Dve Koreje: nuklearni blef na državnom nivou

Pre početka krvavog trogodišnjeg rata između severa i juga Korejskog poluostrva, koji je počeo 25. juna 1950, stratezi i stručnjaci iz različitih zemalja, kao što i danas rade, napravili su moguće scenarije razvoja situacije za svoje vlade i štabove, kao i preporuke za pripreme za rat. Ali su ipak, sasvim iskreno, verovali da se on može izbeći. Čak je i Staljin do poslednjeg trenutka bio veoma uzdržan u davanju podrške drugu Kim Il Sungu, pokušavajući da ne da povoda za eskalaciju oružanog sukoba.

Danas, među stručnjacima u međunarodnoj zajednici dominira stav da Severna Koreja ipak blefira. Ali niko, osim severnjaka, nema pouzdanih informacija o nuklearnom kapacitetu Pjongjanga.

Prema rečima direktora Centra za istraživanje javne politike Vladimira Jevsejeva, nakon tri nuklearna testa, u posedu Severne Koreje bi se moglo naći oko dvadeset osam kilograma plutonijuma za oružje. Jevsejev „Glasu Rusije“ daje svoju tačku gledišta:

- Ako stavimo po četiri kilograma na jedno punjenje, može se reći da Severna Koreja može sakupiti sedam nuklearnih bojevih glava na bazi plutonijuma. Drugo je pitanje u kom obliku to može uraditi. Verujem da Severna Koreja trenutno nema bojeve municije koje bi bile instalirane na raketu. Može se pretpostaviti da taj plutonijum, koji se nalazi u Severnoj Koreji, može biti iskorišćen za proizvodnju, na primer, atomske bombe. Ali, pitanje je na koji način DNRK može dostaviti bombe na teritoriju Južne Koreje.

Maksimalna jačina Severnokorejske plutonijumske bombe ne može biti veća od 20 kilotona, sa masom od nekoliko tona i velikim obimom. Za njeno pogađanje cilja, potreban je odgovarajući nosač, drugim rečima, teški bombarder. Malo je verovatno da oružane snage Severne Koreje imaju sličan avion, smatra Jevsejev.

Prema ocenama stručnjaka, nuklearna sposobnost Severne Koreje je ograničena na šestoplutonijumske bojeve glave. Direktor Centra za strateške situacije Ivan Konovalov kaže za "Glas Rusije":

- Iako korejska strana saopštava o spremnosti svojih nuklearnih raketnih snaga za borbu, nema dokaza da je nuklearni program Severne Koreje uspešno sproveden i da zemlja zaista poseduje nuklearno oružje. Sve to liči na veliki blef.

Međutim, sa već postojećim nivoom tehnologije u DNRK, i sa izražavanjem određene oštrine, Pjongjang može iskoristiti čak i primitivnu nuklearnu bojevu glavu. Na primer, iskopati podzemni tunel ispod 38. paralele veoma blizu Seula i tamo aktivirati bombu. Teoretski, može se predpostaviti i da severnjaci pokušaju da iskoriste čisto civilne brodove ili putničke avione kao sredstvo isporuke nuklearnih bojevih glava.

Među stručnjacima se često sreće mišljenje da bi se rukovodstvo Severne Koreje moglo odlučiti na takav korak ako "Kimu Trećem" bude pretio poraz u običnom ratu, i samim tim prevrat i hapšenje. Međutim, čak i u takvoj situaciji, treba eliminisati osvetnički nuklearni napad na Pjongjang od strane Sjedinjenih Američkih Država, kažu analitičari.

I ovde dolazi do paradoksalne situacije. Provociranje Pjongjanga da iskoristi nuklearno oružje je nedopustivo, ali nema garancija da Severna Koreja neće prva započeti rat sa konvencionalnim naoružanjem. SAD i Južna Koreja će morati na to da odgovore, što će sasvim sigurno dovesti do vojnog poraza Pjongjanga, i kao što je navedeno gore, i do upotrebe, u stanju očaja i straha, svojih nuklearnih bojevih glava.

Bez obzira na nazive trenutnih akcija DNRK - nuklearnim ucenama, blefom, ili i jednim i drugim, dalji razvoj događaja će zavisiti od toga da li će severnjaci lansirati u obećano vreme svoje "Musudane", kao i od putanje njihovog leta. Nadamo se da Kim Džong Un ipak blefira. Ako je tako, dobro bi bilo da se Peking, Moskva i Vašington sastanu i porazgovaraju, na koji način bi, bez štete po sebe i svet, mogli pomoći Pjongjangu. Da bi se kupilo vreme do trenutka kada se Severnokorejci sami konačno umore od marširanja i pevanja himne svojim mrtvima - kako mumijama, tako i onima koji hodaju.