Srbski grad Kikinda vezao reke Don i Drinu

Don i Drina bratska osovina. Ovako naziv nosi novo društvo sprsko-ruskog prijateljstva koje je nedavno otvoreno u Kikindi. Osnivačko zasedanje je proteklo u gradskom muzeju 23. marta. Govori predsednik društva, gospodin Dušan Belović.

- Ime društva je na predlog jednog našeg kolege. Proizlazi iz stihova Konstantina Undrova „Višegradska noć“. Višegrad je grad na Drini. I on je u tim svojim stihovima nekeko spojio i Don i Drinu koji su geografski daleko ali duhovno izgleda veoma blizu. Ja sam dobio podatak da je Konstantin Undrov bio dobrovoljac i učesnik rata u Bosni, na srbskoj strani, tamo je  bio ranjen i od posledica ranjavanja je umro. Naravno da smo ga pomenuli. Odali smo mu minut ćutanja u znak pošte prema njemu, odali smo poštu i svim poginulim dobrovoljcima-Rusima koji su poginuli na srbskoj zemlji u ovom poslednjem ratu.

Konstantin Undrov je rođen u Moskvi, gde je završio čuvenu muzičku akademiju Gnesinih. Ali kasnije se odselio u Rostov-na-Donu. Zato pošto je dospeo u rat i našao se u Višegradu na Drini, ove dve reke su za njega postale kao jedna celina.

Po čitavoj Srbiji ostavili su trag ruski emigranti koji su morali da se presele ovamo posle Oktobarske revolucije 1917. godine. Isto se može reći za Kikindu i okolinu. Dušan Belović kaže:

- Ja radim u Kikindi ali živim u jednom selu pored koje se zove Rusko-Selo. Rusko-Selo su formirali vojnici, dobrovoljci prve Srpske dobrovoljačke divizije koja je formirana 1915. godine. Posle završetka oni su se ovde naselili i u čast Rusije i ruskog cara dali su selu ime Rusko- Selo. Naći ćete ga na geografskoj karti. Ako nađete Kikindu, onda od Kikinde južnije na desetak kilometara videćete Rusko-Selo. U Kikindi postoji, i to smo nedavno otkrili, groblje tih Rusa koji su živeli nekad na ovim prostorima. Groblje je, nažalost, zapušteno. Ja sve do ovih dana nisam znao da ono postoji. Postoje spomenici sa ruskim krstovima i sa tekstovima koji su još čitljivi i prepoznatljivi, ali su dosta zarasli. I jedna od prvih namera našeg Udruženja će biti da to groblje privedemo u jedno pristojno stanje. Znate, sećanje na Ruse ovde je svojevito. Svaka generacija pamti. Evo moja generacija je zapamtila Ruse dobrovoljce iz rata u Bosni i Hercegovini, generacija mog oca je zapamtila dobrovoljce iz Drugog Svetskog rata. Deda mi je 1915. godine pristupio u Srpsku dobrovoljačku diviziju, na osnjivanju je bio ruski car. Čak imam jednu fotografiju gde se vidi ruski car prilikom formiranja Srpske dobrovoljačke divizije. Srbski vojnici su postrojeni u srbskim uniformama, šajkačama, i car ih obilazi na konju. Moj otac još pamti da kad je bio dete u naš grad su dolazili kozaci koji su pokazivali svoju veštinu jahanja pred publikom. Tako da eto još imamo i živih koji još pamte te kozake. Eto sad mnogo je tij razloga zašto mi treba da postojimo.

Razvoj delatnosti svoje organizacije Dušan Belović vidi pre svega u razvoju kulturne saradnje sa Rusijom.

- Naša duhovna potreba za tim zaista postoji. Teško je to sve kompleksno izneti. To je kao kod Tjutčeva: „Rusiju teško razumeti umom, u nju može samo verovati“. To je naša vera u život sa smislom. Nije je ono što nam se danas nameće, samo život radi interesa. Nastojimo da ostvarimo jedan smisleni i lepši slovenski pravoslavni duhovni prostor, da ga objedinimo, da ga osmislimo, oplemenimo, a mi sami da budemo oplemenjeni tim nekim radom i druženjem.

Društvu srbsko-ruskog prijateljstva tek predstoji da se registruje u Srbiji kako bi dobilo zvanični status. Ali formalno ono već radi i pravi planove za budućnost.

Grigorij Sokolov,