Vladari sveta iz senke

„Uvek će postojati ljudi koji veruju u zavere, ali stvari se odvijaju mnogo nekoherentnijim tokom“. Reči su sedamdeset šestogodišnjeg vikonta Etjena Davinjona, navodnog predsednika tajne Bilderberg grupe, korporativnog direktora i bivšeg evropskog komesara.


Ali, u tome i jeste caka. Mi treba da poverujemo da ne postoji organizovano zlo radi samog zla. Treba da poverujemo da ne postoji plan, namera i koordinisano sprovedena akcija u cilju da se Srbija svede na meru koja odgovara opskurnim interesima tih moćnika. Treba da pomislimo da se sve stvari u prirodi i društvu odvijaju po principu takozvanih slučajnih uzroka, pa tako i sve ono što nam se događa već vekovima, a sada je kulminiralo otimanjem Kosova. Treba da verujemo da se sasvim slučajno na listi članova Bilderberg grupe nalaze imena poput Karla Bilta, Ričarda Holbruka, Lorda Karingtona, Medlin Olbrajt, Bila Klintona i supruge mu Hilari, Donalda Ramsfelda, Đanija Anjelija, Veslija Klarka, Džordža Robertsona, neizbežnog Havijara Solane i naravo Martija Ahtisarija, Tonija Blera, Keneta Klarka (bivšeg kancelara Velike Britanije), Pola Volfovica (bivšeg šefa Svetske banke), Bila Gejtsa, Ruperta Mardoka, Dejvida Rokfelera, Džordža Soroša, Henrija Kisindžera, Kornelija Samaruge (predsednika Crvenog krsta), princa Čarlsa, holandske kraljice Beatrise (čija porodica je vlasnik “Royal Dutch Shell Oil-a”) i imena ključnih biznismena i bankara s obe strane Atlantika.

Tih ljudi je zaista šaka jada u odnosu na broj ljudi na planeti, svega 120, a šteta koju prave meri se u kosmičkim razmerama.

Što se tiče Džordža Buša, po svemu sudeći, on je samo onaj koji je podlegao pritiscima Bilderberga, a nije njihov punopravni član. Zbog toga je donosio niz nelogičnih odluka, koje su mu znatno oslabile poziciju u okviru same republikanske partije, kao na primer nagla promena odluke u vezi prihvatanja LOST-a (Law Of The Sea Treaty), kojom SAD gube suverenitet nad okeanima i morima u korist UN birokratije. Prihvatanje LOST-a znači da bi novac od svih poreza i dozvola za eksploataciju okeanskog blaga, odlazio direktno u ruke Bilderberberzima i to preko globalne administracije pod okriljem UN.

Slična igra vodi se i u pogledu cena nafte, što su ovih dana osetili svi oni koji sede za volanom širom planete. Najveću štetu ipak trpe SAD i njeni građani, a to može jasno da vidi svako onaj ko pogleda kursnu listu, na kojoj dolar konstantno pada u odnosu na evro. Dakle, sasvim neočekivano, u ovoj priči SAD su na gubitku, a nas najviše zbunjuje činjenica što ne možemo da dokučimo ko u stvari tu ima najveću korist. Sve, ipak, ukazuje na to da su to upravo Bilderberzi.
Baš zato gospodin vikont želi da nas razuveri da grupa Bilderberg ima izvršnu moć, pa ističe da su oni nešto kao internacionalni debatni klub najuticajnijih i najbogatijih ljudi na svetu, koji isključivo razmenjuju mišljenja, sa ciljem da se oko gorućih ekonomskih i političkih pitanja postigne minimalni konsenzus (naravno u mišljenju). Jer, „biznis utiče na društvo i politika utiče na društvo, to je čist zdrav razum“, pojašnjava vikont, sa podtekstom da nema ničeg lošeg u tome da se predstavnici svetske elite u miru, daleko od očiju javnosti, bore za taj svetli cilj kroz dijalog, a dijalog je osnovno demokratsko sredstvo.

I zaista, u tome nema ničeg lošeg, jer sve zvuči kao prava zdravorazumska idila.

