Momčilo Mrdaković: Zanimaju me sižei u kojima se spajaju suze i smeh

Na 35. Moskovskom međunarodnom filmskom festivalu srbski film je predstavljen u okviru programa Svetska premijera režiserskim debijem Momčila Mrdakovića, filmom Mamaroš. Mrdaković je po obrazovanju arhitekta, diplomirao je na Beogradskom univerzitetu. Takođe zajedno sa Srđanom Dragojevićem napisao je scenario za film To sam ja heroj, koji je dobio nagradu Međunarodnog konkursa filmskih dramaturga.

Mrdaković je doputovao da predstavi film na filmskom festivalu zajedno sa svojom mamom, što je vrlo dirljivo. U svim iskušenjima koja je preživeo sin, ona je bila pored njega i podržavala ga u najtežim trenucima. Zahvaljujući njenoj pomoći i rođen je film Mamaroš.

Kako se rodila ideja za ovaj film – delo tri zemlje?

- Koprodukcija zato što u Srbiji više ne može da se snimi samo srbski film. Bar ne neki sa značajnijim zahtevom. Ove godine budžet za film je nula. A isto zbog toga što je to budućnost, izgleda, evropske kinematografije – koprodukcija. A i sama ideja za film je došla od jedne nemačke producentkinje, kojoj sam ja ispričao slučajno sve to što se desilo mojoj mami i meni. I ona je rekla – to ti je film.

Na kojim novim projektima radite?

- Ta tema sledećeg filma je opet još malo crnja komedija koja se delimično dešava u konclogoru za vreme Drugog svetskog rata. Naravno, opet sa tom kombinacijom smeha, što Amerikanci zovu „smeha pod vešalima“. Nadam se, to će biti lakše finansirati. Zanimaju me sve teme koje omogućavaju taj spoj komedije i suza. Takav duh filma, i bilo koja priča ili bilo šta. Zato što mislim da sada veoma fale takvi filmovi koji su se mnogo snimali pr e mnogo godina, zato što su filmovi mnogo postali razuđeniji u žanrovima i uglavnom su takozvani umetnički festivalski filmovi o tragedijama i o nesreći ljudi, a što mislim da u krajnjem slučaju većina ljudi ne voli da gleda. I zato mislim da američki holivudski film vlada, jer oni su toga najviše svesni i oni nikada nisu zaboravili da film ipak mora da bude i zabava. Kroz bilo koju formu: i akciju, i nasilje, i komediju... Naravno, oni preteraju u tome, tehnologija preuzme sve i ti filmovi postaju besmisleni. Ali to osnovno pravilo je uvek njima u podsvesti, da film mora da drži čoveka budnim, a ne kao na mnogim festivalima, kad vidiš da kritičari odspavaju pola filma, a posle napišu hvalospeve.

Koliko je velika verovatnoća da će nacionalni film preživeti? I treba li snimati globalne nadnacionalne sižee ili se koncentrisati na uske teme?

- To je najveća dilema: kako raditi? Da li raditi za festivale, da li raditi film na engleskom, pa da svi mogu da gledaju? Recimo, Rumuni savršeno prolaze na festivalima i iste te filmove u Rumuniji niko ne gleda. U Srbiji je ista dilema. Nažalost, u Srbiji mnogi mladi režiseri pokušavaju da naprave neke neo-tarantino filmove, umesto da gledaju svoja posla. To je najveća, verovatno, mudrost – iz lokalne teme napraviti nešto što svako na planeti može da gleda, da nađe nešto u tome da mu drži pažnju i da ima neko zadovoljstvo. Mi – nažalost ili za dobrobit umetnika – nismo Švajcarska pa da se ništa nije desilo hiljadu godina. Imamo non-stop savršene izvore za priče: ratovi, nesreće... Ali to oni ne koriste. Uglavnom prave izmišljene kopije nečega što nisu oni.

Postoje li neki planovi da se napravi film zajedno sa ruskim kolegama, da se snimaju ruski glumci ili ruska klasika?

- Naravno. Hteo bih i modernu književnost. Ja sam pokušao i pre, a možda ću sad uspeti da napravim ekranizacuju romana „To sam ja, Edička“ Edvarda Limonova, koji se dešava u Njujorku, gde ja poznajem situaciju. I ja mislim da je to fantastična književnost. A to što se on sad bavi više politikom, ja mislim da je to deo njegove tragedije. U redu je, on voli buran život, svako voli, ali voli da bude i troublemaker. Problem je što njega više u Srbiji i na Zapadu ne prevode, tako da ne mogu da pratim šta je on uradio posle prvih pet romana. Zanemarujući politiku i sve, ja mislim da je on fascinantan pisac u ravni, ne znam... Bukovskog... Mislim da su Dovlatov i Limonov moderni klasici.

Ana Delicijeva, Timur Blohin,