prof. Salih Selimović: Propadamo jer smo se odrekli predaka

Muslimani nikada nisu postali Turci jer su sačuvali svoj maternji jezik, staru tradiciju i uvek su znali svoje poreklo – kaže naš sagovornik, pojašnjavajući uzroke istorijskog razdora Srba muslimanske veroispovesti i Srba pravoslavaca

Istoričar i profesor Salih Selimović vrstan je poznavalac tema vezanih za srbsko-muslimanske odnose i probleme koji su se „provlačili“ kroz našu, ne mnogo srećnu, balkansku prošlost. Autor je vrednih knjiga, na desetine studija, naučnih radova o poreklu i istoriji Srba muslimanske veroispovesti. Objašnjavajući za „Pečat“ pitanje porekla današnjih muslimana u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, KiM, pitanje njihovih korena, ukazujući takođe i na suštinu i prirodu viševekovne nesloge Srba i muslimana, jednog istog naroda različitih vera, na početku razgovora, on kaže:
„Današnji muslimani, koji su sa prostora bivše SFRJ, u većini slovenskog su porekla. To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi ‚hteli‘, reč je o bosanskom i delu raških muslimana, da su bogumilskog porekla. Ne znaju ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se slobodno reći u pravoslavlju, a nikako neki poseban bogumilski narod. Ako je veliki deo bosanskih bogumila došao iz Raške, pa oni su mogli da budu samo Srbi. Bogumilstvom želi da se dokaže neka stara posebnost, ‚individualitet‘ iz kojeg se vremenom navodno konstituisala bošnjačka nacija. Pokušava da se dokaže da postoji neki istorijski ‚kontinuitet‘. Ako su srbska plemena bila dominantna u Raškoj, Zeti, Bosni, Travuniji, Zahumlju, Neretvi, Usori, Soli i stvorila srpske srednjovekovne države, što je u istorijskoj nauci nesporno, pa kojeg bi to onda mogli biti porekla domaći muslimani po dolasku Turaka Osmanlija, od kojih će primati islam? “

Turci Osmanlije su od 1389. postepeno osvajali Rašku zemlju!
Definitivno su konsolidovali svoju vlast u Raškoj zemlji 1455. godine. Čestim administrativno-teritorijalnim promenama ovaj prostor je uključivan u više sandžaka: Bosanski, Skadarski, Hercegovački, Pećki, Prizrenski. Krajem 18. veka osnovan je Novopazarski sandžak čije je sedište bilo najduže u Sjenici. Ukinut je 1817. i ponovo osnovan Vilajetskim zakonom 1865. u fazi opštih reformi u Osmanskom carstvu. Ovaj sandžak je izdvojen iz Bosanskog vilajeta ili pašaluka 1877, i pripojen novoosnovanom Kosovskom vilajetu sa sedištem u Skoplju u čijem će sastavu ostati do oslobođenja 1912. Taj Novopazarski sandžak formiran 1865. obuhvatao je kaze: Sjenica, Novi Pazar, Mitrovica, Pljevlja, Bijelo Polje sa Bihorom, Prijepolje, Berane, Trgovište (Rožaje), Kolašin, Nova Varoš i Gusinje. Gusinjska kaza je odmah posle dve godine bila izdvojena iz Novopazarskog sandžaka i pripojena Prizrenskom sandžaku. U tom obimu Novopazarski sandžak je postojao 15 godina i nije predstavljao nikakv corpus separatum. Već 1880. je osnovan Pljevaljski sandžak koji je obuhvatao kaze Pljevlja, Prijepolje i mudirluk Priboj. Početkom 20. veka iz Novopazarskog sandžaka izdojene su kaze Novi Pazar i Mitrovica i pripojene Prištinskom sandžaku, a kaze Berane i Rožaje Pećkom sandžaku. Iako se grad po kojem se ovaj sandžak nazivao nije više nalazio u njemu, i dalje je upotrebljavano isto ime. Od ostatka Novopazarskog sandžaka formiran je i zvanično Sjenički sandžak 1902. sa kazama: Sjenica, Bijelo Polje, Nova Varoš i Vraneš (Donji Kolašin). U diplomatskom rečniku i političkim manipulacijama Austro-Ugarske i Turske dugo se središnji prostor Stare Raške ili Raška oblast nazivao Novopazarski sandžak, iako njega odavno više nije bilo. Austrougarski civilni komesar u Pljevljima Teodor Ipen svoju knjigu „Novi Pazar i Kosovo“, koja je objavljena u Beču 1892. u zagradi naslova imenuje kao „Stara Raška“. U jednom austrougarskom vojnoobaveštajnom elaboratu o Kosovskom vilajetu koji je objavljen u Beču 1899. kaže se: „da je zemljouzina između Srbije i Crne Gore poznata kao Raška“. Kasnije je ostao u upotrebi samo „Sandžak“, iako su i u Turskoj ukinuti sandžaci 1921. godine.

