Miloš Pavlović: Internacionalizam – mač da se Srbe rasrbe

Kada razmišljamo o Evropskoj uniji, treba imati na umu da Srbima nijedna internacionalna ideologija nije donela ništa dobro.

Veliku je istinu zabeležio latinski intelektualac Marko Tulije Ciceron kada je u jednom svom čuvenom delu napisao da je „istorija učiteljica života“. Ona to zaista može biti ako su ljudi spremni da je takvu prihvate. Ona je „učiteljica života“ svakome ko ima oči da vidi njene primere i pouke i uši da čuje njene savete i poruke.

 Sledeći ovu poznatu misao možemo tvrditi da nam poznavanje i istraživanje istorije može mnogo koristiti u razumevanju savremenih zbivanja i u pronalaženju odgovora na aktuelna politička i geopolitička pitanja koja se pred nas postavljaju. Stoga je jasno da istorija mora biti učiteljica svakome ko želi da se na bilo koji način ozbiljno bavi politikom.

U ovom radu, mi ćemo pokušati da slušanjem dobronamernog i savetodavnog glasa „učiteljice života“ analiziramo istoriju i utvrdimo prirodu srbskog internacionalnog iskustva. Kako bi na osnovu toga mogli lakše da zauzmemo što tačniji i činjenicama potkrepljen stav prema internacionalnim izazovima srpske političke budućnosti.

U tom pogledu aktuelne su evropske integracije Srbije, budući da je Evropska Unija državotvorna stvarnost internacionalnog karaktera.

Evropska Unija po svojoj političkoj suštini nije jedinstvena pojava evropske istorije. U prošlosti Evrope je postojalo mnogo primera stvaranja internacionalnih država različitog državnog i duštvenog uređenja. A budući da je internacionalizam najvažnija karakteristika Evropske Unije, mi ćemo zauzimanje stava prema „evropskom putu Srbije“ kako već rekosmo, graditi analiziranjem i sagledavanjem istorije srbskog internacionalizma. U tome ćemo se osloniti na „učiteljicu života“, na učenje iz mrtve prošlosti.

Internacionalno iskustvo u srbskoj istoriji nije nepoznato, naprotiv, prilično je bogato. Najsvežije sećanje vraća nas u ne tako davnu prošlost, u istoriju Jugoslavije.

Danas, kako vreme sve više odmiče i vremenska perspektiva pruža pouzdaniji i objektivniji pogled na taj period nacionalne istorije, sve su učestalije negativne ocene srbskih istoričara o jugoslovenskom iskustvu srbskog naroda. Takav stav je opravdan iz puno razloga.

Velika je stvar što su se Srbi činom ujedinjenja od 1. decembra 1918. godine našli okupljeni u jednoj državi, prvi put od srednjeg veka, ali uprkos tome nije izvršena homogenizacija srbskog naroda. Nova država koju su Hrvati prihvatili samo kao „nužno zlo“ imala je krajnje nestabilan politički život, puno unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja koji su zajedničkim (zlo)radom uspeli da unište temelj i oslonac jugoslovenske zgrade 9. oktobra 1934. u Marseju, kada su ubili viteškog kralja Aleksandra I Karađorđevića.

Posle toga im nije bilo teško da sruše celu jugoslovensku građevinu u kratkom Aprilskom ratu (6–17 april 1941.) a srpske junake, starce, žene i nejač masakriraju i zatrpavaju u brojnim znanim i neznanim jamama, od kojih se po užasu i razmerama strahota izdvojio logor Jasenovac. No, samo četiri godine kasnije ta ista država, doduše u nešto drugačijoj formi, je obnovljena.

U ime „bratstva i jedinstva“ nastavljeno je razbijanje srbskog narodnog tkiva i presecanje svih zavetnih veza sa srbskom prošlošću. Na štetu srbskog etnosa stvoreno je nekoliko novih naroda od kojih se neki mogu pohvaliti time da znaju i tačan datum svog nastanka, što ih čini raritetom svetske istorije. Hrvatskim granicama omeđene su brojne srpske zemlje i građani, koji će 50 godina kasnije (u otadžbinskom ratu 1991–1995.) biti delom proterani a delom pobijeni. Kosovo i Metohija su sistematski čišćeni od Srba i naseljavani Šiptarima. Na kraju, istorija Druge Jugoslavije kulminirala je i završila se u novim nebrojenim jamama, novim zastrašujućim grobnicama srbskog naroda.

