O pagubnim novotarijama tzv. revniteljâ „starog načina služenja"

  Istinski pobožni, crkveno, svetosavski savesni ljudi u našoj Crkvi zapanjeni su novonastalom halabukom u delu Žičke Eparhije, koju izaziva grupica (ili par grupica, koje pretaču „iz šupljeg u prazno", kao oni Miraševi, s putujućim autobusom) psevdozilotâ, sektaša po mentalitetu, po ponašanju sasvim tuđem Pravoslavlju, a što nesrećna, plaćenička mas-medija „proevropske" Srbije itekako naduvavaju, repriziraju - kao da je to glavni problem Srbije i Srpkog naroda, i to u momentu dok Kosovski požar gori i spaljuje savesti, uz podršku istih proevropskih mas-medija, raznoraznih vladinih i nevladinih Evroslinavaca, za koje ne postoji, i treba da nestane, Srbija na Istoku, i Balkan kao kolevka Evrope, a da ostane samo bedno epigonstvo trabanata onih koji su nas juče zdušno bombardovali zbog sumanutog, njima a ne narodu služećeg komunjare.


Crkveni ljudi se pitaju (bio nam je u poseti, u Ostrogu i Tvrdošu, pun autobus vernika upravo iz Požege): Kakvi to mediokritetski mentaliteti brukaju Srbiju u ime „predanja Crkve", u ime tobože „odluke Sabora", koju nisu ni dobro pročitali, a kamoli shvatili, jer, i takva kako je sročena, odluka Sabora govori samo o „vekovnom poretku naše Crkve", a ne o jučerašnjem, skorojevićskom, umišljenom tzv. „starom načinu služenja", sektaški shvaćenom „poretku" Liturgije - kakvoga nema ni u srpskom Sinodskom Služebniku (ni onom o. Justina) - koji „/bez/poredak" po neznanju i ignoranciji liturgijsko-kanonskog reda i poretka u Crkvi nameće sekta konvulzivnih „duhovnika", i njihovih suflera, odmetnutih i jednih i drugih od svojih kanonskih Episkopa. Da je to tako vidi se iz nekoliko elemenata duhovnog slepila koje ih karakteriše:

1) Otkada to da su, sad odjednom, neznatne razlike u postupcima i pokretima, nebitnim i promenljivim detaljima, pri svršavanja Svete Nadnebeske Tajne Evharistije - tobožnje „odstupanje od Prave vere" (koju su oni učili „po zvezdama" i „mesečevim menama"), kad je to oduvek tako bivalo, i biva, i biće: kao što je jedno pa ipak 4 Jevanđelja! Jedna pa ipak 3 Liturgije! Jedan u osnovi, pa ipak više raznih manastirskih i parohijskih Tipika (ne postoji, niti je ikada postojao „jedan važeći Tipik" za sve i svagda, ako se iole zna o čemu se govori; osim ako novopečeni „tipičari" ne misle na loše i defektno sklepan „dajdžest" P. Nikolajevića, iz vremena crnožute monarhije). Dvadeset Svetogorskih manastira i danas služe Jednu Svetu Službu Bogu Živome, ujedinjeni u „jedinstvu Vere i Zajednici Duha Svetoga", ali nejednaki (jer nisu kliširani, poput Latina) u detaljima, u „tipicima" (zato kažu: „svaki manastir - svoj tipik"), a tako služe i manastiri i crkve širom Pravoslavnog sveta, pa i unutar jedne i iste Pomesne Crkve (na koje Pravoslavne crkve Arh. Sabor u svojoj odluci upućuje, ali ko od „zilota" stvarno sluša Sabor ili drugu Pravoslavnu jednovernu i jednocrkvenu braću?). Tako smo i mi služili, i služimo, otkako smo predstali - nedostojni oduvek i do danas - pred Strašni Presto Gospoda Slave, na kome leži Jagnje Božije - od veka Žrtvovano, iz bezmerne Ljubavi Svete Trojice, za život sveta i spasenje. (Da li ta smućena grupa ljudi, podsticana ili predvođena smušenim „vođama" i ideolozima nebivalog antiliturgijskog bunta, iz svojih malovernih, skrupuloznih, ili okorelih savesti, pomišlja uopšte kakvu hulu čine kad Svetu Tajnu Beskrvne Žrtve Bogočovečanske prekidaju - zarad čega? zar zarad farisejskog „ne dotakni, ne dodirni, ne okusi"?! - Kol.2,21). Ako im išta vredi, potsećam ih da sam tako, kako oduvek služim (evo 50 godina, manje 1) služio i u požeškim Duškovcima, kada sam, zamenjujući Ep. Žičkog + Stefana, osvećivao temelje ovoga divnog Hrama koga sada „putujući cirkus" jednog dojučerašnjeg udbaša sramoti, pred licem čestotog naroda kakav je u Svetosavskoj Žičkoj Episkopiji.

