Ledeni boj

Slom je bio potpun i konačan. Ponegde se u večernjem sumraku još videlo kako dogorevaju unakaženi kosturi tenkova, pešadijskih borbenih vozila i druge tehnike. Ogromne otopljene površine su već malo-pomalo počinjale da se iznova pokrivaju ledom -- još uvek bojažljivim, ali je pretio da do narednog jutra potpuno prekrije te rupe u večnom ledenom oklopu okeana. Čas ovde, čas onde mogle su se videti šačice kukavnih ljudi po čijem se izgledu moglo shvatiti da strašno pate od hladnoće. Neki od njih su čučali, čvrsto pripijeni jedan uz drugog, a okruživali su ih sasvim drugačiji ljudi -- u belim opaklijama, šubarama s naušnicama i automatima u rukama. Neki su se pokunjeno vukli ka mnogobrojnim, tu i tamo razbacanim vatrama, sa samo jednom misli u glavi -- da se zgreju, po bilo koju cenu zgreju. Često bi sad jedan sad drugi od onih paćenika što su se pokunjeno vukli, iznemoglo padao na beskonačno belu ravnicu. Padao, da se više nikada ne podigne, već zauvek zaspi slatkim snom smrznutog čoveka.
     
      Nešto dalje, kraj ostrva koje nosi ime slavnog polarnog istraživača Šmita, buknuo je plamen sasvim mirne, nimalo strašno vatre… Više, sve više… Oko logorske vatre su, pružajući ka njemu ozeble ruke, čučeći ili sedeći na presavijenim mornarskim kaputićima, ili prosto na ledenim gromadama, sedeli umorni, ali po mnogo čemu se videlo -- vrlo zadovoljni ljudi u tenkovskim kombinezonima, maskirnim odelima. Na ostrvcetu se smestio tenkovski bataljon ruske 5. Samostalne Arktičke tenkovske divizije.
      -- Da, dobrano smo danas žgadiji zavrnuli rep -- staloženo pripaljujući, basom odseče najstariji od njih, omanji snažan četrdesetogodišnjak. -- Neka znaju, seronje, šta im sleduje kad turaju nos kod nas.
      -- Naš komandant je mudra glava -- s prizvukom strahopoštovanja izreče mlad, najviše dvadesetogodišnjak, mršav ali visok momak. -- Ma kao da je znao šta će te vražine primeniti, kao da je znao… -- Na te reči skoro svi prisutni oko vatre potvrdno zaklimaše glavama.
      -- Uz Božju pomoć neprijatelja savladasmo -- tiho izusti žgoljavi vojničić i gorljivo se prekrsti. Neki od njegovih drugova se takođe prekrstiše.
     
