Četrdeset četvrti

Tema hapšenja Radovana Kardžića izuzetno je bolna za komentarisanje, — mnogi u Srbiji smatraju ga nacionalnim herojem, u Bosni su, naprotiv, uvereni da je genocid muslimana na njegovoj savesti. Teorijski, ovu dilemu treba da rešava sud. Ali, da li je sposoban da je razreši Haški tribunal, koji nije našao dokaza krivice tako odioznih figura, kao što su Hašim Tači ili Naser Orić? Uostalom, tribunal može da ispolji i prema Karadžiću isti vegetarijanski pristup, pa da na taj način poravna žrtve, dželate, heroje i zločince.
Ali, Haški tribunal ima drugačiju namenu: da klasifikuje sve ubijene u balkanskoj klanici s kraja 20. veka, da ih podeli na grupe prema nacionalnom obeležju, gde svi koji su postradali od Srba dobijaju status „žrtava genocida“. A što se tiče ubijenih predstavnika odiozne nacije, oni čak imaju i izbor: mogu da se vode kao kolateralna šteta, za koju nije predviđena personalna odgovornost; druga je opcija da krivica dželata ostane nedokazana.
A u vreme formiranja Haškog tribunala, sve je to viđeno drugačije, — 25. maja 1993, nakon jednoglasnog usvajanja rezolucije kojom je ovaj je sud uspostavljen, predsedavajući Savetom bezbednosti UN, ruski ambasador Julij Voroncov je rekao: „Odgovorni za masovne zločine, kršenje zakona i običaja rata, genocid i zločine protiv čovečnosti moraju biti kažnjeni po zasluzi. Od posebne je važnosti činjenica da prvi put u istoriji pobeđenom ne sudi pobednik…“. Zaista, ne sudi pobednik, jer u onim ratovima pobednika nema, — izgubili su svi makar samo zato što dalje moraju živeti inficirani smrtonosnim virusom mržnje prema svima ko ne potpada pod kategoriju „svoji“, živeti zbijeni u mononaconalna plemena, — ali sudi onaj, ko je već unapred podelio ova plemena na ljudoždere i jaganjce. To što su neki od jaganjaca primećeni u trgovini ljudskim organima, lako se može pripisati suvišnoj maštovitosti otpuštenog tužioca Karle del Ponte.
Uostalom, degeneracija Haškog tribunala ne ukida međunarodne obaveze Srbije i prva je među njima izručenje međunarodnom pravosuđu preostalih optuženika. Nova vlada, koja je čvrsto odlučila da veže Srbiju za Evropsku uniju, svakako će ipoljiti veću revnost u ispunjavanju ovih obaveza. Ali, istini za volju, njoj su od 46 optuženih tribunalom Srba preostala samo trojica. Radovan Karadžić je četrdeset četvrti.
Četrdeset četvrti od onih koga jedni smatraju nacionalnim herojem, a drugi dželatom. Četrdeset četvrti od onih ko ne može da računa na pravičan sud. Ne, ne zato što nije kriv, to niko ne zna. Jednostavno on je Srbin, i time je sve rečeno.