Tvrdite da su islam prihvatale prvo vlastelinske pravoslavne porodice?
U prvom periodu turske okupacije islam su prihvatali pojedinci iz vlastelinskih porodica, trgovci, zanatlije i stočari vlasi u brdsko-planinskim predelima gde je delovanje Srpske pravoslavne crkve bilo slabije. Vlasi su bili slobodniji od zemljoradnika i vršili su razne pomoćne vojne službe za Turke. Znatan broj hrišćana je islamiziran i kroz danak u krvi (devširma). Neki roditelji su urezivali krst na čelo dečaka ili im lomili i sekli prste na desnoj ruci kako bi ih spasili da ne budu odvedeni u Istambul i postali „Turci“ janičari. Vuk Karadžić je konstatovao povlašćeni položaj onih koji su prešli u islam sledećom rečenicom: „Ako se ko od raje poturči, odmah ima sva prava kao i ostali Turci; ne samo što ga neće prekoriti pređašnjom verom nego će ga još svako radije pomoći nego rođenog Turčina.“ U ruralnim sredinama islamizacija je do kraja 15. i polovine 16. veka bila skoro nepoznata izuzev zapadno od Pljevalja u predelu Bukovica. U retkim sluačejvima, u nekim palankama i kasabama, islamizacija je poprimila masovniji karakter i taj talas je potrajao do oko 1540. I pored prihvatanja vere osvajača nikada domaći muslimani nisu zaboravili maternji jezik, a u otmenijim krugovima se uvek pisalo ćirilicom koju su često nazivali bosančica, begovsko pismo ili Stara Srbija, kako su je oni sami nazivali. Ćirilica i srbski jezik su bili u upotrebi i na turskom dvoru, a Dubrovnik je u prepisci sa turskim dostojanstvenicima, koji su bili poreklom „naše gore list“, koristili ćirilicu i srbski jezik još od 1420 godine! Sultan Mehmed Fatih je govorio i grčki i slovenski, zapravo srbski. I kasnije, kada je došlo do radikalnije islamizacije, ipak su bile sačuvane i mnoge hrišćanske i uopšte autohtone narodne tradicije i praznci kao što su Božić, Savindan, Đurđevdan, Vidovdan, Mladenci. U narodnom kalendaru kod muslimana, pogotovo u ruralnim sredinama, sve do današnjih dana se koristi odrednica od Božića ili do Božića, za Vidovdan, po Đurđevdanu ili na Prokoplje (sv. Prokopije) neće da rade. U dubrovačkom arhivu u nekim trgovačkim ugovorima pojavljuju se prvi domaći islamizirani trgovci kao što su: Šain Žunjević iz Gluhavice (Gluha Vas), 1430. i 1440, zatim „Turčin“ Hamza 1467, Mehmed Hasanović iz Nikolj-pazara na Limu, Mehmed iz Prijepolja, „Turčin“ Jusuf iz Novog Pazara 1483. i dr. U prvom turskom popisu Krajišta Isa-bega Ishakovića iz 1455. u današnjem tutinskom kraju nije popisan nijedan domaći musliman, kao ni u Gornjem Polimlju, Brodarevu, Komaranima, Koritima, Pešteri, Starom Vlahu, Rasu i Sjenici. Njegove spahije timarnici, kojih je bilo ukupno 180, bili su u većini Turci. Spahija hrišćana je bilo 50 koji su se postepeno islamizirali, jer kasnije su hrišćani teško mogli da uđu u tursku vojnu aristokratiju. U nahiji Vlaha Sjenice za vreme turskog popisa 1468/1469. godine od 2.106 vlaških kuća nijedna nije bila od domaćih muslimana. U nahiji Barče (Nova Varoš) za vreme turskog popisa 1585. od šest krupnih feudalaca samo je knez Zulfikar bio musliman…

