Radoš Bajić: Zar nam je preči Dino Merlin od kralja Petra?!

 

Kolumnu Radoša Bajića u “Politici” prenosimo u celosti:

 

 

Niš je grad Milanskog edikta, letnjikovac rimskog imperatora Konstantina, epicentar hrišćanstva i mesto moje mladosti. Daleke 1968. godine, prvi put sam, kao golobradi srednjoškolac, zgazio na tursku kaldrmu niške kasabe, s teglom mladog kajmaka, slatkom od dunja i komadom slanine u koferu, ako me zabole krajnici da je stavim na gušu. Juna iste godine na Beogradskom univerzitetu buknuo je oslobođeni revolucinarni plamen studentskog protesta. Posle četvrt veka komunističke diktature, sa specifičnim osobenostima titoizma, teško da je Srbija razumela i mogla da zna šta se zapravo događalo u glavnom gradu socijalističke Jugoslavije. Ipak, sve je ukazivalo da smo na pragu novog doba. Sve sem slobode koja nam je i dalje servirana na kašičicu.

 

Ubrzo zatim, tog leta ’68, drug Tito je na opšte iznenađenje dao podršku studentima. Planetarna ljubav velikog maršala sa svim narodima koji su živeli u bratstvu i jedinstvu – ili u dotaknutom vekovnom snu svih južnih Slovena – bila je zadata konstanta. Vatra ljubavi između druga Tita i mladih koji su mu za svaki rođendan priređivali veličanstvene sletove – te ’68. doživela je novu kulminaciju. Svi su bili zagledani u Brione. Svojim genijalnim, slobodarskim i vizionarskim umom, studente je razumeo samo i jedino drug Tito. Ne bledi sećanje kako preplanuli imperator, sa tompusom kojeg je dobio na poklon od Fidela – prima vođe studentskih protesta i javno im daje podršku.

 

“Ko zna odakle je došao ovaj ništak. On nije ni Hrvat – tolike godine su prošle a vidiš da još ne ume da govori srbski”, vrteo je glavom i šaputao mi je tajnovito moj deda Mirko. Uvek sam snažno i zapenušeno branio druga Tita u svim razgovorima s dedom. Jednoumno kloniran kao i mnoge generacije pre moje, pominjao sam sve čemu su nas naučili u školi: ofanzive, Sutjesku, Neretvu, vučjaka Reksa koji se bacio na druga Tita i svojim telom ga spasao o sigurne pogibije… Nije vredelo. Deda Mirko se do svoje smrti krstio, molio Bogu, uvek nešto nerazumljivo šaputao i nadao se da će da svane dan kada će kralj Petar Karađorđević Drugi da se vrati u Srbiju.

 

 

Te 1968. kad su studenti u Beogradu zaposeli univerzitet i izašli na ulice – on se radostan i uznemiren nadao da će tih dana kralj Petar Drugi iz izgnanstva da se vrati u svoju otadžbinu. I sad, kao da ga vidim kako krišom i tajnovito – zguren pored radija ,,tesla” sa mačjim okom koje svetli u tmini gostinske sobe, sluša ,,Glas Amerike” i Grgu Zlatopera. Godine 1970, kasne jeseni oko Mitrovdana, kada je ,,Glas Amerike” javio da je poslednji jugoslovenski monarh kralj Petar Drugi preminuo u bolnici američkog grada Denvera – moj deda nije hteo da veruje u to što je čuo. Bio je ubeđen da je i ta vest deo podmetnute komunističke propagande – i od tada je prestao da sluša ,,Glas Amerike”.

 

Ovih dana naslednik krune Karađorđevića kralj Petar Drugi, tiho i bez prevelike pompe, vratio se u svoje kraljevstvo i počiva u kapeli svoga doma u Beogradu, posle 72 godine izgnanstva, što živ – što mrtav. Sem nužne ceremonije dočeka na beogradskom aerodromu, zauzeti nečim drugim, nezainteresovani i ravnodušni Srbi – prilično su mlako i amorfno dočekali svog nesrećnog kralja. Teško je ne zapitati se: Hoćemo li potpuno zaboraviti ko smo i šta smo? Hoćemo li pokazati minimum učtivosti i samopoštovanja? Pre nekoliko dana otišao sam u kapelu dvora i u svoje i deda Mirkovo ime poklonio se se moštima kralja Petra. Bio sam veoma tužan. Sve deluje prazno i tiho – nema ljudi, nema redova, nema mimohoda, nema buketa cveća, nema studenata, ni kolona đaka sa razrednim starešinama.

 

Nema potomaka dostojanstvenih, časnih, uspravnih i ponosnih Srba koji su ginuli na Kumanovskom polju, Bregalnici, Kajmakčalanu… sa uzvikom: Za kralja i otadžbinu!

 

 

A samo pre nekoliko meseci jedan osrednji pevač iz Sarajeva, koji se predstavlja kao Dino Merlin, posle dužeg vremena zapevao je svojim promuklim glasom u neplanirano više puta prepunoj i do poslednjeg mesta popunjenoj beogradskoj koncertnoj areni. Daleko bilo da imam ma šta protiv.

 

U to vreme nisam bio ni na Novom Beogradu a kamoli na koncertu, ali se sećam zanosa i energije, borbe za kartu više, egzaltacije i euforije koja je vladala u celoj srbskoj prestonici. Sve je izgledalo kao da zbog nečeg treba da se izvinjavamo. Više desetina hiljada Beograđana je hrlilo da vidi i pozdravi uvređenog Edina – autora svojevrsne muzičke himne muslimanske vojske u strašnom građanskom ratu u Bosni. Za svaku pohvalu je što Beograd s pravom nosi epitet oslobođene evropske metropole koja se na mapi dobrih namera prepoznaje kao najgostoprimljiviji grad u Evropi, koji svima širi svoje ruke, prašta i otvara srce. ,,Praštati moramo – ali zaboraviti ne smemo”, govorio je patrijarh srbski Pavle.

 

Bojim se da se oglušujemo o svetačku bistrinu i amanet počivše Njegove Svetosti. Strahujem da kao narod uveliko zaboravljamo i strepim da smo – u vremenu koje dolazi i sami osuđeni na zaborav.