Pregovori „Beograda“ sa „Prištinom”

Da se potsetimo da je 10. travanj, inače, jedan od omiljenih hrvatskih povijesnih praznika jer je tada proglašena tzv. Neovisna Država Hrvatska (poznatija kod mnogih Srba i kao Genocidna Država Hrvata), a nebi bilo na odmet i da se prisetimo da je Evropska Zajednica 6. travnja 1992. g. priznala bošnjačko-hrvatsku samoproglašenu neovisnost Bosne i Hercegovine – na dan kada su nemačke štuke razarale Beograd 1941. g., a britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo to isto uradilo 1944. g. Jasno je da se u ovim pregovorima od „Beograda“ traži jasna kapitulacija, a fali samo vagon u kome bi se potpisala kako to reče glavni pregovarač sa „beogradske“ strane – premijer Ivica Dačić, inače rodom prizrenac-kosovac koji će naravno tu kapitulaciju i da potpiše u ovoj ili onoj formi što je i nebitno sa suštinske tačke gledišta. Kako se stvari razvijaju, verovatno će Tri jahača apokalipse – Nikolić, Dačić i Vučić ipak ući u srpsku i srbijansku povesnicu kao „političari“ koji su „Srbiju“ „uveli u Europu“. Da se u tom kontekstu potsetimo i na životopisno (biografsko) stanje ova tri jahača – jedan je profesionalnu karijeru započeo kao grobar, drugi je bio kod Slobe u SPS-u zadužen za omladinu (Hitlerjugend partaifuhrer), a treći rođen u susednoj Bosni i Hercegovini (kotar Bugojno), inače trenutno destilovani euroradikal.  

U svakom slučaju, što se tiče povesnog preseka ovih tzv. „pregovora“, koji se de fakto vode po recepturi austrougarskog ultimatuma Kraljevini Srbiji 1914. g. i NATO ultimatuma FR Jugoslaviji u Rambujeu 1991. g. oni su ušli u svoju finalnu fazu nakon odlučujućeg pritiska američke i eurounijatističke administracije od 30. oktobra 2012. g. kada je izvršen desant na Beograd od strane departmana i komesarijata za spoljne poslove SAD-va i EU-je. Od Brisela i Vašingtona se očekuje, što je tada jasno stavljeno na znanje beogradskim marionetama, da gazde iz Vašingtona i Brisela u najskorije vreme očekuju konačno „sređivanje“ odnosa sa Kosovom što konkretno znači priznavanje granica i teritorijalnog integriteta tzv. Republike Kosova kao i „normalizovanje“ međudržavnih odnosa ove dve republike što opet znači početak svestrane i sveobuhvatne saradnje između Republike Srbije (tj. njenih ostataka) i Republike Kosova (dela projektovane Republike Velike Albanije).[1]
 

Ovi „pregovori“ su, inače, zvanično otpočeli 8. marta 2011. g., kako su to prenele „svetske agencije“, između „Beograda i Prištine“ oko i do sada nepoznatih za čak i užu javnost konkretnih tačaka razgovora iliti pregovora. Iz naslova i tekstualnih sadržaja na portalima „svetskih agencija“ jasno je da pregovaraju dve nezavisne države, ali nije jedino jasno oko čega i zašto. Koji političar iz Beograda (okupiranog od strane soldateske KPJ – preteče Dačićevog SPS-a još oktobra 1944. g.) i zašto je uopšte pristo da „pregovara sa Prištinom“ i to na stogodišnjicu oslobađanja Stare Srbije u Prvom Balkanskom ratu 1912. g. je bilo ostavljeno ostavljeno na zaključivanje biračima na poslednjim parlamentarnim i prezidentskim elekšnsima, a biće i na sledećim (ovde je, inače, problem sa biračima, a ne sa političarima). Pa glasajte ponovo za istu koaliciju koja će i sledeći put nakon izbora da „pregovara sa Novim Sadom“ (glavni pregovarač sa „Vojvođanske“ strane će u tom slučaju biti batinaš Nenad Čanak), a nakon još jednih izbora sa “Novim Pazarom” (nadamo se da je to kraj svih budućih pregovora sa raznoraznim „Prištinama“. Usput, zamislite da Pariz pregovara sa Marsejom, Berlin sa Minhenom, London sa Mančesterom, Rim sa Milanom, Stokholm sa Geteborgom, Tokijo sa Kjotoom...

