„Jugo” vozi poslednji krug

Proizvodnja nacionalnog automobila biće ugašena najverovatnije 2009.

Kragujevac – „Jugo” ide u penziju, a sa najpopularnijim autom posle „fiće” u Kragujevcu će, po instaliranju nove „Fijatove” tehnologije, prestati proizvodnja i svih ostalih „Zastavinih” modela – „keca”, „osmice” i „floride”. Neizbežan kraj „zlatne ere” srpske automobilske industrije, započete pre više od pola veka u pogonima „Zavoda Crvena zastava”, najavili su i ministar Mlađan Dinkić i generalni direktor Grupe „Zastava vozila” Zoran Radojević. Za svoje „oldtajmere” kragujevačka fabrika će biti vezana samo još zakonskom obavezom o proizvodnji delova za ove modele u kontingentu koji zadovoljava sedmogodišnju potrošnju.

Proizvodnja „juga” i ostalih modela iz domaćeg programa biće obustavljena najverovatnije 2009. godine, a tačan datum, prema Radojevićevim rečima, biće poznat tek nakon konkretizacije ugovora sa „Fijatom”, koji bi trebalo da bude potpisan sledećeg meseca. Dakle, na jesen 2009. biće saopšten datum „odlaska u penziju” popularnog „juga”, prvog samostalnog projekta kragujevačke fabrike automobila. Svi ostali „Zastavini” modeli su, naime, bili replike torinskog giganta, od „fiće”, preko „stojadina” i „osmice”, pa sve do „floride”.

Zvuči patetično, ali dolazak „Fijata”, koji će udahnuti novi život „Zastavi”, označiće i definitivan kraj „temperamentnog štediše”, kako je kragujevačka fabrika s početka osamdesetih godina prošlog veka, kada je „jugo” počeo da se proizvodi, reklamirala svoj novi model.

Biće to zasigurno i prilika da se podsetimo „posla stoleća”, kako je nazvan aranžman sa SAD u vezi sa izvozom „jugića” na tamošnje tržište. Za pet godina, od prvog transporta 23. jula 1985, pa sve do 1990, „Zastava” je dilerima u SAD isporučila ukupno 141.511 ovih vozila. Ko zna šta bi bilo da kraj tog posla nije bio i kraj SFRJ, koja je počela da se cepa po republičkim šavovima!?

Iako je cela priča oko firme „Jugo Amerika” imala svoju političku pozadinu, tadašnji direktor „Zastave” Rodoljub Micić svojevremeno je za „Politiku” objasnio i finansijski krah ovog posla. Naime, niska cena od 3.990 američkih dolara bila je fiksna, a „Zastava” je repromaterijal plaćala u nemačkim markama, koja je baš u tom periodu enormno jačala u odnosu na dolar.

„Posao stoleća”, koji je iniciran na najvišem državnom nivou, svakako je bio osuđen na propast, ali se mnogi Kragujevčani još uvek sećaju euforije sa kojom je „jugić” ispraćen za SAD. Ulice su bile okićene američkim i jugoslovenskim zastavama, baš kao i brod „Erika Bolton”, kojim je prvi kontingent vozila transportovan iz luke Bar za Baltimor.

Pompezno najavljen aranžman od samog početka pratile su brojne kontroverze. „Jugo” je, naime, 1981. proglašen najboljim autom u Srbiji, a prve godine izvoza, 1985, „Njujork tajms” ga je proglasio najgorim autom u SAD, dok ga je magazin „Tajm” 2007. godine svrstao na listu 50 najgorih automobila svih vremena. Američki popartisti su ga koristili za svoje performanse, hrvatska emigracija dizala je u vazduh placeve na kojima se prodavao. Čitav posao je vodio Malkolm Briklin, sumnjivi američki biznismen, koji je upropastio više sličnih projekata i firmi, ali sam nikada nije bankrotirao. Isti čovek se u Kragujevcu pojavio i posle 2000, ali je netragom nestao.

Tu tragikomičnu istoriju „jugića” Kragujevčani su s početka serijske proizvodnje, koja je pokrenuta 28. novembra 1980, videli sasvim drugačije. Baš kao i većina Jugoslovena koji su u „jugu” prepoznali novog „fiću”. Mali, a dovoljno veliki za porodični bagaž, startan, a ne troši mnogo i, što je najvažnije, delovi su se mogli naći „na svakom ćošku”. Viceve o grejačima na zadnjem staklu koji su tu da bi vozač mogao da greje ruke dok gura pokvareni auto, Kragujevčani su primali blagonaklono, tvrdeći da ih „jugić nikad nije izdao”. Svi su ga, jednostavno, voleli.

