Šta znamo o srpskom jeziku?

Srpski jezik spada u grupu južnoslovenskih jezika, pored hrvatskog, slovenačkog i bugarskog, ovoj grupi pripada još i staroslovenski.

ISTORIJA

U periodu oko 3. veka dolazi do raseljavanja Slovena na tri strane, na istok, jug i zapad. Na taj način dolazi i do razdvajanja jezika. Pa je tako jezik svih juznih Slovena bio staroslovenski. Kasnijim razvićem, prepisivačkim radom dolazilo je do stvaranja redakcija. Jedna od njih je bio srpskoslovenski jezik. U 18. veku bilo je više književnih jezika: 1) srpskoslovenski, 2) od 4. decenije 18. veka ruskoslovenski (crkvenoslovenski)- ruska redakcija i 3) u 2. polovini 18. veka slavenosrpski. 1847. je godina Vukove pobede kada počinje narodni jezik da se razvija kao književni.

SRPSKI JEZIK DANAS!

U današnje vreme srpski jezik je primio mnoge nove reči nastale zajedno sa razvojem tehnologije, kao sto su: kompjuter, performans i sl.

ISTORIJA PISANE REČI

Najstariji pronađeni pisani spomenici datiraju iz 11. veka. Pisani su glagoljicom, kasnije ćirilicom i latinicom. To su Brižinski spomenici, Baščanska ploča i Temnićki spomenici.

Pismenost u Srbiju su doneli braća Konstantin Filozof (Ćirilo) i Metodije. Rođeni su u Solunu pa su poznavali jezik koji se govorio u južnom delu Moravske.

Ćirilo je stvorio glagoljicu na osnovu grčkih zapisa. Njihov odlazak u Moravsku je, u stvari, imao ulogu u prosvećenju naroda, da bi se približili Rusiji i zaustavili pokatoličavanje na teritoriji srpske države

U periodu od 11. do 15. veka pisana reč je imala crkveni karakter (žitija, molitve, pohvale, slova). Najpoznatija dela tog vremena su: Miroslavljevo jevanđelje (11.vek), Žitije Sv.Simeona (Sv.Sava, početak 13.veka), Žitija Sv.Save (Domentijan, Teodosije, prva i druga polovina 13.veka), Zakonik cara Dušana (14.vek).

GRAMATIKA

Šta je to?

E, da, to je ono čime mame, tate, čike, tete i ostali odrasao svet zamara malu ugroženu dečicu! ŠALA! Gramatika je nauka o jeziku koja opisuje strukturu jezika, utvrđujući njegove glasovne, obličke, tvorbene i rečenične osobine. Pa, kao što i sve ostalo na ovome svetu ima neko svoje porodično stablo, tako se i gramatika deli na određene delove.

FONETIKA

Šta je to?

To je deo nauke o jeziku koji proučava glasove i njihove promene.

GLASOVI SRPSKOG JEZIKA

Glasovi se dele na samoglasnike, sonante i suglasnike.

Samoglasnici su glasovi pri čijem izgovoru vazduh iz pluća prolazi kroz dušnik i u grkljanu pokreće glasne žice, zatim slobodno teče kroz usnu duplju i izlazi u prostoru oko govornika. U našem književom jeziku ima pet samoglasnika (vokala): a, e, i, o, u.

a) Samoglasnici prednjeg reda su i i e. Oba se izgovaraju tako što se vrh jezika oslanja na sekutiće (donje), jezik se pokreće u pravcu prednjeg dela usne duplje, izdižući se prema tvrdom nepcu, i to pri izgovoru vokala i – visoko, a pri izgovoru vokala e – do srednje visine.

b) Samoglasnici zadnjeg reda su a, o i u. Pri njihovom izgovoru jezik kreće prema zadnjem delu usne duplje. Pri tome, a je niski vokal zadnjeg reda, o je srednji vokal zadnjeg reda, a vokal u je visoki vokal zadnjeg reda.


Sonanti su glasovi pri čijem stvaranju vazdušna struja, koja je pokrenula glasovne žice u grkljanu,prolazi neometano i uprkos preprekama koje predstavljaju delovi govornog aparata. Sonanti srpskog jezika su glasovi: m, n, nj, r, l, lj, v, j.

Suglasnici (konsonansti) čine grupu glasova koje se stvaraju nastajanjem prepreka u ustima ili na ustima, pri čemu vazdušna struja nema drugog puta osim savladavanja te prepreke.

a) Po zvučnosti glasovi mogu biti zvučni i bezvučni.

b) Po mestu tvorbe mogu biti usmeni, zubni, prednjonepčani, zadnjonepčani i alveolarni.

MORFOLOGIJA

Morfologija je nauka o jeziku koja proučava oblike reči. Pre nje postoji još jedan deo koji se zove morfofonoligija i povezuje fonologiju i morfologiju, ali pošto je moj zadatak da vas upoznam sa nekim karakteristikama srpskog jezika, ja sam to zanemario. Dakle, morfologija proučava reči i oblike reči.
Reči su ono što svaki dan možete da čujete ili pročitate. One mogu biti promenljive i nepromenljive. Pa su tako promenljive reči (naravno, one koje se menjaju kroz oblike) imenice, zamenice, pridevi, brojevi i glagoli. Nepromenljive reči su prilozi, predlozi, rečce, veznici i uzvici.