2) Ko je to famozno „udruženje građana Zakonopravilo", i kakva je to eklezijalna, crkveno-parohijska (a nadepiskopska!) veličina, ili entitet za sebe, da se ono sa-postavlja i suprotstavlja Episkopu i sveštenstvu i mnoštvu naroda Božijeg - punoći Crkve Pravoslavne u svetu? I pritom na čelu ima dojučerašnjeg udbaša, koji je u vreme komunizma na to isto sveštenstvo uperavao pištolj? Nažalost, svima je već poznato da iza tog i takvog „udruženja Zakonopravilo", kao crni mag i spiritus agens svega sličnog anticrkvenog u SPCrkvi, stoji izvesni Miodrag Petrović, koji je to isto Zakonopravilo uprljao i osramotio kada je u taj kanonsko-pravni zbornik unosio unijatsku krivoveru i krivočtenije, učitavao i upisivao nepostojeće, ni u jednom pravoslavnom staroslovenskom tekstu, tobožnje pisanje i izgovor Svesvetog Imena HRISTOS kao unijatsko krnje, defektno i osakaćeno „Hrist"! I to je podmetnuo Žičkoj Episkopiji (kao izdavaču) za proslavu 800 godišnjice Svete Žiče![1] Ovaj propali u svakoj naučnoj struci, u kojoj se ogledao, i samozvano titulisani „akademik" (pitajte o njemu bilo koga u SANU), piše tom „udruženju Zakonopravilo" uputstva, direktive, saopštenja, pa i najnovija o ovome sramnom ispadu u Duškovcima, i obajvljuje ih na dozlaboga sramnim sajtovima (kakvi su „ revnitelj.com", „novinar.de", „Ihtys" - ranije „gazimestan"), a podmeće slične tekstove i jednom mladom, neupućenom a bolesnom čoveku: kako je u SPC na majskom Saboru „izvršen puč"! (tako se oni „pozivaju" na „Sabor" kad im treba, i oni mu, svojom papističkom „nepogrešivošću", propisuju šta je „kanonsko" uradio ili odlučio, a šta nije), pa je i ovde u unapred režiranom skandalu u Duškovcima - jer je grupa „Zakonopravilo" došla iz Čačka sa gotovim parolama i transparentima, uz namontirane mikrofone, pripremljene provokacije, režiranu galamu i haos u Hramu, gužvi i besporetku, koji uglavnom izazivaju u najsvetijem času Liturgije: npr. stanu odjednom pevati uglas budibogzna šta, ili poležu po patosu, i tako prave scene (koje snima od njih naručena TV ekipa), dakle produkuju novotarije nebivale kod nas, u ime „odbrane starog poretka" bogosluženja, za koje, kad su neki od njih pitani, nisu znali ni da beknu, mimo onoga što su naučili „negde u Ovčaru".

Taj popularno zvani „Miki" Petrović napisao je: kako je „narod" u pravu da buntuje protiv svoga Episkopa, pozivajući se pritom, kao veleučeni „kanonista" (a ustvari diletant, kao sektaš koji proizvoljno citira Sv. Pismo) na 15. Kanon Prvodrugog Fotijevog Sabora, koji baš nikakve veze nema sa ovakvim ponašanjem samozvanih „revnitelja", a pritom je preskočio i da spomene Kanone 13. i 14. istog Svetog Sabora, koji se upravo odnose na takve mutivode i crkvorušitelje, kakav je on i njegov „predsednik" samozvanog „udruženja zakonokvarilo" - poznat već kao „Patrijarh Miloje".

Nažalost i Petrović i famozni Miloje u milosti su kod neslavnog po novijem necrkvogradilačkom ponašanju „duhovnika svega Ovačara" i šire (iako mu je Vladika Žički to pravo već uskratio, jer ga je toliko puta zloupotrebio), igumana Venijamina iz Preobraženja (čije je društvo odmetnika od svojih Episkopa poraslo za još njih par, pa mu Miloje, pred njim lično, vrbuje i druge), koji je svojim psevdozilotizmom već izgubio jedan ženski manastir (Stjenik) i ide dalje, ako se ne zaustavi pokajanjem pred svojim Episkopom, ka sekti koju već zovu „Venijaminovci" (kao nekada „Avakumovci" u Rusiji). Bolje bi mu bilo da je poslušao savet koji mu je nedavno uputio njegov nekadašnji sabrat iz Preobraženja, potom dugogodišnji Hilandarac i sada dve decenije Svetosavac-Jerusalimac (u man. Sv. Save Osvećenog), otac Grigorije (čiji smo savet objavili u izašloj 3. knjizi o Liturgiji, str. 534).