Da se potsetimo i na to da je još na kraju kalendarske 2009. g.  administracija Sjedinjenih Kaubojskih Država (The SKD) konačno izbacila keca iz rukava i preko svojih šiptarskih „bečkih kočijaša i peštanskih konjušara“ obavestila tada vladajuću zakrpa-koaliciju u Beogradu šta se od nje traži u nastupajućoj 2010. godini kao i u narednoj 2011. g. Tada je Santa Klaus preko Bare svoj božićno-novogodišnji poklon Euro-Beogradskom Pašaluku podneo u zahtevu da Beograd nije dužan da „prizna“ šiptarsku Republiku Kosova, ali jeste obavezan da „sarađuje“ sa istom (tj. sa „Prištinom“)! I sada imamo „pregovore“ na koje je, što je i najgore od svega, pristao i sam „Beograd“, tj. titoistička hercegbosansko-crnogorska vladajuća klika u njemu!
Ovaj zahtev koji je u vidu „konstruktivnog predloga za rešenje spora sa Srbijom“ još krajem 2009. godine prosuo određeni vrhovnik prve NATO-narko-kolonije u Evropi neosporno zaslužuje pažnju stručnih analitičara. U međuvremenu, dok se stručno mišljenje (iz Ministarstva za gubljenje državne teritorije Republike Euro-Srbije) ne pojavi u javnosti slobodni smo da iznesemo i neka svoja amaterska zapažanja.

Kaubojska politika de facto saradnje, ali ne i neophodnog de jure priznanja novonastalog stanja stvari u međunarodnim odnosima je okosnica spoljne politike The SKD još od samog početka svoje imperijalističke spoljne politike 1867. g. Naime, te godine su The SKD prvi put istupile na međunarodnu scenu. Izabran je Japan kome je uz pretnju silom, tj. vojnom intervencijom (slično kao i u Rambujeu 1998. g. i 1999. g. sa Srbijom), naređeno da otvori svoje granice za trgovinski promet sa Kaubojlendom i ostatkom sveta što je praktično značilo i vesternizaciju Japana i njegove drevne kulture koja je od tada pa do danas gubila i još uvek gubi svoj originalni nacionalni identitet. Zatim na red dolazi Španija 1898. g. od koje se oduzimaju Kuba[2] i Filipini i tako redom sve do početka 21. veka. Suština ovakve politike je bila i još uvek ostala u duhu merkantilističke poslovne saradnje dok je pravno-moralno priznanje pretumbavanja Sveta i uzduž i popreko ostalo na razini tercijalne bitnosti. Tako su npr. The SKD sarađivale sa SSSR-om i na diplomatskom i na ekonomskom planu iako nikada formalno nisu priznale „okupaciju“ baltičkih država od strane Gruzinca Džugašvilija 1940. g. ili Avganistana 1979. g. od strane Ukrajinca Brežnjeva. Godine 1983. okupirana je nezavisna država Granada (ostrvska državica nedaleko od Brazila u Istočnim Karibima) iako su pentagonalni revolveraši unapred znali da Svet ovako čist primer vojne agresije neće nikada priznati. Međutim, obzirom da suština spoljne politike The SKD nije dirnuta – a to je neprekidanje saradnje sa revolverašima – sve je prošlo onako kako je i zacrtano u salunima Divljeg Zapada. Dakle, bitna je suština, a ne puka forma.
 


 
Zahtevom za saradnju sa genocidnom narko-kartelskom šiptarskom Republikom Kosova se faktički čitavom svetu javno, jasno i glasno demonstriraju pravila hazardskih igara iz Las Vegasa, ali na globalnoj razini. Tako osnovnom aksiomom globalnog revolveraškog pokera postaje slogan: „Ista pokeraška pravila ne važe i u mojoj i u tvojoj kući“. Po kojim kockarskim pravilima se ima igrati u tuđim salunima i kockarnicama zavisi od onoga ko drži probojnije koltove i vinčesterke međ prstima. Da i sa nekoliko konkretnih primera ilustrujemo najnovija penktagonalno-revolveraško-pokeraška pravila.

- The SKD su objavljivanjem i vođenjem rata Konfederaciji u periodu od 1861. g. do 1865. g. sprečile secesiju čitave polovine (južne) svoje dotadašnje državne teritorije. Takozvani Jug u svojoj proklamaciji o nezavisnosti, tj. otcepljenju se pozivao na svoje „legalno i legitimno pravo na samoopredeljenje do otcepljenja“ na osnovu volje građana što od strane takozvanog Severa nije prihvaćeno pozivajući se na Ustav Kaubojlenda iz 1787. g. Pitanje secesije Juga je konačno rešeno građanskim ratom, tj. uspešnom vojnom intervencijom Jenkija sa severa. Međutim, ista pravila igre nisu primenjena u slučaju secesije Šiptara (Juga) od Srbije (Severa) u periodu 1998. g.−1999. g. kada je u balkanskom slučaju Sever vojno intervenisao protiv secesionističkog, kriminalnog i pre svega terorističkog šiptarskog Juga. Tada su vlasnici kockarnica u Las Vegasu preneli informaciju da pokeraška pravila iz doba Građanskog rata Sever-Jug u SKD ne važe i preko Bare. Druga kockarnica, druga pravila.[3]