Rezultat dve Jugoslavije i dva jugoslovenska raspada je delimično istrebljenje srbskog naroda i okupacija delova srbskih zemalja. Možemo oporo i opravdano konstatovati da je jugoslovensko iskustvo srbskog naroda bilo zastrašujuće, gotovo pogubno.

 Bilo, ne vratilo se.

Međutim, Jugoslavija nije jedini internacionalni period srpske istorije. Pre Jugoslavije Srbi su živeli u Osmanskom i u Austro–Ugarskom Carstvu. Verujemo da ne treba posebno ukazivati na negativne posledice robovanja pod Turcima.

A o robovanju pod Nemcima i Mađarima reći ćemo samo toliko da je jedino poraz i raspad Austro–Ugarske u Prvom svetskom ratu spasio srbski narod od nestanka na tim prostorima.

U ovom radu smatramo da je vrlo važno ne zaboraviti jednu internacionalnu državu koje se Srbi danas rado sećaju, i uopšte smatraju je velikim i svetlim primerom svoje nacionalne prošlosti. Reč je o Dušanovom Carstvu.

Kao ogromna i moćna država, po mnogo čemu jedna od prvih u tadašnjoj Evropi, ona je u srbskoj kolektivnoj svesti i narodnoj tradiciji ostala upamćena kao najviši i najuspešniji domet nacionalne istorije. Tačno je, da je Dušan stvaranjem Carstva učinio veliki podvig, podigao nacionalno samopouzdanje i samopoštovanje, pokazao snagu srbskog zamaha, ali moramo priznati postojanje činjenica koje nisu toliko svetle i pozitivne.

Dušanovo Carstvo je bilo jedna monumentalna i velelepna građevina koja je podignuta na slabim temeljima. To je domaćinstvo samo čekalo slabog domaćina da se počne samo od sebe rasturati i raskućivati. I našlo ga je vrlo brzo. Bio je to div čije noge nisu mogle podnositi njegovu prekomernu telesnu snagu. Razlozi za raspad Dušanovog Carstva nalaze se pre svega u njegovom internacionalnom karakteru. Oni su brojni i nauci lako objašnjivi i dokazivi.

Mi ćemo samo pomenuti mišljenje Konstantina Filozofa (Kostenečkog) po kome Dušan svojim pokušajem učini sledeća zla: „samovlasno uze carski san i pređe predele predaka svojih“.Indikativno je i pronicljivo u tom smislu zapažanje Svetog Vladike Nikolaja (Velimirovića) koji razloge za neuspeh Dušanovog dela, gledajući duhovnim očima, vidi u dva greha: „srbskog rasplinjavanja u internacionalizam i osvajanja“.

Drvo Dušanovog Carstva zaista nije donelo ni izbliza toliko slatkih plodova srbskom narodu kako se to obično misli. Naprotiv, njegovo unutrašnje nejedinstvo izazvalo je relativno brzi raspad na veći broj samostalnih (i međusobno zavađenih) država i upravo je ta podvojenost srbskih zemalja olakšala i ubrzala tursko porobljavanje srbskog naroda.

Ovako objektivno sagledan istorijski tok pokazuje nam da je srbsko internacionalno iskustvo bogato, što nam omogućuje sadržajniju analizu, i samim tim priliku da lakše zauzmemo tačno, činjenicama potkrepljeno i iskustvom potvrđeno mišljenje.

 Srbi su kao što smo mogli videti bili članovi više internacionalnih država u različitim istorijskim epohama. Gore sagledane istorijske činjenice srbskog internacionalizma uz analiziranje njihovih posledica, nas dovode do zaključka koji nepobitno tvrdi da je srbsko internacionalno iskustvo negativno.

Najjača misao koja nam se nameće dok sagledavamo štetne posledice internacionalnog iskustva srbskog naroda, je ta, da bi zaista bilo teško utvrditi koja internacionalna država je nanela više štete i nesreće srbskim zemljama i srbskom narodu.

