Medvedev: Rusija spremna da prekine saradnju sa NATO

Nakon što je nedavno zamrzla svoje učešće u radu Saveta Rusija–NATO, RF je danas povećala ulog u partiju koja se igra na međunarodnoj sceni.

„Ako oni budu hteli potpuni raskid odnosa, za Rusiju se ništa strašno neće desiti”, rekao je Medvedev dodavši da je „Rusija dosta dugo i dosledno težila razvoju odnosa sa alijansom... Ali, mi smo hteli da razvijamo prave partnerske odnose, a ne da živimo u iluzijama, kada oko nas postavljaju baze, uvlače sve više država u NATO, a nama ponavljaju: ’Ne brinite’. Nama takve iluzije nisu potrebne.”

Ruski predsednik koji je u poslednje vreme svojom odlučnošću i retorikom koja se nimalo ne razlikuje od Putinove iznenadio one koji su verovali da će se s njim lakše dogovarati, istakao je da je „za saradnju, pre svega, zainteresovana alijansa, a ne Rusija”.

I premijer Putin je danas poslao svoju poruku svetu – doneo je odluku da se anuliraju svi dosadašnji ustupci koji su godinama činjeni kako bi Rusija ušla u Svetsku trgovinsku organizaciju.

„Predlažemo da se nastave pregovori u okviru radne grupe o pristupanju Rusije Svetskoj trgovinskoj organizaciji, ali treba informisati partnere da ćemo izaći iz nekih dogovora koji danas protivureče interesima Ruske Federacije”.

Državna duma i Savet federacije Rusije obratili su se danas predsedniku Medvedevu sa zahtevom da prizna Južnu Osetiju i Abhaziju. Iako to nije prvo obraćanje predsedniku sa sličnim zahtevom, ono je dosad najodlučnije. Kada je to poslednji put urađeno formulacija je bila da predsednik treba „da razmisli o opravdanosti priznavanja”, dok se danas jasno kaže da „treba da prizna”. Nije nevažno da su na obe sednice prisustvovali svi deputati i da su odluke bile jednoglasne. Mada odluka parlamenta ima samo savetodavni karakter po ruskom Ustavu, treba imati u vidu da je ruski predsednik još 14. avgusta rekao Bagapšu i Kokojtiju, predsednicima nepriznatih republika, da će Rusija podržati svaku odluku Južne Osetije i Abhazije i da će biti garant te odluke u svetu. Zato se može smatrati da je proces priznavanja nepriznatih republika počeo.

Zasad nema zvaničnih izjava da će bilo ko u svetu slediti primer Rusije, ali je vrlo verovatno da Ruska Federacija ipak neće ostati usamljena. Isto kao što su se određene države odnosile prema nezavisnosti Kosova polazeći od svojih interesa – pa čak ni Gruzija nije priznala novu državu, tako će se i sada naći oni koji imaju razloga da pozdrave eventualnu odluku Kremlja. Tu su u prvom redu one zemlje koje su već podržale Rusiju nakon događaja u Južnoj Osetiji kao što su Kuba, Venecuela, Sirija, deo Zajednice Nezavisnih Država...

Ipak, mnogo će glasniji biti oni drugi koji su se nadali da će se najnovija Sakašvilijeva avantura završiti slabljenjem uticaja Rusije na Kavkazu i verovali da će, nezavisno od reakcije Rusije, Gruzija biti pobednik. U Moskvi se veruje da je logika bila sledeća – ako uspe blickrig, Gruzija će potčiniti nepokorne i bez ikakvih teritorijalnih problema stati u red za prijem u NATO. Ako se desi suprotno, odnosno ono što se zapravo desilo, ako potisne gruzijsku vojsku, Rusija će biti faktički uvučena u rat i kao takva izgubiti pravo da ostane na toj teritoriji kao mirotvorac. Na njeno mesto će doći međunarodne snage, čija će uloga biti da pacifikuju „pobunjenike”.

Na taj drugi scenario su sračunati i postupci Sakašvilija nakon petodnevnog rata – istupanje iz ZND automatski znači da se odluke Zajednice koja je zapravo svojevremeno dala mandat mirovnim snagama, više ne odnose na Gruziju. Tome treba dodati i kategorično protivljenje Gruzije da Rusija ostane na njenoj teritoriji, kao i sve češće zahteve međunarodne zajednice da se u rešavanje problema uključi i OEBS. Odatle do zahteva da ruski mirotvorci napuste Gruziju nije daleko. Upravo je taj scenario ubrzao rusku odluku da krene u priznavanje nepriznatih republika. Kad se ima u vidu da je Rusija mnogo puta do sada izjavljivala da širenje NATO-a prema njenim granicama smatra opasnim po svoju bezbednost, nije teško zaključiti da Moskva ne želi da njena vojska napusti to područje. Jedini način da ostane na tom prostoru je da je neko zvanično pozove, a to može da uradi samo samostalna država...

Oko 80 odsto ruskog javno mnenja, prema najnovijim ispitivanjima, smatra da Južna Osetija ne treba da ostane u Gruziji, dok samo četiri odsto smatra da treba, ukoliko joj se da široka autonomija. Onih 80 odsto je podeljeno u mišljenu na pola-pola – jedni smatraju da Južna Osetija treba da ostane nezavisna država, a drugi da je treba primiti u sastav Rusije.

Ukoliko Medvedev odluči da prizna republike koje Gruzija de fakto nikad nije kontrolisala, pa i ako Rusiju podrži određeni broj drugih država, to neće značiti da te države postaju međunarodni subjekat. One će, ipak, od toga imati velike koristi, pre svega u oblasti bezbednosti, ali i ekonomije. Rusiji je svesna da će joj to doneti pogoršanje imidža na međunarodnoj sceni, ali je jasno poslala poruku da je na to spremna.

Odnosi sa Evropskom unijom će možda stagnirati – predviđeni pregovori o novom Sporazumu o partnerstvu i saradnji mogu biti odloženi, a Moskva ionako smatra da je Evropa ekonomski gigant koji nema odgovarajuću političku snagu.

Može se desiti i da ideja ruskog predsednika Medvedeva o izradi novog sporazuma o evropskoj bezbednosti bude zaustavljena pre nego što je i razmatrana, ali Rusija je i do sada stvarnu saradnju imala samo sa Nemačkom, Francuskom i Italijom. I tu se, koliko se sad vidi, ništa neće promeniti.

Za Moskvu je postalo belodano da je posle rata u Južnoj Osetiji počela nova era u međunarodnim odnosima: moraće da se grade novi odnosi i nova pravila ponašanja. A na kakvim će se temeljima oni graditi zavisi od mnogih faktora. Jedan od bitnih je i činjenica da u Americi traje predizborna kampanja, što daje šansu da se posle izbora situacija još jednom razmotri i sve počne iz početka.