Neplaćeni računi Iraka posle 10 godina

Pre 10 godina je štampa čitavog zapadnog sveta bila puna pobedničkih naslova: Bagdad je zauzet! Početa od nekih neprijatnih iznenađenja američko-britanska invazija u Irak je, naizgled, bila završena uspešno. Nije bilo mnogo ljudi u SAD-u i čitavom zapadnom svetu, ko bi predvideo da 99 odsto krvavog rata tek sledi, da će taj rat koštati života najmanje 120 hiljada Iračana i više od 4 hiljade Amerikanaca.

Već leti 2003. godine su irački šiiti i suniti počeli da nanose strašne gubitke i Amerikancima i jedni drugima, koristeći improvizovane eksplozive – ispalo je da je to najubitačnije oružje 21. veka. U međuvremenu vlastima Britanije i SAD postalo je sve teže predstavljati taj rat sopstvenom stanovništvu: oružje za masovna razaranja u Iraku nije bilo nađeno. Pored toga je novinar Bi-bi-si Endrju Giligan optužio britanskog premijera Tonija Blera, što su njegovi ljudi smišljeno dramatizovali izveštaje obaveštajnih službi o tobože postojanju kod Sadama Huseina nuklearnog programa. Danas Giligan u intervjuu Glasu Rusije tako objašnjava odluku Blera da se priključi američkom pohodu u Irak.

- Oni su mislili da će to biti laka pobeda, te su potcenili teškoće, na koje će naići. Mislim da je Toni Bler zamišljao tu operaciju poput drugog Kosova. On je, svakako, bio svestan da će na početku rata biti strašna galama negodovanja od strane takozvanih liberalnih krugova. On je predvideo proročanstva o brojnim izbeglicama i leševima u crnim vrećama. Međutim, na kraju krajeva, nadao se Bler, sve će se završiti dobro, gubici neće biti veliki, a okupacione snage će biti dočekane radosno. On je u svemu pogrešio.

Međutim, kada je leti 2003. godine bio otkriven izvor Giligana – ekspert za biološko i hemijsko oružje Devid Keli, koji je radio za ministarstvo odbrane Velike Britanije, došlo je do tragedije. Keli je izvršio samoubistvo, dok tobože nezavisna komisija, koja je vodila istragu te situacije, optužila samog Giligana i rukovodioce Bi-bi-si: Gevina Dejvisa i Grega Dajka. Svi su oni ostali bez posla. Tako je bila malo podignuta zavesa, koja je skrivala aparat primoravanja i falsifikacie, koji je još od početka 1990-ih godina pripremao javno mnjenje zapadnih zemalja za invaziju u Irak. Pri tome je bezbednost Kurda, šiita, koje je dugo žalila zapadna štampa, i drugih Iračana, najmanje zabrinjavala organizatore invazije. Pred mikrofonom je Endrju Giligan.

- Nema sumnje: da je Sadam Husein ostao na vlasti, Irak bi imao mnogo manje gubitaka. 200 hiljada Iračana ne bi poginulo. Mnogi Iračani su umrli pre roka zbog sankcija za Irak, dok je Sadam Husein bio na vlasti. Međutim, broj je neuporediv. Što se tiče manjina, Kurdi su imali svoju autonomiju, formiranu početkom 1990-ih godina. Ako su Iračani ginuli za vladavine Huseina, to nije ništa u odnosu na katastrofu, koja se zove rat.

Kao rezultat, žrtve usvojene onda odluke, u koju su bile uvučene i SAD, i Britanija, i Poljska, i Gruzija, postali su građani tih zemalja, kao i budžeti lidera koalicije – Amerikanaca i Engleza. Objavljena nedavno od strane Harvardskog univerziteta istraživanja procenjuju ukupan obim gubitaka od 4 do 6 biliona dolara. I to, kako ističe u intervjuu Glasu Rusije Amerikanka Džo Komerford, izvršni direktor fonda Nacionalni prioriteti u SAD-u, većina računa još treba da stigne.

- Danas u zemlji usled dva rata: u Iraku i u Avganistanu, koji traju više od 10 godina, živi više veterana, nego u toku poslednjih 50 godina. U Iraku i dalje trošimo novac za takozvane vojne napore, mada se ta tema prećutkuje.

Inače, nema osnova da se očekuje da će takve misli obuzimati američke vlasti. Baraka Obamu štampa već naziva «predsednikom rata» - intenzitet oružanih konflikata za njegove vladavine se nije smanjio. Za sada sve probleme snosi američka profesionalna armija – predmet zavisti vojnih ljudi čitavog sveta 1990. godine. Neobično visoki stepen samoubistava, psihičkih obolenja, potpuno ili nepotpuno nesposobnih za rad veterana – ti činioci već počinju da krše nekada bespekorni ugled američke armmije. Postoji verovatnoća da je to samo početak.