Smolenska tragedija 3 godine kasnije

Manifestacije organizovane povodom treće godišnjice smolenske katastrofe, u Poljskoj su se odvijale u atmosferi žestokog neprijateljstva. Jednu od takvih manifestacija predstavljao je još jedan susret stranke „Pravo i Pravednost“ (PiP), koja dosledno propagira teoriju o „ubistvu“ poljskog predsednika i ljudi koji su se nalazili u njegovoj pratnji.

Od smolenske nesreće su napravili religiju svoje vrste, a na njenim ruševinama je podignuta „smolenska crkva“ sa mnoštvom sledbenika, kojoj ton daje brat poginulog predsednika: „pali su u zoru“, „poginuli su“, „atentat“, „mučenici“. I to još nije sve. Povezuju se žrtve avionske nesreće i poljski oficiri koje je NKVD streljao u Katinju. To je nit velike političke kampanje koja traje tri godine i u koju se uključuju neki jerarsi Katoličke crkve, obični sveštenici i mediji desničarskog pravca. A vlada ne brani svoju pravdu, ograničavajući se ulogom žrtve u agresivnoj propagandi PiP.

Usled toga, tri godine posle nesreće polovina anketiranih ljudi ne obraća pažnju na to ili jednostavno ne zna da je postojala državna komisija i da su najbolji vazduhoplovni stručnjaci isključili mogućnost postojanja atentata, smatrajući da je uzrok nesreće ljudski faktor. Za sledbenike „smolenske religije“ ovo objašnjenje je neprihvatljivo. Oni ga odbacuju kao „lažno“, „angažovano“ i izgrađeno na „lažnim“ dokazima. U to ih ubeđuje istaknuti pristalica teorije zavere Antoni Maćerevič. U ovim izmišljanjima menjaju se samo načini za izvršenje atentata. Prvo se govorilo o veštačkoj magli i o dokusurivanju ranjenika, o nekoj bombi pod pritiskom, zatim je počelo da se priča o dve eksplozije, da bi na kraju krajeva Antoni Maćerevič izjavio da se desilo mnogo eksplozija „u određenim tačkama“.

Nažalost, put ovoj zabludi prokrčila je informativna politika vlasti koja kompromituje kompetentnost vojnih javnih tužilaca, kao i nedopustiva greška za vreme identifikacije tela koja se desila u Rusiji. Svoju ulogu je odigrao i MAK, koji očigledno brani tezu kojoj nije potrebna nikakva odbrana, tačnije, da nema nikakve krivice ruske strane. S druge strane, dispečeri na aerodromu u Smolensku su samo „preporučili da se ne sleće“ iako su u takvim uslovima tog fatalnog dana na „Severnom“ morali kategorički da odbiju sletanje. Dispečeri su odluku prepustili pilotima umesto da postupe po proceduri. Da su zabranili sletanje svejedno bi izbio skandal i čule bi se optužbe o namernom delovanju. Međutim, ne tako široko i ne s takvom emocionalnom jačinom.

Ipak, šta god da se danas govori o očiglednim omaškama ruske strane to nisu argumenti koji definišu uzrok nesreće. Uzroke nesreće treba tražiti u Varšavi. Do ovog putovanja uopšte nije trebalo da dođe. U raspored manifestacija upriličenih povodom godišnjice katinjske tragedije ono je ubačeno isključivo u predizborne svrhe.

Računajući na to da će biti ponovo izabran Leh Kačinjski nije mogao da dozvoli da poštovanje prema poginulim oficirima ukaže premijer Tusk, a da on „desničarski patriota“ tamo ne bude. Da bi se ispunila njegova želja ignorisana su sva pravila o organizaciji sličnih putovanja. Između ostalog, zanemarena je informacija o nepovoljnim metereološkim uslovima. Posada je kompletirana na brzinu i nije posedovala dovoljna znanja za upravljanje avionom takvog tipa zbog čega je načinila grube greške za vreme leta i bila je pod pritiskom lica koja nisu imali prava da ulaze u pilotsku kabinu za vreme leta. U ovakvim okolnostima posada je preuzela na sebe da ispuni nemoguć zadatak.

Brat glavnog putnika i njegova okolina ni na šta od toga ne obraćaju pažnju. Uporno ponavljaju svoje: predsednik Kačinjski je poginuo u atentatu, koji su počinili Rusi, večiti neprijatelji poljske slobode i nezavisnosti, koji su kao uvek pribegli uslugama poljskih izdajnika. To je bila osveta Rusa zbog toga što je Kačinjski „zadržao ruske tenkove koji su krenuli prema Tbilisiju“. Tako se od osrednjeg političara i slabog predsednika stvara lik junaka koji je život dao za „odbranu nacionalnih vrednosti“.

Poljska vlada tek sad osniva grupu koja treba zvanično da opovrgne svaku glupost koju PiP ispali na temu nesreće. Možda je prekasno. Jaroslav Kačinjski je svesno probudio demone pošto ga je obuzela želja da se vrati na vlast. To je politika, a ne sažaljenje prema žrtvama, tuga zbog brata ili težnja ka istini. Njemu nije potrebna objektivna istina, on ima svoju. Žudi za osvetom.

Lešek Miler,