3) Iguman Venijamin, sa par svojih epigona, čini i ovo bezakonje, besavesni akt antiduhovnički i antikanonski (saznao sam to, nažalost, tek pošto sam otišao iz Žičke Eparhije): Zabranjuje deci da se Pričešćuju čak i kad ih Episkop poziva da se pričeste! Po kojem li to „vekovnom poretku" Najsvetije Službe Pravoslavne on odlučuje: da se deca ne mogu češće pričešćivati!? - pa ni na Uskrs, što je sasvim suprotno Jevanđelju Blagoga Isusa Hrista - Najlepšeg Deteta među sinovima ljudskim (Mt.18,2-6;19,13-15)? Ili: gde u Svetom Predanju Crkve ima primera, koje on i potstiče i toleriše: da se u Crkvu prodire, upada, i buntovnički nameće prisustvo Božanskoj Liturgiji sa parolama i transparentima u rukama, kao na mitinzima nesrećnih narodorazbijačkih stranaka? Ili pak, pevanje bili šta i bilo kad na Liturgiji, kad i kako se kome od zavedenih a neznavenih „bogomoljaca" dopadne, pa onda galamljenje i prekidanje Službe Božije koju služi Episkop! (Znam da će on, i slični mu, odmah spomenuti „Svetog Nikolaja", a ja ću im na to spomenuti: da su i tu slični epigonima okupljenim oko grubijana i jeretika Dioskora, tvorca razbojničkog Sabora (u Efesu 449.g.), koji se i pozivao i zaklanjao iza Sv. Kirila Aleksandrijskog, a ni veru ni bogoslovlje i Crkvograditeljstvo Kirilovo nije imao ni znao, niti sledovao itosu i etosu - moralu i naravi, hristoljublju i bratoljublju velikoga Oca Crkve Kirila).

4) Otkuda, i otkada, u Crkvi bratoljubivog, jer hristoljubivog, Svetoga Save Svesrpskog i Svepravoslavnog, iznenadna pojava ovih novih, jezuitskih inkvizitora, špijuna savestй Episkopa i Sveštenoslužitelja, sa šiljanim po Srbiji svojim uhodama i žbirima, sa ogavnim sajtovima, e-mail-pljuvaonicama, tekstovima bez potpisa, prepunih beskrupuloznih laži, kleveta, podmetanja (ja sam za njih, recimo, „agent Vatikana"!), koji su odjednom umislili da „Bogu službu čine" takvim podozrenjima svih i svakoga ko se ne ponaša ili „ne služi" onako kako su oni „oduvek" služili? Da li su, pitamo se, ti fanatični (sve do štrajkovanja u Hramu!) pobornici umišljenog „starog načina služenja" zavirili makar u neki naš rukopisni Služabnik (evo sad smo objavili faksimil Orahovačkog iz 18 veka!) ili recimo Hilandarski, Dečanski, Pljevaljski, Nikoljački, Krušedolski, ili pak u koji Srbuljski štampani Služebnik, kao Obodski, Goraždevački, ili makar dobro proučili Služebnik o. Justina ili Sv. Sinoda, preveden i priređen pod rukovodstvom Svjatjejšeg Patrijarha Pavla? Ali, dok je on bio zdrav, i takođe dok je bio živ Patrijarh German, nije bilo ovakve halabuke i bruke, a služilo se kako i danas služimo, bez histerične, neurotične uskosti, isljučivosti, neznanja i beslovesja, kakvo u ovoj godini i po pokazuju ovakvi inkvizitorski, mediokritetski mentaliteti. (Na žalost, uz podršku par mitronosnih glava, koji - eda Bog dâ - da se tako revnjivo bave svojom gradinom!). I njima - samozaduženim „pobornicima predanja" - ne smeta „štrajk glađu" sabraće sveštenoslužitelja, pred očima neba i zemlje, i to koga i gde? - a smeta im neki otkačeni pop: sa koliko tonova jačine on izgovara neku molitvu u Službi, a da se pritom i ne zapitaju o smislu, dubini, visini, širini, beskraju sadržaja bogonadahnutih reči te molitve u Liturgiji, koja je plod neiskazivih uzdaha Duha Svetoga (Rim.8,26) kao duše u Telu Hrista Bogočoveka, čiji smo mi svi udovi i članovi!?

Eda li se to, braćo, Hristos razdeli u nama, ili se mi odelismo od Njega? Umesto da Ga, u jedinstvu vere i zajednici Duha Svetoga, u Liturgiji nerazdeljivo razdeljujemo i Pričešćem se uzajamno sjedinjujemo s Njime i međusobno, i osvećujemo Njime, Jedino Svetim, jer On kao Jagnje Bezazleno i Neporočno uzima sve grehe naše i svega sveta, mi izgleda, po Apostolu, „jedni druge grizemo i proždiremo", ne gledajući da se, možda, „međusobno ne istrebimo"! (Gal.5,15) - na zluradost onima kojima je malo srpske narodne propasti, pa rade zdušno da nam i Opšti Dom Spasov rasture. A Žiča se zove, i jeste, Opšti Dom Spasov, i ona je rodila i Opšti Dom Spasov u Peći Metohijskoj i Svesrpskoj.