Ko je od srbskih porodica u Staroj Raškoj među prvima okrenuo leđa pravoslavlju?
Prvi koji su prihvatili islam iz redova krupne vlastele bili su Isa-beg Ishaković iz srpske porodice Hranušića, Ahmet-paša Hercegović, treći sin Stjepana Vukčića Kosače, Ahmet-beg Vranešević, sin kneza Heraka Vraneša, kao i drugi njegov sin Ljubo postavši Ibrahim-beg Vranešević, Skender-beg Crnojević, sin Ivana Crnojevića, Skender-beg Mihailović, Jovan-beg Rasovac u dolini Lima po predanju potiče od nekog potomka kneza Miroslava, Isa-beg Kraljević iz bosanske kraljevske kuće princ Sigismund Kotromanić i niz drugih. Od pretka Ljuba, sina kneza Heraka, čuveni su hercegovački begovi Ljubovići. U tek osnovanom Jeni Bazaru, tj. Novom Pazaru islamizirano stanovništvo je bilo u većini već 1485. godine, jer je od 238 kuća 167 bilo muslimanskih, a 71 hrišćanska. Međutim, u selima oko Novog Pazara i do kraja 17. veka u većini je živelo hrišćansko stanovništvo, ali je islamizacija postepeno poprimala masovniji karakter. Tada je popisano 56 sinova Abdulaha. Na drugom, tj. suprotnom kraju, u nahijama Kukanj (Pljevlja) i Poblaće između Priboja i Pljevalja 1583. seosko stanovništvo se masovno islamiziralo. U Kuknju je bilo 82 odsto muslimana, a u Poblaću 84 odsto. U tom periodu je to bio jedinstven slučaj. Sve ostale ruralne sredine Stare Raške su još dugo ostale u hrišćanstvu. U sjeničkom selu Raždaginji je 1477. od 40 kuća bile tri muslimanske, a toliko je bilo muslimanskih kuća i 1585. Takođe u Prijepolju je 1477. popisano 155 domaćinstava i sva su bila hrišćanska. Za vreme turskog popisa Hercegovačkog sandžaka 1477. nije bilo nijednog domaćeg „Turčina“ u nahijama Mileševi, Ljuboviđi, Matarugama, Poblaću i Kuknju. I u drugim sjeničkim selima za vreme turskog popisa iz 1585. kao što su Bare popisani su prvi domaći muslimani kao Mehmed Abdulah i Piri Hazir, zatim u Crvskom od 13 domaćinstava jedno je bilo Sefera, sina Abdulaha i Sugubinama, gde je popisan jedan musliman Šaban. U celoj sjeničkoj nahiji od 652 domaćinstva samo je 13 bilo muslimanskih. Tada je nahija Barče (Nova Varoš) imala 938 domaćinstva od kojih su 43 bila muslimanska. Ni za vreme turskog popisa 1604. ništa se bitno nije promenilo u odnosu na versku strukturu domaćeg stanovništva na području Nahije Barče (Nova Varoš). Takođe je slično stanje sa islamizacijom domaćeg srbskog pravoslavnog stanovništva bilo i na području Bihora, Bijelog Polja, Vraneša, Sjenice, Peštera, M.. Za vreme turskog popisa 1488/1489. godine na području Bihora nema pomena nijednog muslimana. Tek u popisu iz 1530/1531. godine popisano je 20.046 stanovnika od kojih je bilo samo 95 domaćih muslimana. Svi stanovnici su označeni kao vlasi stočari. Već za vreme turskog popisa iz 1571. bilo je 1.106 muslimanskih domaćinstava ili devet odsto. U selima oko Prijepolja prema jednom turskom defteru iz 1531-1533. skoro sva domaćinstva su plaćala điziju što znači da su bila hrišćanska, jer muslimani nisu plaćali taj osnovni porez. Iako je Prijepolje bilo kasaba za vreme turskog popisa 1585. u njemu je imalo 33 odsto muslimana. Tek u drugoj polovini 17. veka ova kasaba je imala većinu muslimanskog stanovništva. U brodarevskom i komaranskom kraju između Prijepolja i Bijelog Polja za vreme turskog popisa 1582/1583. popisana su samo četiri muslimanska domaćinstva. Krakterističan je i primer spore islamizacije nahije Banja (Priboj). Za vreme popisa Bosanskog sandžaka 1604. u ovoj nahiji je popisano 779 kuća, od kojih je bilo 65 muslimanskih ili osam odsto.

