da bude ujedinitelj svih Srba i svih srbskih zemalja. Međutim, Kralj Bosne i svih Srba je na Kosovo poslao mizerne trupe, tj. samo jedan jedini odred. Da zlo bude još veće, u toku same bitke, i to u njenoj odlučujućoj fazi, kada samoproglašeni sultan Bajazit kreće sa svojim krilom u proboj ka srbskom centru da reši ishod čitave bitke upravo Hercegbosanac Vlatko Vuković bezrazložno izvodi svoju hercegbosansku vojsku iz bitke – vojsku koja je upravo i stajala na Bajazitovom putu ka srbskom centru – i tako omogućava Bajazitu da razbije glavnicu srpske vojske i reši boj u svoju korist. Hercegbosanac Vlatko Vuković se vrativši preko Drine u svoju Otadžbinu čak poslužio i notornom laži izvestivši svoga kralja Tvrtka da je hrišćanska armija dobila bitku nad nevernicima a on se sa boja vratio nakon njegovog srećnog završetka i to kao pobednik. Stoga je i sam Tvrtko razglasio po Evropi veliku hrišćansku pobedu nad Turcima muslimanima. Ipak, ko je stvarno dobio bitku je vrlo brzo postalo jasno pa je stoga u narednim decenijama Hercegbosancima bilo nužno da nekako „pojasne“ ovu činjenicu a sa sebe da skinu ljagu izdaje i neverstva. To se uradilo na jedan krajnje perfidan način tako što se u tzv. „srpske narodne junačke pijesme“ kosovskog i pokosovskog ciklusa, a koje su spevane na „najčistijem“ srbskom jeziku hercegovačkog izgovora (hercegovačka ijekavica) ubacuje motiv izdaje Srbijanca Vuka Brankovića a ne pravog izdajnika Hercegbosanca Vlatka Vukovića! Dakle, ispada na osnovu hercegovačkih guslarskih pojanja da je Srbijanac Vuk Branković izdao svoju sopstvenu feudalnu oblast na čijem terenu se boj i vodio a samim tim i svoju Otadžbinu Srbiju. Ipak, istoriografija zna pouzdano da se u ovom slučaju radi o podmetanju „kukavičijeg jajeta“ obzirom da je pravi izdajica Hercegbosanac Vlatko Vuković koji se čak bezobrazno vratio u svoju Otadžbinu preko Drine kao „pobednik“.

Ovde je neophodno napomenuti i još tri vrlo bitna povesna detalja u vezi sa učešćem hercegbosanske strane u Kosovskom boju:

·    Hercegbosanac Tvrtko Prvi sa svojom zvaničnom vladarskom titulom Kralj Srba i Bosne te 1389. g. je nakon boja u svojim pismima Trogiru (1. avgusta 1389. g.) i Firenci (dva meseca kasnije) predstavio tu navodnu pobedu hrišćana nad nevernicima kao svoju ličnu ne spominjući uopšte Srbijanca Kneza Lazara da je u samom boju i učestvovao! Međutim, povest zna da upravo Hercegbosanac Tvrtko Prvi nije došao na Kosovo da i lično brani narod čiji je titularni vladar bio niti je poslao na Kosovo neke značajnije trupe. Za razliku od njega, knez Lazar se nije nikada kitio titulom vladara svih Srba kao što je to radio Tvrtko koji za te svoje Srbe faktički ne samo da nije ništa uradio u odlučujućem povesnom trenutku već je njegova vojska bila i glavni uzrok poraza srpske nacionalne vojske u samom boju. Nespominjanje učešća Srbijanca Kneza Lazara u boju na svojoj sopstvenoj zemlji, tj. državi, a kamoli njegovu mučeničku pogibiju, predstavlja možda i glavnu karakteristiku nemoralne ličnosti Hercegbosanca Tvrtka Prvog koji ne samo što masno laže Evropu o stvarnim povesnim faktima već se bukvalno kiti tuđim perjem da bi nešto kasnije njegovi sunarodnici kroz stihove lažno prebacili svu krivicu izdaje za nacionalni poraz preko Drine u tuđu kuću.

·     Sam kralj Tvrtko Prvi nije učestvovao u boju na Kosovu niti je tamo, kao što bi se očekivalo, poslao iole značajnije vojne trupe. Umesto samoga sebe tamo je poslao jedan odred vojske pod komandom svog generala. Na osnovu raspoložive arhivske građe znamo i zašto: bio je zauzet osvajanjem primorskih dalmatinskih gradova. Dakle, Hercegbosancu Tvrtku je u najkritičnijem trenutku čitave povesti srpske nacije bilo mnogo važnije da opseda dalmatinske gradove kako bi ih osvojio i uključio u svoju Bosnu nego da preko Drine na Kosovu Polju spašava čitavo Srpstvo čiji je nominalni vladar i bio! Da zlo bude još veće, ti dalmatinski gradovi su mogli da se osvoje i kasnije i sa te strane bosanskoj kraljevini nije pretila nikakva opasnost za razliku od Kosovskog boja gde se radilo biti ili nebiti i to sada ili nikada. Tvrtko ne samo da se izdavao za vladara svih Srba već je i jedan deo teritorije Srbije okupirao i uključio u svoju bosansku državu pa je i stoga bio obavezan da je brani od inovernih osvajača što on nije učinio. Ono što jeste učinio bilo je da je jednostavno Srbijanca kneza Lazara pustio niz vodu prekrajajući povesne činjenice nakon boja i proširujući granice svoje sopstvene države na dalmatinskom primorju na uštrb sudbine Srbije. [1] Ipak, sam Knez Lazar videvši šta mu je Tvrtko poslao kao „pomoć“ (da još jednom ođe ne spominjemo šta (ni)su na Kosovo poslali prekolimski Crnogorci) nije odustao od „Carstva nebeskog“ predvodivši znatno slabiju srbijansku vojsku na Turke svesno žrtvujući svoj život za „Krst časni i slobodu zlatnu!“