Do ovog trenutka, u Kragujevcu je proizvedeno oko 800.000 ovih automobila, a trenutno se u „Zastavi” svakog meseca napravi oko 450 „jugića”. Treba, međutim, napomenuti, da gubitak po komadu najjeftinijeg auta u Evropi iznosi oko 500 evra, zbog čega država godinama subvencionira „Zastavu”.

„Jugo” je, podsetimo, sa zapreminom motora od 1.000 i 1.100 kubika, imao nekoliko varijanti (od 45, 55, 60 i 65 konjskih snaga), a bio je i jedini „Zastavin” auto koji je imao i svoju kabriolet verziju. Takvog jednog, i dan-danas, po sopstvenom priznanju, vozi ministar Božidar Đelić.

Međutim, kad se više ne bude proizvodio, „jugići” će, s obzirom na platežnu moć većine stanovništva, i dalje „gutati asfalt” po srpskim putevima. Polovan ne košta više od 1.000 evra, delova ima „u svakom dvorištu” i „ispod svake šljive”, pa će se krpiti dok limarija načisto ne propadne. Treba li išta više reći o „velikom-malom jugu”, kad je i Lorens Iglberger, ambasador SAD u Jugoslaviji, bio u Upravnom odboru firme „Jugo Amerika”.

– Članovi jugoslovenskog lobija u Vašingtonu, poput Lorensa Iglbergera (kasnije državnog sekretara u Bušovoj administraciji) projektom „Jugo Amerika” ponudili su Srbiji i Jugoslaviji poslednju veliku priliku za ekonomski oporavak – pisao je dr Predrag Simić, bivši direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu i sadašnji ambasador Srbije u Parizu.

„Jugo” je, definitivno, bio jedan od poslednjih pokušaja okretanja Jugoslavije ka Zapadu. Možda će „Zastava” sa „Fijatom” ovoga puta imati više sreće.


„Jugić” u Holivudu

U filmu „Umri muški 3” iz 1995. Brus Vilis i Semjuel L. Džekson jure žutim „jugićem” zle momke i ne uspevaju da ih stignu, da bi Vilis opsovao na račun stranih kola. Ideja da se koristi „jugo” pozajmljena je iz trilera „Vrana” iz 1994. godine sa Brendonom Lijem, u kojem se jedan od junaka filma „zakucava” u policijska kola zbog loših tehničkih karakteristika vozila, uz psovke na račun „jugića”. Zaplet kriminalističke komedije „Ko je ubio Monu” iz 2000. sa Denijem de Vitom baziran je na misterioznoj pogibiji glavne junakinje (Bet Midler) koja, vozeći „jugo”, sleće u provaliju.

Brane Kartalović


Sto dolara za nepredviđeno održavanje

Bez obzira na titulu „Mona Lize loših automobila" koju je „Tajm" dodelio „jugu", vlasnici tog vozila u Americi, u brojnim komentarima na Internetu, imaju i drugačija mišljenje. O tome svedoče mnogobrojna pozitivna iskustva, poput jednog vozača „jugića" koji je prošle godine došao do zaključka da je za četiri godine prešao 148.000 milja i da je za to vreme potrošio samo sto dolara za nepredviđeno održavanje. Verovatno na osnovu sličnog iskustva, jedan Amerikanac je poručio da će u svojoj garaži uvek imati jedan „jugo". On se, naime, ne seća kada je rezervni deo platio više od 20 dolara.

- Uz redovnu promenu ulja i kaiševa, nikada nisam imao problem. Ovo je odličan mali automobil - glasi komentar iz decembra 2001. godine.

O kvalitetu „juga" za američko tržište, koji je bio znatno kvalitetniji i moderniji od vozila koje je „Zastava" prodavala na domaćem tržištu - ondašnjoj velikoj Jugoslaviji, svedoči i iskustvo jednog vozača sa Malte. On tvrdi da je „jugo" najbolji automobil koji je ikada imao. Posebno zbog loših puteva na Malti i činjenice da na svom „jugu 45-A" nikada nije menjao amortizere.

„Jugo me nikada nije razočarao. Voleo bih da su i ljudi tako pouzdani."