BORBE ZA OSLOBOĐENJE NOVOG PAZARA 1912.GODINE

 

APSTRAKT: Poslednja decenija tursko-osmanske vladavine na prostoru Stare Srbije je bila karakteristična po anarhiji bez presedana. Na celoj teritoriji harale su muslimanske odmetničke grupe i pojedinci terorišući, pljačkajući, ucenjivajući pa i ubijajući bogatije i viđenije hrišćane. Turska vlast se  pravila nevešta ili je čak i odobravala neke takve pojave. Često je centralna vlast bila i nemoćna. Srbi hrišćani su morali da se sami organizuju i štite svojim komitama. Tadašnje balkanske države su sklopile savez kako bi se konačno Turci potisnuli sa tog prostora. U svakom slučaju bližio se kraj Osmanske imperije. Srbija je objavila rat Turskoj 18. oktobra 1912.godine. Ibarska vojska pod komandom generala Mihaila Živkovića je dobila zadata da oslobodi Novi Pazar. Ona je to uspešno obavila od 19. do 23.oktobra 1912.godine.

 

KLJUČNE REČI: Turska, Srbija, Novi Pazar, Turci, Srbi, muslimani, odmetnici, anarhija, zločini, vojska, asker, borbe.

  

                 Mladoturska revolucija, koja je izvedena 1908.godine, nije skoro ništa učinila u sprečavanju anarhije u Staroj Srbiji, zapravo u Kosovskom vilajetu, kao i na praktičnom sprovođenju potrebnih i proklamovanih reformi u oblasti nacionalnih i političkih prava i sloboda, već se, naprotiv, otpočelo sa potpunom osmanizacijom svih njenih građana bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. U tom cilju je, između ostalog, mladoturska vlast 1910.godine zatvarala srpske osnovne škole pa čak i hapsila učitelje i sveštenike, a iz zajedničkog prosvetnog fonda (meraf sanduk)nije se ništa davalo za srpske škole vršeći i na taj način pritisak da se prihvati osmanizacija srbskih škola.  Prilikom izbora za vilajetske skupštine i turski parlamenat vršene su razne smicalice i podvale, a bilo je i izbornog terora kako nebi prošli oni kandidati za poslanike koji od naroda dobiju najviše glasova. Tako se , na primer, i moglo desiti da u Novom Pazaru prođe za poslanika kandidat musliman sa 12, a ne prođe kandidat Srbin sa 500 glasova.  Za vreme izbora za turski parlamenat 1912.godine Srbima je zbog toga i bilo svejedno da li će biti izabran za poslanika kandidat mladoturaka ili staroturaka. Čak ni muslimani nisu dobili svog već sa strane nametnutog poslanika. Pljačke, ucene i ubistva najuglednijih ljudi i predstavnika naroda postale su redovna pojava. Iseljavanje i pravo bežanje srbskog pravoslavnog naroda iz Novopazarske, Sjeničke i Novovaroške kaze preko graničnih prelaza na Javoru i u Raškoj u Srbiju, a iz Prijepolja u Crnu Goru, bila je jedna sumorna svakodnevnica.

                 Evropske sile i balkanske države su zahtevale od Turske da preduzme odgovarajuće mere i spreči anarhiju, nasilje, ucene i ubistva i da sprovede proklamovane reforme koje su se ticale političkih prava i sloboda hrišćanskih podanika na Balkanu, a posebno u Kosovskom vilajetu. Turska vlada nije imala snage da se suprotstavi veoma snažnom otporu u sprovođenju tih reformi od strane fanatizovane i polupismene uleme, već odavno preživelog, konzervativnog i uobraženog sloja aga, begova, inertnog i korumpiranog činovništva u Kosovskom vilajetu.  I muslimansko stanovništvo se bunilo zbog sve većih državnih nameta i samovolje osionih aga i begova, korupcije i zloupotreba lokalnih vlasti. Neke bune muslimana je krvavo ugušio Šemsi-paša Biševac (Čolović)  koji je bio poreklom iz Biševa, sela između Tutina i Rožaja.  