Ali, ako Bilderberzi zaista nemaju direktan uticaj na vlade mnogih zemalja, kako je onda moguće da svaki put kada se sastanu iznajme službene helikoptere, specijalne vojne jedinice i lokalne policijske snage svake zemlje u kojoj se zateknu?! Navodno, oni to sve plaćaju iz sopstvenog džepa i logično je da najuticajnijim i najbogatijim ljudima na planeti treba dobra zaštita. Ali, ako su ti njihovi forumi tako benigni kao što kažu, zašto se onda sve obavlja u tolikoj tajnosti i skrivanju od medija? Zašto su prilikom sastanka u Otavi, 2006. godine specijalci mučili i držali zarobljene šest sati tri radoznala kanadska građanina, koji su hteli da saznaju kakav se to misteriozni skup odigrava u njihovom mirnom mestu?! Novinari, naravno, nisu mogli da pomisle da uđu, jer nisu ni znali da se skup održava, ili su ih slagali da se ne održava nikakav skup zvaničnika, već četiri venčanja u isto vreme, ili da je u pitanju kongres lekara. Istovremeno skupu je prisustvovalo četrnaest glavešina najuglednijih medijskih kuća, koji nisu izdali ni jedno jedino saopštenje za javnost. Kada je iste te godine jedan  američki novinar, radio voditelj i dokumentarista, Aleks Džouns, stigao u  Kanadu da izveštava sa sastanka iz „Brukstrit hotela“ u Otavi, odmah na aerodromu ga je privela kanadska imigraciona policija. Isleđivali su ga petnaest sati uz gomilu pretnji, oduzet mu je pasoš, kamera, sva tehnička oprema i sve lične stvari. Njegov mnogo stariji kolega Džim Taker, ovu grupu prati od 1975. godine. U početku skeptičan, tek 2005. godine objaviće knjigu pod nazivom  „Džim Takerov dnevnik Bilderberga“ (JimTucker'sBilderbergDiary), koja predstavlja plod njegovog dugodišnjeg praćenja i istraživanja ove ozloglašene grupe.

Danijel Estulin, sovjetski emigrant, čijeg je oca mučio i ubio KGB, iste godine izdaje knjigu pod nazivom  „ Istinita priča o Bilderberg grupi“ (The True Story Of The Bilderberg Group). U ovoj knjizi nalaze se najrelevantnije informacije o suštini ideologije Bilderberga, naročito s obzirom na obaveštajne podatke koje mu je otac ostavio u amanet. Zašto su obojica toliko dugo čekali da objave svoja dragocena saznanja, ako su znali šta sve ova grupa radi mnogo pre 2005. godine? Odgovor verovatno leži u strahu zbog pretnji kojima su bili izloženi tokom svog hrabrog poduhvata.

Priču o postojanju Bilderberg grupe prvi put posle četrdeset i tri godine tajnog sastajanja u javnost iznose kanadski novinari „Toronto stara“ 1996. godine. Iako ih je ovaj događaj veoma uzdrmao, to uopšte nije umanjilo tajnovitost sadržaja njihovih sastanaka. Ipak, neke informacije su procurele, a dobrim delom su se ticale politike oko Bosne, Kosova, Makedonije, Turske, Kipra i Albanije. Zaključak koji se može izvesti na osnovu šturih podataka je otprilike ovaj: Bilderberzima je stalno potreban rat niskog intenziteta sa povremenim humanitarnim krizama i kolateralnim štetama i to baš na ovoj geopolitičkoj tački sveta da bi, s jedne strane, mogli da kontrolišu i dezavuišu Nato snage i SAD, a s druge Rusiju i Kinu. Plan Bilderberga objavljen iste godine sugeriše da ako rat u Bosni ne bude u dovoljnoj meri zapalio čitav Balkan, težište konflikta bi trebalo prebaciti na Kosovo (što se i dogodilo 1999. godine), a ako i taj plan ne bude išao željenim tokom (da rat za Kosovo postane „Vijetnam devedesetih“), podhitno rasplamsati sukob između Grčke i Turske oko severnog Kipra. U taj rat bi automatski bile uvučene Sirija, kao saveznik Grčke i Izrael, kao saveznik Turske, pogotovo jer su Rusi prodajom raketa S-300 Siriji (a pre toga u avgustu 1998. godine i Grcima na Kipru) ugrozili izraelsku vazdušnu nadmoć u regionu. S obzirom na to da su Bilderberzi itekako ostvarili svoj plan u vezi Kosova, uopšte ne čudi to što je samo nekoliko dana posle nelegitimnog proglašenja nezavisnosti, novoizabrani kiparski predsednik, komunista Demetris Kristofijas kontaktirao UN i zatražio sastanak sa liderom kiparskih Turaka Mehmetom Tatatom u vezi ponovnog ujedinjenja Kipra. Lepa mirovnjačka ideja u načelu, ali pitanje je da li ispod nje zapravo tinja žarište novog sukoba, na veliku radost Bilderberga.