Navodite i primere kasne islamizacije.
U selu Orašac kod Brodareva, u Opštini Prijepolje, deo srpske porodice Tomašević je primio islam 1869. Ti koji su se islamizirali uzeli su prezime Poturak. Na jednoj fotografiji, koja je snimljena 1919. godine, majka Ružica Pejović iz okoline Prijepolja stoji sa dva sina – Lukom koji je pravoslavni i Alijom muslimanom. Kasno su se islamizirali i neki Srbi Gojaci i Rovčani kod Prijepolja, kao i Markovići i Draškovići iz okoline Novog Pazara, zatim neki Đeloši u Kladnici kod Sjenice. Brojne muslimanske izbeglice (muhadžiri) preplaviće Rašku oblast posle razaranja Kolašina 1858, zatim iz Nikšića posle njegovog zauzimanja od strane Crne Gore 1878, kao i iz BiH kada je bila okupirana od Austrougarske 1878, i njene aneksije 1908.
Na Naučnom skupu „Srbi muslimanske veroispovesti“, prema mišljenju brojnih učesnika imali ste najzapaženije izlaganje!
Pomenuti naučni skup trebalo je davno da se održi, u stvari, trebalo bi organizovati više skupova koji bi bili posvećeni ovom pitanju. Baveći se proučavanjem naše, nažalost, tragične prošlosti, shvatio sam da je većina muslimana na prostorima bivše SFRJ srbskog porekla. Na naučnom skupu ograničio sam se na prostor Stare Raške (Raške oblasti) Napravio sam pregled procesa islamizacije od turskog osvajanja u 15. veku i njegov dalji tok sa određenim uzrocima islamizacije i migracionim kretanjima kao posledicama tog osvajanja i okupacije. Postoje pokušaji da se islamizacija predstavi kao jedan rado prihvaćen proces od strane hrišćana i bogumilske jeresi. To nije tačno. Nije se vera tek tako menjala.

Muslimani su uvek bili u delikatnom položaju. U čemu je njihova najveća nesreća?
Naši muslimani nisu činom prihvatanja islama postajali Turci. Oni su i dalje, bez obzira na to kojem društvenom sloju pripadali i na kojim položajima se nalazili, čuvali maternji jezik, pismo i mnoge narodne običaje iz vremena kada su bili hrišćani, najčešće pravoslavci. Od etničkih Turaka su se uvek razlikovali. Ni Osmanlije u njih nisu imali poverenja, pa su na vezirski položaj ili nekog glavnog paše skoro uvek u Bosanskom pašaluku postavljali Turke koji su bili poreklom Anadolci, Albanci, Grci, Bugari, Kurdi, Mađari, a naše su slali u udaljene provincije prostrane Imperije. Turci su potcenjivali i ismejavali muslimane nazivajući ih Bošnjacima, što u doslovnom prevodu znači praznoglav, glup, tvrdoglav. Dakle, muslimani nisu tretirani kao pravi Turci, a ni oni sami u duši se nisu tako osećali. Posle prestanka osmanlijske vladavine oni su se našli „ni na nebu, ni na zemlji“. Osećali su nesigurnost i povlačili su se u sebe. Mnogi nisu mogli da shvate i prihvate istorijsku realnost. Velika masa je bila i potpuno anacionalna. Ipak, izvestan broj muslimanskih intelektualaca, trgovaca i plemstva (age i begovi) znali su za svoje hrišćansko srbsko poreklo i pokrenuli su pitanje nacionalnog osvešćivanja muslimana i vraćanja svojim predačkim korenima! Sa druge strane, bilo je nerazumevanja od jednog dela srpske intelektualne i političke elite za taj proces! To je kod mnogih muslimana izazvalo revolt, pa su iz našeg poslovičnog inata hteli biti svako, samo ne Srbi. Takve okolnosti našim neprijateljima su i te kako odgovarale i u tom pravcu su oni sprovodili beskrupuloznu i veoma efikasnu propagandu. Tako je srbski nacionalni korpus izgubio ogroman broj muslimana čiji su koreni srbski! Slično se događalo i sa Srbima katolicima. Da završim onom čuvenom, još neprevaziđenom konstatacijom umnog Meše Selimovića: „Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije.“