               Mladoturci nisu pokazivali ni volju ni želju da sprovode neke bitnije društveno-političke i ekonomske reforme što je posebno pogađalo hrišćansko stanovništvo. I ona prava koja su centralne vlasti i pre hurijeta davale hrišćanima domaći muslimani i lokalne vlasti su to na razne načine izigravali i onemogućavali. Indikativan je ovaj u bezbroj i drugih primera. Još 1903.godine 17 Srba iz Novog Pazara trebalo je da se upiše u zaptije (policajce), ali se nije prijavio niko, jer su im domaći muslimani savetovali, a više pretili, da to ne čine.  U toj poslednjoj deceniji tursko-osmanske vlasti po Staroj Raškoj, pa i u novopazarskoj kazi, krstarilo je na stotine muslimanskih odmetnika koji su terorisali, ucenjivali pa i ubijali najuglednije ljude. Da bi se koliko toliko zaštitili i Srbi su morali da organizuju svoje  komite koji su se obračunavali sa muslimanskim odmetnicima i vršili osvete.  Zato je novopazarski kajmakam (sreski načelnik) 1904.godine sa puno razloga  poslao telegram sultanu sledeće sadržine: „ Srez Novi Pazar došao je do jednog stanja koje je za žaljenje“.  

               Zbog sveukupnog teškog stanja  i nespremnosti Osmanskog carstva da sredi unutrašnje prilike u evropskom delu Carstva tadašnje nezavisne balkanske države Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka su sklopile vojno-politički zavez radi konačnog potiskivanja Osmanlija sa Balkanskog poluostrva kako bi  oslobodile svoje sunarodnike i dovršile stvaranje svojih nacionalnih država na principu „Balkan balkanskim narodima“. 

               Srbija je već u proleće 1912.godine počela materijalno-tehničke pripreme za rat, a početkom septembra izvršila je i odgovarajuću mobilizaciju. Za ratna dejstva protiv turskih snaga u nekadašnjem Novopazarskom sandžaku srbska Vrhovna komanda je odredila dve vojne formacije: Ibarsku vojsku pod komandom generala Mihaila Živkovića i Javorsku brigadu pod komandom potpukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafe. Ova brigada je koncentraciju svojih jedinica završila u Kušićima i na Javoru kod Ivanjice. Javorska brigada u jačini od oko 12.000 vojnika je određena da dejstvuje na operacijskom pravcu Javor- Kladnica-Sjenica odakle će svoja borbena dejstva produži do Prijepolja i Pljevalja i tako osloboditi zapadni deo Raške oblasti.  Ibarska vojska je dobila zadatak da sa svojih 17500 vojnika sa pet haubičnih i jednom posadnom baterijom dejstvuje na operacijskom pravcu Raška-Novi Pazar-Mitrovica-Peć-Đakovica čime bi se završilo oslobođenje istočnog dela Raške oblasti, delova Kosova i Metohije i obezbedilo desno krilo srpske vojske koja je vodila ratne operacije u delovima Kosova i Metohije, Vardarskoj Makedoniji i severnoj Albaniji. Ibarska vojska je svoju konačnu koncentraciju i potrebne pripreme za ratna dejstva završila na prostoru od  Baljevca pa do varošice Raške. Obe ove srpske vojne formacije trebale su i da obezbede bok 3.srbskoj armiji za slučaj austrougarske vojne intervencije. U borbama za oslobođenje Novog Pazara učestvale su i poznate ibarske komite pod komandom vojvode Marka Čupića.  Takođe, veliki broj dobrovoljaca iz novopazarskih i susednih sela je učestvovalo u borbama za oslobođenje Novog Pazara 1912.godine.

