Nikolaj Drugi

Nikolaj Drugi, imperator Sve Rusije, Car Poljski i Veliki Knez Finski, poslednji imperator Ruske Imperije. Za vladavine Nikolaja Drugog su karakteristični ekonomski razvoj Rusije, kao i rast socijalno-političkih protivrečnosti, revolucionarnog pokreta, koji je rezultirao revolucijom 1905.-1907 godine i revolucijom 1917. godine; u spoljnoj politici ekspanzijom na Dalekom Istoku, ratom s Japanom, kao i učešćem Rusa u vojnim blokovima evropskih država i Prvom svetskom ratu. Dvorska dama baronesa Buksgevden je pružila takvu karakteristiku Nikolaja Drugog: Jednostavan u kontaktiranju, bez ikakve afektacije. On je imao urođeno dostojanstvo, koje nikada nije dalo da se zaboravi ko je On. Pored toga je Nikolaj Drugi imao nekako sentimentalni, veoma savesni, a ponekad veoma prostodušni pogled na svet ruskog plemića iz starog roda… On se mistički odnosio prema svojoj dužnosti, ali je bio popustljiv prema ljudskim slabostima i imao urođenu simpatiju prema običnim ljudima – naročito seljacima. Zato On nikada nije opraštao ono, što je nazivao «tamnim novčanim poslovima». U vezi sa događajima na Hodinki (gužva u vreme svečanosti povodom krunisanja sa brojnim žrtvama) i 9. januarom 1905. godine (streljanje radničke manifestacije u Sankt-Peterburgu) nazvan je bio od strane radikalne opozicije Nikolajem Krvavim; sa takvim nadimkom je on figurirao u sovjetskoj popularnoj istoriografiji.

Velika se pažnja dodeljivala radničkom pitanju. Karakteristično je da su upravo za vladavine Nikolaja Drugog bile sprovedene reforme, usmerene na olakšanje položaja radnika. Recimo, 2. juna 1897. godine je bila izdata naredba, koja je utvrđivala maksimalni radni dan – ne više od 11,5 sati običnih dana, 10 sati u subotu i uoči praznika, ili, ako je bar jedan deo radnog dana bio u noćno vreme. U fabrikama, koje su imale više od 100 radnika, uvodila se besplatna medicinska pomoć, koja je obuhvatila 70 odsto ukupnog broja radnika (1898. godine). U junu 1903. godine su od strane Imperatora utvrđena Pravila o naknadama u slučaju nesreća u proizvodnji, koja su obavezala preduzimatelje da plate novčanu pomoć ili penziju postradalom ili njegovoj porodici u iznosu 50-66 odsto od plate postradalog. 1906. godine se u zemlji stvaraju radnički sindikati. Zakon od 23. juna 1912. godine je uvodio u Rusiji obavezno osiguranje radnika od bolesti i nesreća.

Za vladavine Nikolaja Drugog je Rusija učestvovala u nekoliko ratova, među njima u Prvom svetskom ratu. Međutim, skoro nije poznata činjenica mirovnih inicijativa zemlje. 12. avgusta 1898. godine, prema naredbi Nikolaja Drugog, ministar inostranih poslova grof Muravjov je uručio svim predstavnicima stranih država u Peterburgu vladino saopštenje (cirkularnu notu), koja je između ostalog glasila: Obustaviti neprekidno naoružanje i naći sredstva da se spreče nesreće, koje ugrožavaju ceo svet – to je danas najviša dužnost svih Država. Pun takvih osećanja, Gosudar imperator mi je naredio da se obratim Vladama država, čiji su Predstavnici akreditovani pri Visokom Dvoru, sa predlogom o sazivu konferencije radi razmatranja tog važnog zadatka. 1899. i 1907. godine su održane Haške konferencije mira, neke odluke kojih deluju sve do dan-danas (između ostalog, Stalni arbitražni sud u Hagu). Za inicijativu saziva Haške mirovne konferencije i doprinos njenom održavanju Nikolaj Drugi (i poznati ruski diplomata Martens Fjodor Fjodorovič) bili su nominirani 1901. godine za Nobelovu nagradu mira. U Sekretarijatu UN i danas stoji poprsje Nikolaja Drugog i smešten njegov Proglas svetskim državama o sazivu prve Haške konferencije.

Nikolaj Drugi je abdicirao tokom Februarske revolucije 1917. godine, te se nalazio sa porodicom u kućnom zatvoru u Carskom selu. Leti 1917. godine, na odluku Priveremene vlade on je bio poslat u Toboljsk, a u proleće 1918. godine boljševici su ga preveli u Jekaterinburg, gde su streljali u julu 1918. godine zajedno sa porodicom i poverljivim licima.