Koliko greše današnji muslimani, a koliko Srbi pravoslavci, odnosno predstavnici inteligencije obe konfesije?
Mislim da je najveći problem politizacija i kod jednih i kod drugih, mada ima i mnogo nerazumevanja i nepoznavanja. Zatim, tu je i onaj fanatični i rigidni verski faktor. Mora se priznati da je kod velikog broja muslimana prisutan kompleks, a kod nekih, možda, i osećanje krivice. Vere i ideologije su se menjale i menjaće se dok postoje ljudi. Za mene je mnogo bitnije kojim se jezikom govori, koje je etničko poreklo i koje su narodne tradicije, pa da se na osnovu toga zna i nacionalna pripadnost. Pozitivni građanski zakoni dozvoljavaju da se čovek kao individua izjasni da je Kinez, Japanac, Nemac, Turčin, Bošnjak, ali da li se on i stvarno tako oseća, i da li tek tako samo deklarativno može biti pripadnik tih nacija? Naši muslimani, pa i oni koji se izjašnjavaju kao Bošnjaci, trebalo bi da vole svoju zemlju, jer su i njihovi pra, pra dedovi tu ponikli. Nije dobro da se voli tuđa zemlja više od svoje, jer u tom slučaju Srbin pravoslavac s pravom može da se ljuti i da kaže:„Pa kad više voliš tuđinsku državu, onda idi tamo. Šta ćeš ovde!“

Mnogi islamizirani Srbi, kroz istoriju, nisu se odrekli svojih korena, pomagali su pravoslavni živalj, gradili Srbljima mostove, svetinje!
Dugačak je spisak naših slavnih i čestitih predaka koji su u osmanlijskoj državi, kao i za vreme austrougarske okupacije BiH, zauzimali visoke državne, vojne, sudske i druge položaje i oduživali se svojim precima. Izvesno vreme u 16. veku vodili su glavnu reč u turskom carstvu. Čak je postojao i srbski lobi na turskom dvoru, pisalo se i govorilo srbskim jezikom! Između ostalog, i sultan Sulejman Zakonodavac je odlično govorio srbski. Isa-beg Ishaković, osnivač Novog Pazara i Sarajeva je bio poreklom Srbin iz Hercegovine iz roda Hranušića, da pomenemo paše i vezire Mahmutbegoviće koji su od Crnojevića, Ahmet-pašu Hercigovića od knezova Heraka (Vraneša), Ferhat-pašu Vukovića od Desisalića, Husein-pašu Boljanića i niz drugih. Dovoljno je da se samo pomene Mehmed-paša Sokolović (Sokoli). Bez obzira na to što je on izvanredno vodio tursku državu kao veliki vezir ostvarujući njene interese, nikada nije zaboravio ni svoj zavičaj, niti da je Srbin. To je bio slučaj i sa svim njegovim rođacima koji su primili islam, kao i sa onima koje je on dovodio i postavljao na određene položaje. Čak u 19. veku većina muslimanskog begovata i visoke uleme je znala svoje korene i čuvala svoj jezik i ćirilično pismo. To pismo, ponavljam, nazivano je bosančicom koja se dugo zadržala, begovskim pismom, a i sami begovi su ga nazivali „Stara Srbija“. Još u 17. veku je književnik Hevaji Uskupi iz Tuzle napisao srbsko-turski rečnik!