               Turci su takođe otpočeli pripreme za rat, a mobilizaciju su počeli postepeno sprovoditi već u avgustu 1912.godine pozivajući obveznike prvog i drugog poziva. Najveći broj tih obveznika je tada upućen u Sjenicu. Muslimansko stanovništvo i u gradu i na selima je najvećim delom raspolagalo puškama martinkama i brzometkama.  U toku samih borbi veliki broj građana je do oružija i municije došao kada su provalili turski vojni magacin u gradu. Prema sećanjima i kazivanjima Omera Koničanina, koji je tada radio kao turski činovnik u gradskoj upravi Novog Pazara, turske vojne pripreme za rat bile su slabe, a odziv na mobilizaciju loš. U gradu je bila jedna četa žandarmerije, i nešto mobilisanih obveznika iz redova građana, tzv.bašibozuk (na turskom doslovno pokvarena glava).  Za odbranu ovog dela Raške oblasti Turci su u reonu Novog Pazara angažovali oko 6000, Sjenice 3000 i Nove Varoši 500 vojnika, a u tzv.grupi Kladnica 400 graničara i domaćih korduna. Prema drugom izvoru Turci su za odbranu Novog pazara prikupili snage od oko 10000 vojnika.  Od artiljerije su imali brzometnu i poljsku artiljeriju, a i krupove brzometne topove.  Prema podacima koje navodi Ejup Mušović otpor srbskoj vojsci u Novom Pazaru pružali su jedan nizamski puk, tri baterije artiljerije i jedan dobrovoljački odred od 1500 ljudi koji je bio sastavljen od domaćih muslimana i Albanaca.  Osim ovih vojnika u borbama su učestvovali i domaći bašibozuci koji su pružali mnogo veći otpor srbskoj vojsci od turske regularne vojske. Srbija je u ovaj rat ušla sa jasnim ciljem oslobođenja Stare Srbije, tog embriona srpske države. Međutim, Turska je bila svesna da više neće moći zadržati te naše zemlje pa i nije angažovala veće vojne snage kao što je to učinila u Vardarskoj Makedoniji. Veliki otpor, kao što je već rečeno, pružalo je lokalno muslimansko stanovništvo, tadašnji Turci, smatrajući Tursku svojom domovinom. Vekovima su ubeđivani da pružajući otpor Srbima i srbskoj vojsci  brane svoja ognjišta. Muslimani su bili izloženi beskrupuloznoj propagandi  da njima glavna opasnost preti od Srba i Srbije i da je za sve njihove nevolje kriva Srbija, jer ona hoće da okupira nekadašnji Novopazarski sandžak, zapravo Rašku oblast, a da je Austro-Ugarska jedini njihov zaštitnik, prijatelj i oslobodilac.

               Srbija je objavila rat Turskoj 18.oktobra 1912.godine. Srbski kralj Petar I Karađorđević je tada izdao proglas srbskom narodu u vezi sa predstojećim  ratom sa Turskom. Odmah na početku proglasa rečeno je sledeće: „Najnoviji događaji stavili su opet na dnevni red rešavanje sudbine Balkanskog poluostrva, pa s tim i sudbinu Stare Srbije, te slavne ali tužne majke naše kraljevine gde je istorijsko jezgro srpske države, starih kraljeva i careva, gde su slavne Nemanjića prestonice: novopazarski Ras, Priština, Skoplje, Prizren; gde žive naša braća po krvi i jeziku, po običajima, po narodnoj svesti, željama i težnjama“

                Na kraju ovog dosta opširnog i dobro obrazloženog kraljevog proglasa se kaže: „ Moja će vojska u Staroj Srbiji pored hrišćana zateći i Srbe muslimane, koji su nam isto tako dragi, a s njima i Arbanase, hrišćane i muslimane, s kojima naš narod živi zajedno već hiljadu i tri stotine godina obično deleći snjima sreću i nesreću. Mi im svima nosimo slobodu, bratstvo, jednakost u svemu sa Srbima. Naša će Srbija i tamo doneti željeni mir i napredak...“.  

                Ibarska vojska, kojom je komandovao general Mihailo Živković, iz Raške je prema Novom Pazaru krenula u tri pravca kako bi grad bio napadnut sa tri strane. Spoljna odbrana grada je bila obezbeđena nizom fortifikacija, rovova i artiljerijskih položaja . Najutvrđenija tačka odbrane bila je manastir Đurđevi Stupovi gde se nalazio i najvažniji  turski artiljerijski položaj sa 7 zastarelih krupovih topova. Borbe za oslobođenje Novog Pazara trajale su od 19. do 23.oktobra 1912.godine. Prvi borbeni okršaj između jedinica srpske Ibarske vojske i turskih trupa dogodio se 19.oktobra kod Batnjika između Novog Pazara i Raške. Turci su bili poraženi i sa gubicima od dvadesetak poginulih i isto toliko ranjenih vojnika. U toj prvoj bitci poginuo je i komandant turskih trupa i predsednik opštine Novi Pazar Arif Komatina.  Međutim, prema relacijama, tj.operacijskim dnevnicima Ibarske vojske, te prve veće borbe desile su se 20.oktobra.  Iako sve tri kolone nisu napredovale prema planu odmah se uočilo da je Ibarska vojska  brojno i tehnički daleko nadmoćnija od turskih jedinica koje su branile grad bez obzira što su u najvećem broju bili vojnici drugog poziva i ttrećeg poziva. Posebno je bilo uočljivo da se srbski vojnici bore sa velikom moralnom snagom i velikom željom za pobedom iako nisu bili dobro borbeno spremni (drugi i treći poziv i slabiji starešinski kadar), a nisu ni pravilno i uredno snabdevani po teškom planinakom terenu.