Sve pomenute države se međusobno duboko razlikuju, one su monarhije i republike; feudalne, kapitalističke ili komunističke; parlamentarne i neparlamentarne; religiozne i sekularne; višepartijske, jednopartijske i nepartijske; postojale su u različitim epohama, usvajale različiti duh vremena i imale drugačiju kolektivnu svest stanovništva.

Uprkos svih razlika, sve ove države su pokazale zapanjujuću sličnost u svom negativnom odnosu prema srbskom narodu i njegovoj državnosti. Neke od njih međusobno imaju samo internacionalizam kao zajedničku crtu, recimo Osmansko Carstvo i SFRJ, a ipak su tvorevine neprijateljske prema srbskom narodu, iako uprkos jednom zajedničkom karakteru imaju hiljadu drugih razlika.

Više je nego jasno da je internacionalizam kao državotvorna forma poguban po srbski narodni i državni organizam.

Ne moramo se uopšte mučiti da pronađemo odgovor na pitanje zašto je internacionalizam štetan po srbsko biće, jer je više nego jasno da Srbi ne mogu biti ravnopravni stanari tuđe narodne kuće, niti je pak suživot Srba sa drugim evropskim narodima mogućan uz insistiranje na očuvanju srbskog nacionalnog identiteta.

Odnosno, možda bi Srbi uspešno živeli u nekoj internacionalnoj državi ali tek kada bi se odrekli srbskog imena i prezimena, istorije i vere i postali Hrvati ili recimo Mađari, ali složićete se da to nije cena koju možemo platiti. Dok sa druge strane, u slučaju Dušanovog Carstva, vidimo da se internacionalizam pokazao kao glavni uzrok razbijanja srpske države, čime je indirektno izazvao razbijanje naroda (što se dogodilo u svim ostalim primerima), jer je omogućio ili bar ubrzao srbsko uplivavanje u antisrbsko more osmanlijskog internacionalizma.

Stoga se nameće logično pitanje: zašto bi novo internacionalno iskustvo bilo drugačije od svih prethodnih? Zašto bi danas, odjednom, po prvi put u svojoj istoriji srbski narod postajući član jedne internacionalne države doživeo srećnu i uspešnu budućnost?

Ako znamo da su sve dosadašnje internacionalne države u kojima je živeo bile štetne po njegov organizam, rizične po njegov opstanak. Kako one u koje je bio silom uvučen (Osmansko Carstvo) ili ih je sam stvarao bilo potčinjavanjem drugih (Dušanovo Carstvo) bilo u saglasnosti sa drugim narodima (dve Jugoslavije) tako i one u koje je svojevoljno ulazio teškim prilikama nateran nadajući se boljoj budućnosti (Habzburško Carstvo).

Zašto bi dakle danas život u Evropskoj Uniji (ili bilo kom drugom isturenom odeljenju Novog svetskog poretka) bio suštinski drugačiji od života u bilo kojoj od ovih istorijskih država, ako još znamo da nas tamo čekaju isti narodi sa kojima smo već imali negativno iskustvo zajedničkog života u pomenutim državama, i Nemci i Hrvati i Mađari i Bugari, a u perspektivi u Evropskoj Uniji nas mogu dočekati ili nam se kasnije pridružiti i Turci i Šiptari.

Mi zato čvrsto stojimo na stanovištu da je internacionalizam kao društvena i politička stvarnost stran duhu srbskog naroda. Da je to neprirodna i neprijateljska politička forma po srbsko narodno i državotvorno bitisanje.

Zato dok nas neko ne uveri u suprotno mi se ponovo pozivamo na istorijsko iskustvo i kažemo da je samo jaka srbska nacionalna država garant srpske nacionalne bezbednosti i narodnog progresa.

„Učiteljica života“ će nam ovu tvrdnju argumentovati primerom nesputanog i kontinuiranog razvoja srbskog naroda pod Nemanjićima do Dušana, ili pod despotom Stefanom Visokim, ili u novom veku, primerom takođe neprekidnog srbskog napretka od 1815. do 1914. godine. Samo je jaka srbska nacionalna država mogla da opstane na ovoj geopolitičkoj vetrometini i da svojim građanima pruži mir i blagostanje i uslove za nesmetano razvijanje svih narodnih talenata, kao i da se sa uspehom brani kada je neprijatelj napadne. Samo je jaka srbska nacionalna država mogla pobediti u Prvom svetskom ratu, ne bi to mogla Jugoslavija koja je onako sramotno poražena u Drugom.