Imenice: stric, drvo, Ivana, lutka, ljubav, imanju promenu kroz padeže (nominativ, genitiv, dativ, akuzativ, vokativ, instrumental i lokativ) i brojeve (množina i jednina).

Pridevi: lep, opasan, plav, Ivanin, drven, menjaju se kao i imenice po padežima i brojevima, a imaju i komparaciju (to je promena po zastupljenosti osobine).

Zamenice: ja, ti, onaj, onakav, zašto, ko, menjaju se kao imenice.
Brojevi: jedan, dva, osmi. U ovom slučaju promena postoji samo kod brojeva jedan, dva, tri, četiri

Glagoli su malo komplikovaniji jer se menjaju kroz vremena, načine i brojeve. Primeri za ovu vrstu reči su: čitati, hodati, plesti, ići ...

Predlozi se ne menjaju, stoje uz imenice u određenim padežinim oblicima: na, uz, pokraj, kraj, sa.

Prilozi označavaju mesto, vreme, način. Neki imaju komparaciju. Primer: mnogo, vrlo, ovde, onde, sada, juče, danas...

Rečce su jezički znaci koji se odnose na celu rečenicu: međutim, baš, valjda, zar, da, li...

Uzvici su pojedini glasovi ili skupovi glasova koji se u jeziku upotrebljavaju da označe lična osećanja i raspoloženja, odnosno stanja: ah, oh, jao, o, oj.

Veznici su nepromenljive reči koje u jeziku služe za označavanje veze među pojedinim rečima u rečenici, kao i veze među rečenicama: i, ali, ili, dok, jer, ako...

TVORBA REČI

Tvorba reči je deo nauke o jeziku koji proučava nastanak novih reči. Reči po strukturi mogu biti: proste, izvedene i složene.

Proste reči su one koje se ne mogu rastavljati na manje celine sa značenjem.

Izvedene reči nastaju tako što se na proste (korenske) reči dodaju sufiksi. Taj proces se zove izvođenje ili derivacija.
Složene reči nastaju na više načina: prefiksacijom prostih i izvedenih, slaganjem dve reči pri čemu obično učestvuje i spojni vokal.
Primeri:
List-listić-olistati
Briga-brižan-bezbrižan

SINTAKSA

Sintaksa je deo nauke o jeziku koji izučava sintaksički sistem tj. principe na osnovu kojih se od reči formiraju rečenice kao celovite (završene) jedinice usmene ili pisane komunikacije.

Sintaksičke jedinice su rečenica, sintagma i reč.

Pošto termin rečenica ima više značenja za približavanje ove sintaksicke jedinice koristi se termin komunikativna rečenica. Znači, komunikativna rečenica je sintaksičko-kumunikativna jedinica kojom se iskazuje celovita (završena) poruka. Rečenica još može biti predikatska (finitna) što znači da je njena karakteristika da ima glagol u ličnom glagolskom obliku, upotrebljenog u funkciji predikata.

Druga sintaksička jedinica je sintagma. Sintagma je skup reči koje se međusobno dopunjuju. Sintagma može biti imenička (zanimljiva knjiga), pridevska (vrlo zanimljiv), priloška (vrlo pažljivo) i glagolska (pažljivo čitajući knjigu). Vrsta sintagme se određuje prema njenoj glavnoj reči (reči koja može nezavisno da stoji).

Reč je najuža jezička jedinica, za sintagmu je to elementarna tj. prosta, nedeljiva, nerasčlanjiva jedinica.

Sintaksa još proučava pravilan raspored reči u rečenici. Određenim službama reči u rečenici dati su nazivi. Pa je tako vršilac radnje subjekat, koji vrši radnju u predikatu. Pored ovih rečeničnih članova postoje još i atribut (koji stoji uz subjekat i daje mu neku osobinu), apozicija (obično stoji uz subjekat a može i uz objekat, to je sintagma koja daje neke dodatne informacije), objekat (onaj na kome, odnosno, na čemu se vrši radnja) i priloške odredbe (za vreme, mesto, način, poticanje, pravac).

OSTALE NAUKE KOJE PROUČAVAJU JEZIK

LEKSIKOLOGIJA je deo nauke o jeziku koji proučava reči u njihovom svojstvu osnovnih jedinica imenovanja. To je bila definicija koja znaci: … proučava značenje reči, kako se stvari u prirodi imenuju.

LINGVISTIKA je nauka o jeziku, analitičkog karaktera kojoj je zadatak da činjenice koje je prikupila FILOLOGIJA svestrano analizira i da otkrije, i utvrdi opštu zakonitost u životu i razvoju jezika.

STILISTIKA je deo nauke o jeziku koji proučava pravilnost i lepotu pisanja.