 

 

              Prema sećanjima pomenutog Omera Koničanina, drugog dana ratnih dejstava, tj. 20.oktobra, poginulo je 40 turskih vojnika i skoro toliko ranjeno, a linija fronta se približila samom gradu. Srbska artiljerija je uspela da delimično ućutka turske topove na Đurđevim Stupovima. Taj manastirski kompleks, jedna od zadužbina  Nemanjića, bio je pretvoren u najveće tursko utvrđenje. Tog dana je otpočela evakuacija jednog dela građana Novog Pazara ka selu Lukare u pravcu Kosova i Metohije. 

              Borbe su sa velikom žestinom nastavljene i u ponedeljak 21.oktobra.  Srbska vojska je potiskujući tursku odbranu prilazila sve bliže gradu. U samom gradu turska komanda je naredila  da se u  kasarnu jave svi sposobni muškarci, Turci i muslimani. To je ustvari bila poslednja rezerva. Tu su ti poslednji mobilisani dobili oružije i čekali raspored. Posle završenih borbi tog dana Turci nisu stigli da pokupe mrtve pa je među poginulima bilo i onih sa 17-18 koji nisu stigli ni da prođu najosnovniju vojnu obuku, ali i staraca sa 60 i više godina što dokazuje  da više nisu imali koga da mobilišu.  

               Trupe Ibarske vojske su 22.oktobra bile na prilazima gradu stežući obruč oko njega. Borbe su se vodile od rane zore do uveče. Grad je bio skoro potpuno opkoljen. Veliku prepreku bržem i efikasnijem napredovanju srpske vojske predstavljala je baterija turskih topova na Đurđevim Stupovima kao i žilav otpor domaćeg muslimanskog stanovištva. Artiljerija srpske vojske je izbegavala da tuče tursku bateriju na Đurđevim Stupovima da nebi oštetila manastir, jer tu bilo i slagalište artiljerijske municije. Vrhovna komanda srpske vojske je zamerala generalu Živkoviću na sporom napredovanju. U svojim memoarima vojvoda Živojin Mišić je o tome zapisao: „Još iste noći  načelnik štaba Vrhovne komande je izdiktirao telegram komandantu Ibarske  vojske i oštro mu zamerio zbog slabog rada njegovih trupa u času kad ostale naše trupe pobedonosno prodiru prema jugu i gone neprijatelja. Načelnik Vrhovne komande naredio je komandantu Ibarske vojske; da pod ličnom odgovornošću, u toku sutrašnjeg dana, mora da zauzme Novi Pazar“.  Zbog toga je general Živković izdao naredbu da se ta baterija na Đurđevim Stupovima mora uništiti i da se izvrši opšti napad na turske položaje ispred samog grada. Srbska artiljerija je to i uspela da uradi, ali je tom prilikom došlo i do oštećenja velikog dela tog do tada dobro očuvanog manstirskog kompleksa. Granate iz srbskih topova  su počele da padaju i po gradu. Turska vojska i deo građana počeli su da napuštaju grad u pravcu planine Rogozne, sela Lukare i Paljevo da bi preko Albanije otišli u Tursku. Dalja odbrana grada je bila uzaludna, mada su se još uvek vodile žestoke brobe oko Đurđevih Stupova, najviše sa meštanima. Prema pisanju Ejupa Mušovića u samom gradu za vreme tih borbi za oslobođenje nije bilo nikakvih sukoba između Srba pravoslavnih i muslimana, tadašnjih Turaka. 