Neki Srbi muslimanske veroispovesti su se vratili predačkoj, svetosavskoj veri, šta to govori o njima?
Bilo je vraćanja muslimana pradedovskoj veri. Neki su ponovo pristupili pravoslavlju duboko ubeđeni u ispravnost tog čina, dok su drugi to činili iz nužde ili posle povlačenja Osmanlija sa nekih naših područja. Po mom uverenju to bi trebalo da bude lični čin svakog čoveka. Promena vere, u svakom slučaju, neophodno je da bude svojevoljan čin, jer smatram da tek tada to ima smisla i opravdanja. Kao jedan izuzetan primer i čin navodim slavnog reditelja, umetnika, filmskog stvaraoca, i pregaoca na drugim poljima – Emira Kusturicu. On je izuzetna i samosvesna ličnost, hrabar je i dosledan.

Vi branite istinu, bez obzira na činjenicu što se to ne dopada pojedinim verskim vođama u Novom Pazaru i Sarajevu.
Nije na verskim vođama da određuju šta je istorija, arheologija i etnologija, i šta te nauke na osnovu materijalnih i pisanih izvora i narodnih tradicija utvrđuju. Njihov bi posao trebalo da bude istinski rad sa vernicima, a ne da im vernik bude sredstvo političke manipulacije. Da se brinu o održavanju i izgradnji verskih objekata i ustanova. Oni bi trebalo da ljude uče toleranciji i ljubavi prema svim božjim rabovima bez obzira na veru i naciju, i da poštuju državu u kojoj su rođeni, u kojoj žive i rade, kao i njene zakone. Proučio sam more dokumenata tzv. prvog reda, koja nedvosmisleno pokazuju da je stanovništvo u našim zemljama bilo srbsko nezavisno od toga da li je ispovedalo pravoslavnu ili katoličku veru ili su bili bogumili. Da pomenem samo turske popise iz 15, 16. i 17. veka! U preciznim popisima navedena su imena uživaoca i vlasnika baština, kao i imena timarnika i starešina sela i džemata. Imena tih ljudi nisu ni turska, ni arapska, ni persijska već slovenska, u našem slučaju srbska! U nekim od tih dokumenata navedeni su sveštenici, monasi, crkve i manastiri. Pa kakvi bi to još bili potrebni dokazi o tadašnjem stanovništvu srbskih etničkih zemalja? To što istina boli neke muslimanske verske vođe mogu da razumem, ali ne mogu da ih opravdavam. Međutim, političke vođe ni u kojem slučaju ne smeju da zavode muslimane zbog trenutnih političkih poena, radi stvaranja nekih posebnosti u nacionalnom ili rasnom smislu, i da ih na taj način konfrontiraju sa svojim dojučerašnjim rođacima, kumovima, pobratimima, komšijama. Muslimani, koji se od 1993. izjašnjavaju kao Bošnjaci, u Staroj Raškoj i u BiH, nisu nikada mogli biti Turci, Iranci, Saudijci. Ogroman je broj muslimana koji imaju srbska, odnosno slovenska prezimena. Bošnjaštvo iz perioda osmanske i austrougarske vladavine je promovisao osvajač i okupator iz svojih interesa. Ovo sada je treći put da se naši muslimani opredeljuju da su Bošnjaci. Ne osporavam pravo da se svaki čovek, pa tako i musliman, nacionalno izjasni ili ne izjasni, kako hoće, pa i kao Bošnjak. Druga je stvar sintetičko stvaranje nacionalnog kolektiviteta. Tu se moraju poštovati naučno utemeljene odrednice. Smatram da ne mogu nama muslimanima da budu bliži ni Turci, ni Arapi, niti bilo koji drugi narod od naše braće i sugrađana Srba. Nikada ne bi trebalo da zaboravimo „Da je brat mio koje vere bio“ i da „Ko neće brata za brata, hoće tuđina za gospodara.“