Velika Albanija- ideja ili realnost ?

Još od 1878.godine i stvaranja Prizrenske lige, nejasno je da li je ova organizacija zapravo preteča projekta Velike Albanije ili jedan oblik manipulacije albanskim narodom u vođenju balkanske politike. Jer, ova je organizacija uglavnom bila instrument Osmanlijske politike i politike evropskih sila na Balkanu krajem 19.veka.

Neki istoričari smatraju Prizrensku ligu izrazom opštealbanskog nacionalnog pokreta nakon završetka rata između Rusije, Srbije i Crne Gore protiv Osmanskog carstva 1878. godine.

Sa druge strane, Prizrenska liga je bila u suštini zasnovana na ideji Velike Albanije, zanemarujući prava Srba, Slovena i Grka. Smatra se da je agresivni protivsrbski program Prizrenske lige trajno opteretio i obeležio odnose između Srba i Albanaca. U smislu ostvarivanja interesa Osmanskog carstva, cilj lige je tada bilo sprečavanje da oblasti Osmanskog carstva u kojima je bilo nastanjeno bošnjačko i albansko stanovništvo, pripadnu Srbiji ili Crnoj Gori.

Čini se da su okolnosti i danas, nakon više od veka, slične, ako ne i iste. Projekat Velike Albanije i produžena ruka Turske na Balkanu su i dalje aktuelne teme. Posebno prelomljena kroz prizmu mogućeg potpisivanja briselskog dogovora, cela tematika biva još značajnija.

O mogućem razvoju događaja na Balkanu, ovim povodom smo razgovarali sa gospodinom Darkom Tanaskovićem, srbskim islamologom i bivšim ambasadorom SRJ u Turskoj, Azerbejdžanu i Vatikanu.

Kakvu će mapu Balkana zateći dolazeće generacije? Koliko je realno ostvarenje višedecenijskog projekta Velike Albanije?

- Veoma je nezahvalno prognozirati kakvu će mapu Balkana doživeti buduće generacije, ako to sagledavamo u vremenskim odsecima od više desetina godina. Mislim da proces prekomponovanja političke karte Balkana nisu završeni, iako je svakako događajima iz 90-tih godina prošloga veka postavljena osnova za jedan politički novi Balkan.

Kad je reč o Velikoj Albaniji, valja znati da ona na neki način faktički već postoji, bez obzira na to što ona verovatno zadugo, a možda i nikada neće biti proglašena kao država svih Albanaca i kao takva prihvaćena u međunarodnoj zajednici.

Sa obzirom na to da je sticajem različitih okolnosti, bio jedan veliki prostor oko Albanije, pri tome pre svega mislim na Kosovo i Metohiju, delove Makedonije, pa i delove Crne Gore, praktično jednonacionalno albanski čist, da su granice u tom prostoru između država prilično porozne i problematične- na određeni način Velika Albanija već funkcioniše. Međutim, u političkom smislu, jasno je da su svi nagoveštaji formalizovanja takvog stanja naišli na otpor i kritiku, čak i onih koji su ponajviše doprineli da do ovakve situacije dođe. Tu mislim na SAD i EU.

Nije tajna, a i Vi ste govorili da Turska ulaže novac u gotovo sve države Balkana, a posebno jača svoj uticaj na Kosovu. Postoji li šansa da jednog dana dođe do određenog sukoba interesa između te potencijalne Velike Albanije i Turske?

- U poslednje vreme smo imali priliku da vidimo i neke karte „povećane“ Turske, koja zahvata i delove Bugarske i Grčke. Ali, naravno u teritorijalnom smislu ne može da seže do Albanije. Međutim, Turska ima neoosmanističku viziju svoje obnove uticaja na Balkanu, što je jasno napisano u knjizi „Strategijske dubine“ Ahmeta Davutoglu i smatra da svoje pozicije u Jugoistočnoj Evropi može najsigurnije i najperspektivnije ojačati ukoliko pomaže državotvorne ambicije dvaju naroda koji su većinom muslimanski, a to su Albanci i Bošnjaci. Tako da Turska u poslednjih 20 godina upravo u vreme ove produžene balkanske krize, podržava svim sredstvima i na sve načine upravo Albance i Bošnjake. Ne mislim da će u dogledno vreme albanski nacionalni interes doći u sudar sa turskim nacionalnim interesom. Verujem da će se ova saradnja, ali za Tursku na liniji neoosmanizma, sigurno nastaviti i tokom naredne decenije.

Kako komentarišete reči gospodina Vučića da je potencijalno prihvatanje briselskog sporazuma najrazumniji način da se spreči stvaranje Velike Albanije?

- Naravno gospodin Vučić ima sve razloge da sporazum, koji je parafarin u Briselu, prikaže kao najbolje političko rešenje u ovom trenutku. Verujem da je on u onome što govori iskren i ubeđen da to tako i jeste. No, kada je reč konkretno o ovom aspektu njegove argumentacije, to bi svakako trebalo pitati njega.

Pretpostavljam da on misli da je bilo kakvim međunarodno uređenim odnosom između srpske zajednice i albanske većine na Kosovu i Metohiji veća garancija da se nekim nekontrolisanim postupcima ili nasiljem, a kao što je to bilo u toku poslednje decenije u nekoliko navrata i izvedeno, srbski živalj definitivno ne potisne sa KiM. Takođe pretpostavljam da on misli da se ovakvim ugovorom može sprečiti da se ideja Velike Albanije učini još realističnijom.

Za kraj, kao stručnjak koji se ovim temama bavi već decenijama, kako možete da sumirate naš razgovor imajući u vidu sve do sada rečeno?

- Rekao bih da je ovo trenutak koji je svakako veoma značajan. No, značaj ne bi trebalo precenjivati i očekivati da se parafiranjem i eventualnim potpisivanjem sporazuma između Beograda i Prištine, konačno završava čitava kosovskometohijska priča. Obzirom na izuzetno nepovoljan tok, koji je za srpsku zajednicu i srpsku naciju u celini imalo kretanje kosovskog pitanja tokom poslednjih 20-tak, pa i više godina- mislim da ovaj trenutak nije ono najgore što se moglo dogoditi.

Pretpostavljam da vreme u ovome smislu svakako ne radi za srpsku stranu. Sa druge strane smatram, da jedino ukoliko se očuva fizičko prisustvo jedne kompaktne i veće srpske zajednice na severu Kosova, onda u budućnosti, kroz razne vidove i političkog i vanpolitičkog delovanja može doći do toga, da se, ponavljam, u dužoj perspektivi, sve i ne razreši tako negativno za srbski nacionalni korpus na prostoru bivše Jugoslavije. Prema mišljenju zvaničnog Beograda, ovaj sporazum upravo i omogućava da se na KiM i očuva to fizičko prisustvo Srba.

Sve će mnogo zavisiti i od odnosa koji zvanični Beograd bude imao prema Republici Srbskoj. Vidimo da na tom planu za sad ima nekih ličnih pukotina, koje nikako ne bi smelo da postanu ozbiljnije političke pukotine.

Jovana Vukotić,