Smrt na Varvarinskom mostu

Piše Konatsntin Kačalin

Marina Jovanović ne može da zaboravi svoju najbolju drugaricu Sanju Milenković. Užasna podudarnost – hitlerovci su 6. aprila 1941. godine bombardovali glavni grad Jugoslavije Beograd, bilo je to na dan pravoslavnog Uskrsa.

Tačan broj žrtava tada nije bio ustanovljen. Smatra se da je poginulo oko 4000 Beograđana. Na dan Svete Trojice 30. maja 1999. godine nemački NATO piloti gađali su ljude na Varvarinskom mostu. Poginulo je desetoro ljudi, a njih 70 je ranjeno.

Među žrtvama su Sanja Milenković (16), učenica iz Donjeg Katuna, Milan Savić (24), radnik iz Varvarina, Vojkan Stanković (31), snimatelj iz Varvarina, Zoran Marinković (33), radnik iz Sela Varvarin, Ratobor Simonović (38), radnik iz Donjeg Katuna, Milivoje Ćirić (66), sveštenik iz Varvarina, Stojan Ristić (56), poljoprivrednik iz sela Varvarina, Tola Apostolović (74), poljoprivrednik iz Varvarina i Dragoslav Terzić (68), penzioner iz sela Varvarina.

Nekoliko godina posle strašnog događaja na mostu u Varvarinu porodice poginulih uz podršku nemačkog advokata Urika Dosta podneli su tužbu tražeći odštetu za žrtve. Međutim, njihova tužba je odbijana nekoliko puta. Prvo je to učinio okružni sud u Bonu, a zatim i Vrhovni sud u Kelnu. Poslednji put negativan odgovor je stigao iz Saveznog suda u Karlsrueu. U Nemačkoj to obrazlažu time da međunarodno pravo priznaje rat, samo za žalbe među državama. Individualne zahteve sud ne razmatra. I za taj zločin niko ne može da bude kažnjen. Piloti su ispunjavali naređenja svojih NATO komandi iz Brisela. Ispada da su nemački piloti, koji su ubili civile na praznik, nevini pred zakonom i mogu da nastave da žive apsolutno mirno. Interesantno je da li se oni sete, bar ponekad, 30. maj 1999. godine. Meni se čini – ne.

Marina Jovanović ovaj dan ne može da zaboravi nikada. Ona stalno misli o svojoj najboljoj drugarici Sanji Milenković. Evo šta je ona napisala o njoj u svom dnevniku:

„Živele smo zajedno i bile smo najbolje drugarice. Uvek smo bile zajedno, visoka plavuša Sanja i tamnokosa Marina. Sa nestrpljenjem smo čekale proleće, da procvetaju prve višnje. Volele smo da slušamo muziku i vozimo bicikle, da trčimo bose po zelenoj travi. Još se sećam kako se ona zarazno smejala. Uvek nam je bilo lepo svuda, i u Beogradu i u Varvarinu. Rodile smo se iste 1983. godine, ja u septembru, Sanja u novembru. Sa kakvim zadovoljstvom se Sanja bavila matematikom, kako je lako rešavala najteže jednačine.  Sanja i ja smo obožavale da gledamo zvezde i razmišljamo o tome šta se nalazi na samom vrhu, na kraju neba. Najiskrenije emocije iz tih dana još uvek su prisutne i one ću tu zauvek ostati. Kada izgubimo najbliže, uspomene su jedina mogućnost da se sa njima sretnemo još jednom. Nedostaješ mi, moja najabolja drugarice Sanja Milenković“.

Marina je od detinjstva maštala da postane novinarka. Čini mi se da je ona mogla da bude autor čudesnih članaka i reportaža. Marina je vrlo talentovana i divna devojka. Strašni događaj na Varvarinskom mostu 30. maja 1999. godine preokrenuo je njen život zauvek. Samo čudo i umeće srbskih lekara spasli su je od smrti. Posle tragedije na mostu Marina Jovanović se dugo lečila. I shvatila da je profesija lekar danas za nju mnogo značajnija, nego novinarstvo. Marina se upisala na Beogradski univerzitet na Medicinski fakultet i sa uspehom ga završila. Danas je ona lekar i uvek žuri da pomogne onima kojima je pomoć potrebna u najtežem trenutku. Ona voli ljude, voli život i svoju Srbiju. Zemlju, koju su u proleće 1999. godine pokušali da slome i bace na kolena, oni koji su smatrali „Milosrdnog anđela“ mirovnom operacijom. Međutim „Milosrdni anđeo“ je bio nemilosrdni đavo koji je ubijao i sakatio civile.