Anatolij Beli: ljubav za mene glavna u životu

Danas je naš gost vodeći glumac Moskovskog Hudožestvenog Teatra «Čehov» zaslužni umetnik Rusije Anatolij Beli. On je veoma šarmantan i inteligentan čovek. Potresan glumac baršunaste boje glasa, koji vlada gledaocima, virtuozno koristi bogatu lepezu umetničkih veština, među kojima je neobična plastičnost. Anatolij Beli ume da vešto rasporedi te veštine tokom čitave priredbe, vodići gledaoce skoro neprimentno kulminaciji i tragičnom finalu svojih pozorišnih uloga. Čovek odlazi posle predstave apsolutno potresen onim, što je gledao. On dugo šeta ulicama noćne Moskve i ponavlja u sebi čitave scene i monologe heroja.

«Rukopisi ne gore» - ta tema stvaralačkog čoveka, inteligentnog, neverovatno osetljivog, koji stalno oseća krivicu i odgovornost za sve, što je izvršio i nije izvršio - prožima većinu priredaba, u kojima učestvuje Anatolij Beli. To su i «Majstor i Margerita», «Čelovek-jastuk» i drugi. Tema čoveka, svesnog tragične stvarnosti u «Kralju Liru». Anatolij Beli priča o iskustvu učešća u priredbi «Kralj Lir», koji je postavio u MHT «Čehov» japanski reditelj Tadaši Sudzuki, o sasvim drugoj metodologiji pripremi i pristupu glumca ulozi.

- To je zaista druga škola. Stekao sam veliko iskustvo. Škola Tadaši Sudzuki nije ni Kabuki, ni pozorište No. On je uzeo osnovu iz japanskih pozorišnih tradicija, i plastičnost je japanska. Međutim, same postavke su poput evropskih. To je sinteza, takvo je iskustvo bilo za mene neverovatno interesantno. On je oslobodio u meni neku količinu energije i naučio da upravljam energijom: koncentrišem je, zračim njom. Sve je to bilo zasnovano na fizičkoj, zemaljskoj osobini – telu glumca. U pozorištu Sudzuki nema scenografije, postoje samo plastičnost, svetlost, kostimi.

Na pitanje, koju bi školu Anatolij izdvojio, da nije postojao Sistem Stanislavskog, glumac je odgovorio: izgleda da je najjača od evropskih škola nemačka, povezana s pozorištem Brehta. Pozorište, gde glumac ne zaroni u ulogu, kao što je slučaй Sistema Stanislavskog, to je pozorište otuđivanja, kada glumac posmatra onog, koga glumi, kao da sa strane. Inače je pozorište 21. veka spoj različitih škola i tradicija: i evropskih, i azijskih, i ruskih. Kada je sam Anatolij Beli bio student škole «Ščepkin» početkom 1990-h godina, njegov je pedagog - učenica reditelja-novatora Anatolija Vasiljeva pružala studentima čitav spektar metodika: i Mihaila Čehova, i Stanislavskog, i Mejerholda, i samog Vasiljeva. Kada je reč o radu glumca u savremenom pozorištu s rediteljima Kirilom Serebrenikovim, Evgenijem Pisarevim, Sergejem Ženovačem, Adolfom Šapirom, Olegom Menjšikovim, Anatolij Beli je istakao da sam glumac mora da bude pripremljen za takav rad.

- Da bi glumac uspešno radio kod naših današnjih savremenih talentovanih reditelja mora da poseduje talenat i bude profesionalno pripremljen, stručno pripremljen. Mora da ume da se kreće, vlada svojim telom, glasom, ako treba i da zapeva. On mora da vlada jakom glumačkom tehnikom.

Ako je reč o tome, šta je za glumca važnije - proces probe ili priredba kao konačni rezultat, Anatolij Beli je izneo svoju viziju. Za njega je proba i priredba - dva različita zadovoljstva. Proba je traženje i otkriće u sebi nekih novih skrivenih mogućnosti: emocija, duše – to je jedno zadovoljstvo. Prilikom priredbe vidiš da je sve uspelo, vidiš oči gledalaca, čuješ aplauz – to je sasvim drugo zadovoljstvo.

Na moje pitanje, šta je potrebno da bi glumac osetio ulogu, Anatolij Beli je odgovorio jednostavno:

- Svakako, ulaženje u odgovarajuću epohu, i muzika, i književnost, i slikarstvo, ako treba. Ponekad je potrebno jednostavno osetiti život, otvoriti oči, prošetati Tverskom ulicom, nekoliko puta u jednom i drugom smeru. Gledati ljude unaokolo, upijati današnjost. Prirodno je da tražiš neku potporu, to je takva glumačka kuhinja.

Prema rečima Anatolija Belog, uz vreme se menjaju i gledaoci. Neko dolazi «prazan», zato odlazi samo sa utiskom o priredbi, nekog priredba dirne u živac. Inače, pozorište, bezuslovno, ima neko terapeutsko delovanje. Rad sa svakim od divnih, talentovanih reditelja je kontaktiranje s ličnošću i novo neprocenjivo glumačko iskustvo. Neke uloge u različito vreme želiš da više tumačiš, neke ne pružaju takvo glumačko zadovoljstvo, verovatno, to zavisi i od unutrašnjeg raspoloženja, i od energetike. Međutim, ljubav prema profesiji; podjednako odgovoran rad na filmu i u pozorištu; ljubav prema porodici: ženi i deci, kao i one nenadoknadive pažnja, ljubav i energetika, koje glumac dobije za uzvrat – to je glavno, radi čega vredi da se živi i radi.

Ana Delicijeva,