- Preko Bare važe pravila „zaštite ljudskih i manjinskih prava“. Ukoliko ta i takva prava vlasnik lokalne kockarnice nije sposoban da obezbedi centrala iz Las Vegasa sa one strane Velike Vode šalje specijalne redarstvene garnizone (KFOR-ove, UNMIK-e, EUFOR-ove itd.) za zavođenje reda i rada za pokeraškim stolom. Na ovu temu postoji i ovakav vic: Kako Gospod kažnjava kauboje za njihove grehe? Šalje im tornada i zemljotrese. A kako Gospod okajava grehe drugih? Šalje im kauboje. Elem, kada u samom The SKD dođe do borbe za ljudska i manjinska prava, kao što je to bila pobuna Afroamerikanaca u Los Anđelesu 1993. g. zbog terora bele policije koji je zabeležen video kamerom i emitovan preko TV, ista prekobarska pravila ne važe i sa ove strane Bare, tj. i u svojoj kući, pa se u ovom drugom slučaju šalje na ulice regularna državna armija sa tenkovskim divizijama po uzoru na kineski Tjenanmen iz 1989. g. koja zavodi red i mir u kafani.

- U sopstvenoj SKD kući se koncentracioni logori i geta za domoroce nazivaju „rezervatima za zaštitu kolektivnog kulturno-nacionalnog identiteta“. Takvi rezervati su od strane pentagonalnih revolveraša sa Divljeg Zapada osnovani i u Tačikistanu za preživele domoroce Srbe-indijance kako bi se s vremena na vreme na globalnoj televiziji pojavio i koji snimak ili reportaža o tačikističkom „multikulturološkom“ suživotu raznih naroda i narodnosti na demokratskom Kosovu (tzv. „demokratski multikulturalizam“). Još ako se pronađe i koji lokalni indijanac koji pristane da glasa za litar zejtina ili kilo cukera na bilo kakvim „slobodnim i demokratskim izborima“ koje organizuje regionalni šef Cosa Nostra-e takvima se daje pravo da za trenutak izađu iz rezervata uz počasnu stražu i pratnju revolveraša kako bi ih uslikali u momentu kad ubacuju glasački listić u kutiju i time legalizuju revolveraška pravila igre spoljne politike preko Bare. Međutim, da statusi koncentracionih logora sa obe strane Velike Vode nisu isti dokazuje upravo svakodnevnica u Tačikistanu: dok su po pravilu konclageri na Divljem Zapadu nepovredivi jer funkcionišu po idejnom sistemu bivšeg južnoafričkog aparthejda (patent imaju Euro-Britanci), dotle se na Tačijevom Istoku periodično puštaju određeni kontingenti preobučenih UČK-ovaca u krug logora radi održavanja kondicije u rukovanju vatrenim i hladnim oružjem. Ovaj sistem je inače u praktičnom smislu reči preuzet iz antičke Sparte gde su spartijati (vojna kasta) imali obavezu vršenja periodičnih pokolja helota (bespravni indijanci) kako bi održavali ratnu kondiciju na odgovarajućoj razini u mirnodopskim uvjetima.[4] Veliki odziv šiptarskih fisova na ovakve masovne vojne vežbe „Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite Tačikistana“ (ONO i DSZ TK) je shvatljiv ukoliko se zna da raspodela ministarskih fotelja, rukovodećih funkcija u javnim ustanovama kao i licence za preprodaju narkotika za Europu prevashodno zavise od konkretnih rezultata pokazanih prilikom upada u lager.

Na kraju da zaključimo da iz povesno-praktičnog duha odnosa i suživota kauboja i indijanaca na Divljem Zapadu kao i u globalnim okvirima nakon kapitulacije Japana 1867. g. i njegove kulturološke kaubojizacije nakon toga nije teško razumeti zašto kaubojska diplomatija sve do sada nije insistirla na PRIZNANJU Tačikistana od strane Ostataka Srbije već nudila konstruktivnu SARADNJU: bitna je suština, a ne forma. Međutim, ovih dana se od Ostataka Srbije konkretno traži (preko kaubojske filijale u Europi – Evropske Unije) čak i formalno PRIZNANJE neovisnosti Tačikistana jer se očigledno od strane Vašingtona Srbi više ne tretiraju samo kao indijanci već kao afrički crnci iz doba robovlasničkog društvenog poretka u The SKD.

[1] Videti članak u Pečatu: „Desant na Beograd“ https://www.pecat.co.rs/2012/11/desant-na-beograd/

[2] Kuba je bila direktno okupirana od strane državne vojske Sjedinjenih Američkih Država 1899−1901, a razlog je bio ekonomske prirode, tj. američkih pretenzija da kontroliše najvećeg proizvođača šećera na svetu koji je tada davao čitavih 33% proizvodnje ove prehrambene namirnice u svetskim okvirima (Dictionary of World History. The world’s most trusted reference books, New York: Oxford University Press, 2000, p. 160).

[3] Videti poglavlje „Od Rambujea do avenije Kleber“ u Hannes Hofbauer, Eksperiment Kosovo. Povratak kolonijalizma, Beograd: Albatros Plus, 2009, str. 112−117.

[4] Mihail Rostovcev, Istorija Staroga sveta. Grčka i Rim, Novi Sad: Matica srbska, 1990, str. 61.