Da bi konkretni ciljevi ove grupe postali bar malo jasniji, moramo se vratiti u 1954. godinu kada je održan njihov prvi sastanak u hotelu Bilderberg u Osterbergu u Holandiji. Inicijativa je potekla od Jozefa Retingera, za koga se u medijima spekulisalo da je vatikanski agent, a zapamćen je i kao političar koji je osnovao Evropski pokret. Taj pokret predstavljao je uvod u stvaranje „Saveta Evrope“ 1949. godine. Sa ove platforme Retinger je mogao nesmetano da realizuje svoju ideologiju uz pomoć izvršnog komiteta sa sedištem u Strazburu. Ta ideologija predstavljala je ništa drugo do ono što se danas naziva Evropska unija. Njegovi planovi da vojno i ekonomski ujedini Evropu, služili su samo jednom cilju – stvaranju svetske vlade, koja bi oporezivala sve što se može i ne može oporezivati, a obično stanovništvo lišila svake privatnosti (u cilju takozvane transparentnosti) i dovela ga u dužničko ropstvo preko kredita i hipoteka. Da bi se ovaj koncept realizovao bilo je potrebno uništiti fundamentalni princip na kome je izgrađen svet posle Drugog svetskog rata: teritorijalni i ekonomski suverenitet nacionalnih država. Retinger je svakako znao da se ovaj scenario ne može ostvariti bez povezivanja Evrope i SAD. Tako je konstituisanje Evropske unije, zapravo postalo subverzivni cilj američke politike, koliko god to paradoksalno zvučalo. Imajući ovu ambicioznu ideju na umu, Retinger je pozvao svog bliskog i moćnog prijatelja princa Bernharda od Holandije. U to vreme on je bio važna ličnost u naftnoj industriji, zauzimao je glavnu poziciju u Šel Oilu (Royal Duch Petroleum), kao i u Sosijete Ženeralu Belgije (Société Générale de Belgique), globalnoj korporaciji. Retinger mu je predložio da se održi tajna konferencija sa Nato zvaničnicima na kojoj bi se razmatrala važna pitanja internacionalne bezbednosti u doba Hladnog rata. Pošto je princ Bernhard bio oduševljen idejom, oformili su komitet koji bi organizovao skup. Bernhard je o ideji sastanaka iza zatvorenih vrata, najuticajnijih ljudi Evrope i SAD, obavestio tadašnjeg američkog predsednika Trumana. Iako je plan naišao na pozitivnu reakciju, prva grupa s američke strane biće oformljena za vreme mandata predsednika Ajzenhauera. Dva ključna igrača u toj grupi bili su general Valter Bedel Smit (direktor Centralne informativne agencije, iliti CIA-e) i C.D. Džekson (najbliži predsednikov savetnik). Od samog početka ova grupa bila je pod snažnim uticajem porodice Rokfeler, koji su vlasnici Standard Oila, konkurentske korporacije Berhardovom Šel Oilu, pa se čini da je Bilderberg grupa suštinski nastala samo radi toga da bi se održao njihov monopol.

Znači, ispada ovako: udružili se naftaši s obe strane Atlantika i Nato zvaničnici da bi kreirali budućnost sveta, a u stvari enormno uvećavali svoje bogatstvo i moć na štetu istog. To se danas tako jasno vidi s obzirom na globalno zagrevanje, bezbroj ljudskih žrtava stradalih u besmislenim ratovima i uništenu infrastrukturu, čija im obnova donosi ogromne profite.

Na kraju, možemo slobodno zaključiti da je politička situacija na Balkanu, a naročito u Srbiji, u poslednjih dvadeset godina samo jedan nus-proizvod, ili kolateralna šteta, u trci za profitom ovih velikih svetskih igrača.

I da se vratim na početak: bio to surovi kapitalizam, Bilderberzi, Trilateralna komisija (njihova sestrinjska organizacija), Savet za spoljne odnose (Council For Foreign Relations, CFR), EU, ili sam đavo, njihovi ciljevi nikako ne služe onome što predstavljaju njihova proklamovana načela – očuvanje mira u svetu preko stvaranja slobodnog tržišta i jakih kulturnih veza među nacijama. Pre će biti da služe svemu suprotnom od onog što se može nazvati dobrim, a što je narod na ovim prostorima itekako osetio na svojoj koži.

A šta mi onda treba da uradimo, znajući koliko smo nemoćni da im se suprotstavimo?

Srbija se trenutno nalazi pred egzistencijalim hamletovskim pitanjem: biti, ali biti s đavolom, ili uopšte ne biti na zemlji, već se pridružiti svetom knezu Lazaru na nebu?

Iako u ovoj beznadežnoj pat-poziciji, Srbiji bi bilo najpametnije da započne novu partiju šaha u svojoj istoriji, u kojoj bi svoj kontroverzni geopolitički položaj usamljenog piona iskoristila da dobije novu kraljicu, odlučnu da matira crnog kralja. A, to može, samo ako se ta nova kraljica bude brinula o svojim pionima i ne bude ih ostavljala da poniženi crknu od gladi, sramote i samoće.

Ta kraljica se, nažalost, neće pojaviti, ukoliko se konačno ne pojavi pravi kralj, svestan ko mu je, zapravo, pravi neprijatelj.

Do sada je mislio da su to bili pioni.