                U toku noći ostatak turskog askera je napustio grad kao i preostala  baterija brdskih brzometnih topova u pravcu Peći. Mnogi turski vojnici su se neorganizovano razbegli i grad je praktično ostao bez odbrane. Isto veče su se u zgradi novopazarske opštine sastali najugledniji muslimani i Srbi. Dogovorili su se o uslovima za predaju grada i formirali delegaciju u sastavu. Delegacija je ovlašćena da ode u Štab generala Živkovića. Kod generala Živkovića  u selu Postenju oko pola noći sve članovi delegacije su potpisali predaju grada. Kapitulaciju su potpisali: Salih-beg Rasovac, Omer-beg Omerbegović, Petar Mirković, Petar Protić Šaćir-aga Hamza i Arif-beg Ejubegović, kako navodi efendijina sećanja i kazivanja Dragica Premović-Aleksić, mada ona ne pominje imena dva poslednja člana delegacije.  General Živković je pročitao delegaciji proglas kralja Petra i naredio da ljudi ne napuštaju grad i da se oni koji su već izašli obavezno  vrate, jer se svima garantuju život, sloboda, vera i imovina. 

                 Četvrtog dana  izdato je naređenje da se ne nastavljaju nikakve borbene aktivnosti pošto je delegacija potpisala predaju grada. Pre ulaska glavnine srbskih trupa upućena je jedna konjička patrola u Novi Pazar i saopštila da niko više nesme napustiti grad dok ga srbska vojska ne zaposedne i dok se ne formira nova vlast. Komandant Ibarske vojske general Mihailo Živković je odmah izdao naredbu br.10 u kojoj se, između ostalog, kaže: „Naređujem: da niko ne sme dirati život, imanje i čast i svetinje mirnih građana, ma koje vere i narodnosti bili, jer se od danas imaju smatrati  kao srbski državljani“.  

             U borbama za oslobođenje Novog Pazara Turci su imali velike gubitke u ljudstvu i materijalu. Samo za jedan dan u gradu je sahranjeno 150 turskih vojnika. Ukupni broj poginulih turskih vojnika je bio 300, a ranjenih oko 700 ljudi, najviše meštana.  

 

                 Srbska vojska je ušla u grad 23.oktobra 1912.godine u 15 časova čime je završena viševekovna turska okupacija Starog Rasa. Jedan broj građana pravoslavnih Srba i muslimana je dočekao glavnu kolonu srpske vojske  ispred koje su išli izaslanici grada (članovi delegacije za predaju grada) i taoci.  Srbski vojnici su bili odmah raspoređeni po gradu čuvajući dućane i kuće uglednih i Srba i muslimana. Niko nije ubijen ni opljačkan i nijedna kuća zapaljena. Zarobljeni muslimanski vojnici su odmah pušteni sa naredbom da vraćaju kućama one koji su napustili grad. Rečeno im je: „Idite i recite im da se vraćaju svojim kućama; da se deca i žene ne mrznu i gladuju. Recite im da ih niko neće uznemiravati i da će mirno i slobodno živeti“.   Muslimani su bili iznenađeni ovakvim stavom Srbije i njene vojske, jer je dolazak srpske vojske dočekan sa velikom rezervom i strahom od represalija i osveta. Samo je na nagovor nekih lokalnih Srba bio jedan slučaj vezanja nekoliko muslimana za nadgrobne spomenike u gradskoj mahali Potok, ali je komanda grada smesta naredila kapetanu Tihomiru Šarkoviću da se ti ljudi oslobode. Indikativan je i jedan slučaj u Kladnici kod Sjenice. Jedan srbski komita, koji je bio poreklom iz lokalne sredine, zapalio je kuću nekog muslimana (radilo se o ličnoj osveti). Smesta je bio lišen slobode i priveden komandantu Javorske brigade pukovniku Milivoju Anđelkoviću Kajafi koji je odmah naredio da se vojnik javno strelja. Na veliko zalaganje meštana i suseda pukovnik Anđelković je poštedeo život tom vojniku. 

              Malo javno, a mnogo više tajno jadikovali su „za starim dobrim vremenima“ age i begovi kojih je bilo oko 300 u bivšoj Novopazarskoj kazi. Njima su, ali samo njima, i bila „ta stara i dobra  vremena“. Priželjkivali su povratak Turske, ali su ubrzo shavatili da je to nerealno pa su se sve više okretali Austro-Ugarskoj očekujući od nje pomoć i nekakvo oslobođenje i povratak odavno anahronih feudalnih odnosa i velikih privilegija.