      18. april 20… godine. Arktik. Rano jutro…
     
      Događaj koji su ratnici oko vatre tako živo razmatrali zaista je imao veliki istorijski značaj. Tog dana se na ledu Severnog Ledenog okeana odigrala presudna bitka Velikog Arktičkog rata između Rusije, s jedne strane -- i SAD, Kanade i Danske, s druge.
      Rat je, kao što biva, započeo zbog ugljovodoničke sirovine koje je, po verzijama učenih glava s obe obale Atlantika, u neizmernim količinama bilo u podvodnom priobalju Arktika. Međutim, ne može se reći da je rat izbio neočekivano za sve njegove učesnike. Prve pretpostavke su se pojavile još daleke 2007. godine, kada je Rusija „obeležila“ za sebe dobrane 2/3 podvodnog priobalja, što se, prirodno, nikako nije svidelo SAD. Od tog trenutka je započela „trka u arktičkom naoružanju“. I Rusija i SAD su počele da povećavaju grupacije svojih armija u arktičkim regionima, avioni Strateškog vazduhoplovstva Rusije stalno su se nalazili u vazdušnom prostoru nad Severnim Ledenim okeanom, u hemijskim laboratorijama su žurno razvijali nova goriva i maziva kojima nikakav mraz ništa ne može. A kao neprijatno iznenađenje za neprijatelja, Rusija je hitno razvila i kroz 10 godina od početka projektovanja porinula prvi na svetu atomski nosač aviona tipa ledolomca, sposoban da na svojoj palubi nosi do 130 aviona…
      Ali su Amerikanci prvi započeli. Vazduhoplovna udarna grupa SAD je na čelu s najnovijim nosačem aviona „Džordž Viljem Buš-mlađi Mesopotamski“ tokom vedre majske noć prošla kroz Beringov moreuz da bi, zaobišavši Čukotku, iznenadnim udarom osvojila Novosibirska ostrva i u najkraćem roku tamo uspostavila mostobran za aktivna dejstva na ruskom Arktiku. Posle munjevito izvedene akcije zauzimanja ostrva, vazduhoplovna udarna grupa je počela da patrolira u vodama Istočno-Sibirskog mora -- u to vreme je led bio daleko na severu. Ali se onda desilo nešto nepredviđeno. Tokom iznenadne oluje se na nosaču aviona pokvarila navigaciona oprema, zalutao je i posle dva dana maltene slepog tumaranja ruskim prostranstvima dospeo upravo u zonu plovećih ledenih gromada, koje su ga i satrle, te je podelio žalosnu sudbinu poznatog parobroda „Čeljuskin“. Uspela su da se spasu samo dva razarača s vođenim raketnim oružjem.
      Taj incident je malo pokolebao odlučnost američke vlade, ali drugi izlaz osim rata nije videla. I posle izvesnog vremena je iznenadnim udarom preko leda Severnog Ledenog okeana iz Kanade zauzela Zemlju Franje Josifa.
      Međutim, ni Rusija nije sedela skrštenih ruku. Mesec dana posle osvajanja Novosibirskih ostrva, avioni Strateškog vazduhoplovstva Rusije su izvršili masovni raketni udar na osvojena ostrva, a posle takve pripreme su se na ostrva iskrcale ruske vazdušno-desantne jedinice i pomorska pešadija. Ali su se Amerikanci ozbiljno utvrdili na Zemlji Franje Josifa. Propao je pokušaj da se ostrva zauzmu na juriš, a onda je stigao septembar i na Arktiku nastupila zima, tokom koje strane nisu izvodile aktivna borbena dejstva, već su se spremale za narednu prolećno-letnju kampanju, koja je obećavala da bude presudna. S obe strane su na Arktik potajno i žurno prebacivane jedinice, nova popuna je stalno uvežbavana u surovim arktičkim uslovima -- sve u svemu, odvijala se uobičajena priprema.
      Odsudni trenutak je nastupio 18. aprila naredne godine. Tri dana pre tog datuma, Amerikanci su započeli ofanzivu snagama 3. specijalne oklopno-konjičke Arktičke brigade koja je hitno prebačena u Arktik, uz podršku tenkovskog bataljona Oružanih snaga Kanade i tenkovske čete Danske.
      Osnov udarne grupacije protivnika činili su teški tenkovi „Abrams“ M1A2N4, čija isporuka u armiju SAD je počela pre najviše 5 godina. Sučeljena im je bila ruska 5. Samostalna Arktička tenkovska divizija naoružana tenkovima T-95A (A -- arktički), i dve čete 27. gardijske Sevastopoljske mehanizovane divizije. Komandant ruske grupacije general-major Aleksandar Donskov, dobivši od izviđača vest da se Amerikanci spremaju za ofanzivu, nije čekao, već je pokrenuo poverenu mu diviziju i uputio je da preseče put Jenkijima. Kod ostrva Šmita je pronađeno pogodno mesto za uređenje tenkovske zasede. Odlučeno je da se upravo tu dočekaju osvajači koji su pohrlili ka Novosibirskim ostrvima.
      …Tenkovi Amerikanaca su se pojavili na obzorju. Jedan… dva… osam… a njihov niz se i dalje samo otezao. Odjednom, kao po komandi, poslednji tenkovi su, ubrzavši, počeli da se prestrojavaju, obrazujući svojevrstan klin, iza koga su se kretali stariji i lakši tenkovi i pešadijska borbena vozila američkih saveznika. Krenuli su kao na paradi, skoro se ne krijući, po beživotnim prostranstvima drevnog Arktika. Činilo se da trijumfalno napredovanje Amerikanaca ništa ne može zaustaviti. Do ostrva Šmita je preostao najviše jedan kilometar…
      …Prodoran zvižduk je poremetio monotonu tutnjavu tenkovskih motora. Još i još… Ognjene trase su se pružile iza gomila ledenih gromada i smetova. Dva tenka su se zapalila i zaustavila, dok su ostali po inerciji nastavili kretanje. Prasak… Eksplodirao je borbeni komplet tenka. Kupola „Abramsa“ je vrteći se odletela na dobrih 100 metara i zarila se iskrivljenom topovskom cevi u smet. Ali, prva skamenjenost je prošla i pešadija je izašla iz borbenih vozila i, zauzevši odbranu, otvorila vatru na mesta odakle je pucano na tenkove. Neka vozila su počela da zaokreću, nameravajući da izvrše obilazni manevar i izbiju na bok ili u pozadinu napadača… Kao da su se razjapili ledeni dvorci snežnih duhova severnih naroda, ispuštajući na slobodu izgladnela čudovišta. To je, zbacujući ledene gromade i smetove, povećavajući brzinu i otvarajući ubistvenu vatru, u pozadinu zaustavljenim Amerima izbila ruska Arktička tenkovska divizija, potiskujući uspaničenog neprijatelja. Evo su se zapalila još dva tenka… još jedan. I odjednom -- kao da su desetine ledenih vodoskoka prsnule uvis, cepajući metar i po debeli led kao obično staklo. To su ruski inženjerci detonirali fugase uzidane u led na onom mestu gde se sada očajnički branila oklopna armada agresora. Led je, munjevito se cepajući, otvarao vodene bezdane koji su brzo proždirali 65-tonske „Abramse“… Slom je bio potpun…
      …Posle tog dana je Ruska armija, vodeći borbu, ali ne nailazeći na ozbiljan otpor, izbila na obalu Aljaske i primorala vladu SAD da potpiše častan mir, po kome je Rusija zadržala 2/3 arktičkog podvodnog priobalja, stekla pravo da na Aljasci izgradi svoje vojne baze (dok je Amerika morala da povuče vojsku iz svojih arktičkih regiona), a „Gazprom“ dobijao najpovoljnija nalazišta čija eksploatacija je ruskoj privredi obećavala mnoge stotine milijardi dobiti…
     
      18. april 20… godine. Arktik. Oko vatre…
     
      -- Braćo, znate li koji je danas dan? -- upita žgoljavi vojničić.
      -- Ne… Ne, ne znamo… A koji je? -- začuše se glasovi oko logorske vatre…
      -- Na današnji dan je 1242. godine vojska Aleksandra Nevskog do nogu potukla pse-ritere na ledu Čudskog jezera…