Samo nacionalne države imaju razvijenu svest stanovništva o svom identitetu na kojoj se temelje plemenita osećanja poput rodoljublja. Zato na evropskom kontinentu nije moguće iskreno i ravnopravno spajanje nacionalnih država i upravo postojanje nama savremene Evropske Unije to potvrđuje, jer se ona gradi na odustajanju od sopstvenog identiteta i suvereniteta njenih članica.

Svaki narod je živ organizam kao što je to i svaki pojedinac jednoga naroda, i ima svoje zakone po kojima jedino može zadovoljno živeti, kao što i svaki čovek ima svoje vlastite navike i životne principe po kojima živi. Jedan narod zakon vlastitog bića može ostvariti jedino u sopstvenoj državi kao što i čovek svoj lični život može najprijatnije urediti u svom domu, a ne u tuđem živeći kao podstanar. Tako i srbska nacija može živeti pod vladavinom zakona svoga bića jedino u svojoj narodnoj kući – srbskoj nacionalnoj državi.

Srbski narod ne može zadovoljno živeti na teritoriji koja nije njegova otadžbina, niti voleti vlast koja njegovoj državi pokušava oduzeti karakter otadžbine.

Prema tome jasno je da se zakon srbskog bića nikako ne može ostvariti u internacionalnoj državi. Primer Carstva Stefana Dušana to najbolje pokazuje, jer je širenjem nacionalne države u internacionalnu, Srbski narod neočekivano stvorio preduslove svog opadanja, uprkos tome što je bio stvaralac i nosilac te države, i kako onda zapitajmo se samo, može očekivati napredak i boljitak ulaskom u internacionalnu državnu zajednicu u kojoj neće ni izbliza biti u prilici da o bilo čemu odlučuje.

Postoji još jedna stvar, a to je suštinska razlika u prirodi istorijskog i savremenog internacionalizma. Tvorci internacionalnih državnosti ranijih epoha su težili potčinjavanju i porobljavanju tuđinskih naroda, iz ekonomskih i političkih razloga. Retko kada su te države preduzimale asimilaciju pokorenih naroda (kao vid brisanja nacionalne samosvesti), ali i kada bi to činile, radile su to isključivo radi pojačanja svoje vlasti.

Danas, međutim, savremeni internacionalizam je izraz političke vizije sveta Novog svetskog poretka, sa važnim pravilom ukidanja narodnosti. Novi svetski poredak podrazumeva brisanje nacionalnih država i nacionalnih identiteta. U državotvornom smislu on teži stvaranju jedinstvene svetske države u kojoj neće živeti posebni narodi, već samo građani bez nacionalnih osobenosti, sa istim mentalitetom, jezikom, kulturom, religijom itd.

Ne sme biti više Amerikanaca, Engleza, Nemaca, Rusa, ali ni Srba. Zato je savremeni internacionalizam višestruko opasniji po srbsko nacionalno biće od svih internacionalizama prethodnih istorijskih epoha.

Jednostavno savremeni internacionalizam je sredstvo kojim se Novi svetski poredak služi za postizanje svojih ciljeva u državotvornom pogledu, kao što se globalizmom služi u ideološkom, ili ekumenizmom u religijskom.

Svaki internacionalizam u istoriji težio je da Srbe politički i ekonomski porobi, dok savremeni internacionalizam pored toga želi i da ih u potpunosti obriše sa lica zemlje kao takve, da ukine samo srbsko postojanje.

Zato predlažemo svima da pre donošenja konačnog stava o važnim i aktuelnim političkim pitanjima, pre zauzimanja sopstvenog mišljenja, da konsultuju glas istorije. Istorija nije samo mrtva prošlost, već ona određuje u velikoj meri sadašnjost i budućnost. U najburnijim vremenima dobro shvaćen glas istorije, može da zameni razmišljanje.