                 Istog dana je uspostavljena i civilna vlast od uglednih i poštovanih  novopazarskih građana bez obzira na veru. Imenovanje opštinskih organa uprave u Novom Pazaru je počelo da uliva poverenje muslimanima, jer je za predsednika imenovan Salih-beg Rasovac, a za njegovog zamenika Petar Mirković. Od pet gradskih kmetova četiri su bili Muslimani: Ahmed-aga Koman, Mehmedalija Hamzagić, Murad ef. Bihorac, Omer-beg Omerbegović i od Srba Pero Kulagić. Sreski sud je ostao u istom sastavu kakav je bio i pre oslobođenja sa obavezom da završi svoje započete poslove u roku od 6 meseci. 

                Na poziv turske vlade Novi Pazar su napuštale  porodice turskih činovnika i onih muslimana koji to žele, a koji to nisu bili učinili u toku borbi za oslobođenje. Iseljavanje je uglavnom završeno do pred izbijanje Drugog balkanskog rata 1913.godine. Tada se iz Novog Pazara i njegove okoline iselilo oko 100 porodica Turaka, turskih činovnika, onih koji su činili zulume i onih koji nisu mogli da se pomire sa srbskom vlašću.   Fanatici, zločinci i oni koji nisu mogli da shvate novu istorijsku realnost napuštali su ne samo Novi Pazar već i šire područje, zapravo Staru Rašku i celu Staru Srbiju. Ipak, najviše je bilo  onih koji su ostali, ali od kojih se neki nisu nikada pomirili sa stvarnošću, tj. da Turske države i osmanlijske vlasti više nema. 

                Turska je bila poražena i Prvi balkanski rat je bio završen. Mirovnim ugovorima u Londonu i kasnije u Bukureštu 1913.godine novonstalo stanje na Balkanu je dobilo i međunarodnu verifikaciju. Srbija i Crna Gora su međusobnim sporazumom podelile Rašku oblast ili odavno bivši Novopazarski sandžak i tako konačno dobile zajedničku granicu. Stara Srbija je bila slobođena posle više od petovekovne osmanlijske vlasti. 
 

 

              U Raškoj oblasti ili nekadašnjem Novopazarskom sandžaku je u poslednjoj deceniji 20.veka bilo stanje opšte anarhije. Neredi, zločinačko delovanje muslimanskih, a naročito arnautskih  odmetnika, je poprimilo takve razmere da je turska vlast skoro postala nemoćna da sredi to stanje. Hrišćani su morali da organizuju svoje komite koji će štiti narod od pljački i ubijanja najuglednijih Srba hrišćana. Na sve intervencije Srbije da se hrišćani zaštite i dobiju određena politička prava, pravnu, ekonomsku i životnu sigurnost ostele su bez uspeha. Balkanske hrišćanske države su stvorile savez kako bi zajedničkim snagama oslobodile delove Balkanskog poluostrva koji su još bili pod turskom vlašću. Srbija je objavila Turskoj rat 18.oktobra 1912.godine. Srbska vojska, grupisana u tzv.Ibarsku vojsku pod komandom generala Mihaila Živkovića, oslobodila je Novi Pazar, najveći grad u Raškoj oblasti, 23.oktobra 1912.godine. Najveći otpor srbskoj vojsci pružilo je lokalno stanovništvo koje je vekovima ubeđivano da braneći Osmansku imperiju brani sebe i svoja ognjišta. Srbija je garantovala slobodu, mir, ličnu i imovnsku sigurnost svim građanima bez obzira na versku i svaku drugu pripadnost. Srbska vojska je vraćala narod koji je počeo da napušta domove. Te garancije su bile u potpunosti ispoštovane i nije bilo nikakvi paljevina, pljački i ubijanja čak ni onih koji su pružali žestok otpor u borbama. 

            Tako je posle više od pet i po vekova prestala da postoji turska vladavina u celoj Staroj Srbiji koja je dobila slobodu. Srbija i Crna Gora su međusobnim sporazumom podelile Staru Rašku i tako konačno dobile zajedničku granicu. Mirovnim ugovorima u Londonu i Bukureštu 1913.godine novonastalo stanje na Balkanu je dobilo i međunarodnu verifikaciju.